УЗ РАТКА МЛАДИЋА И КРОЗ КИШУ МЕТАКА: Душан Маран и Саша Јовановић, посада хеликоптера, која је четири године превозила генерала по ратиштима

ТОПЧИДЕРСКО гробље у Београду, недавно. Помен, 40 дана од смрти генерала Ратка Младића. Око његове вечне куће окупили се углавном његови бивши борци. Чека се долазак породице и свештеника.

Фото: D. Milovanović

- Сећаш ли се оне новинарке Милене Марковић - рече свом пријатељу човек до мене.

Моје новинарско ухо одмах реагова на помен старије колегинице сада у пензији, врсног и легендарног репортера "Вечерњих новости".  

- И оног фоторепортера Драгана Миловановића - наставља исти човек, онако сувоњав и у годинама, у црној кошуљи.

Погледам их, у тренутку ми драго што ми поменуше колеге. Кад овај други у плавом сакоу и летачком значком на реверу, вади телефон, показује му слику. На њој генерал Ратко Младић у хеликоптеру, слушалице му на ушима. Испред њега војник, пилот. Чувена фотографија нашег Мила, данас уредника фотографије "Вечерњих новости" Драгана Миловановића, настала на Жепу пре 31 годину.

- Драган Миловановић вам је овде - рекох им, не представљајући се ко сам, а они ме онако обазриво и неповерљиво погледаше у смислу, шта нас ти прислушкујеш.

Испостави се да су њих двојица посада хеликоптера, која је генерала Младића превозила од 1993. до 1997. године. Искусни пилот Душан Маран и летач Саша Јовановић.

И ето приче о генералу, јединствене, аутентичне. Позвах Мила, рекох ко су, поздравише се они, одушевише се што су се срели после толико година. Почеше одмах о слици, где је сликано, говоре није Црна Ријека, знаш ли овога, сећаш се онога и тако генералови пилоти прихватише да причају за "Новости".

На слици, која нас је повезала у трену, је летач Саша Јовановић. Говори нам да је генерал током летова увек седео иза њега. Маран се не види на фотографији, али је био ту. Присећају се да су тада повезли нашу новинарку Милену Марковић, а Мило их је пред узлетање сликао.

Фото: D. Milovanović

- Моји родитељи су у то време живели у Шапцу и ко год би питао говорили су да сам ја на Батајници или да сам кувар у БиХ. Међутим, на средњим странама "Новости" је објављена фоторепортажа и та слика је била највећа. Чини ми се да су тог дана сви у Шапцу из комшилука, улице, са пијаце купили новине. Онда кажу мојим родитељима, "шта ви говорите да је кувар" - прича нам ову догодовштину Јовановић.

У првој години рата више хеликоптерских посада је превозило генерала Младића и десило се неколико критичних ситуација попут улетања у далековод, отказивања мотора изнад Обедске баре, па су на овај задатак у Глави Штаб у Црну Ријеку код Хан Пијеска упућени Маран и Јовановић. Показаће се да су они остали као стална посада до самог краја генераловог командовања.

- Само су ми јавили спреми се и дођи у Црну Ријеку, а ја не знам ни да ћу остати, ни да ћу бити његов пилот - прича нам Маран. - Седимо испред барака кад из шуме излазе војници и генерал и одмах ка нама. Код њега није било околишања. Упознамо се, каже, "а ти си тај Маран" и оде. За четири године сам запазио код генерала да је био уредан, затегнут, спреман, доследан, одговоран, стручан, упоран и пријатан човек.

Саша Јовановић нам прича да је генерала први пут срео у Бањалуци на аеродрому Залужани, где га је рат затекао у хеликоптерској јединици:

- ЈНА је требало да се повуче за Србију, јер је неко одлучио да то више није Југославија, а генерал је дошао у нашу ескадрилу и позвао људе да остану. Рекао је: "Ако ви одете овај народ остаје на милост и немилост непријатељу". И ја останем. Генерал Младић је прихватио да у моменту када се руши држава формира војску да штити српски народ. Нагласио бих, да није тачно што му приписују да је мрзио Муслимане и Хрвате. Никада га то нисам чуо. Гледао их је као противнике, али није носио мржњу. Размишљао је као комадант како да их победи. Распад Југославије га је погодио, али када се десило, остао је уз свој народ. Историјска ситуација га је гурнула у први ред и он је то прихватио и решавао. Био је изузетно способан официр, јако строг према свима и веома хуман.

Маран додаје да је на Трескавици срео неког Муслимана, дао му чизме и рекао: "Чича да знаш да ти је то поклонио генерал Младић". Пре тога у зиму на Нишићима, дао је свој прслук опет неком Муслиману, који је остао у свом селу и на којег су наишли.

Обојица причају да је било захтевно у рату возити генерала Младића, често опасно, али је имало неку лепоту и част. Летели су увек ниско на 40 метара у висини дрвећа и између брда, да би избегли дејство са земље и НАТО авијацију и њихове радаре.

Саша Јовановић прича да се дешавало да он тражи да се лети, а они процењују да није безбедно, али крену на задатак:

- У хеликоптеру командује пилот, а ми смо често имали проблем, јер је генерал сматрао да треба да командује и летењем и тражио да летимо преко безбедне границе. Био му је важан морал војске и да војници виде да он нема страха да буде на првој линији, да лично извиди, да прича са њима. У Калиновику тражи да идемо ка линији где су положаји, а једну линију врха брда држе наши, а другу муслиманске јединице и онда наређује да ми хеликоптером прелетимо између те две линије фронта да би се војници окуражили. Не можемо да кажемо нећемо, па је Дуле то дипломатски избегавао, правио се да не зна где је наша линија, па прође иза ње, иако је генерал говорио десно, десно лети. Схвати то генерал, али ми смо већ прошли и он после не говори ништа, оде својим путем. На првом месту нам је била одгворност према комаданту. Замислите да нас оборе или заробе.

Душан Маран се присећа када су у лето 1994. полетели ка Калиновику и у пет ујутру прелећу раскрсницу за Фочу, кад генерал каже: "Хајмо десно на Трескавицу да видимо наше положаје":

- Само те зној облије. Избијемо на реку Љуту, која дели две војске. Наши дижу руке, а гледам тамо ровови Муслимана, искачу да дејствују, а ми пун гас, бежи са линије ватре, какво осматрање, ми на висини од 40 метара. Изненадили и наше и њихове. Стигнемо у Калиновик, он оде у Команду, кад иза зграде излази човек мислим да је био комадант бригаде носи "стрелу 2М", ракета, која се испаљује са рамена и служи за противваздушну одбрану. Виче ми: "Треба да платиш кафу, побегао си ми за пар секунди иза брда, имао сам те на нишану". Мене пресече само преко стомака. Ми смо дошли ненаљављено.

Јовановић додаје да је то био чудан рат, јер је генерал Младић морао да командује војском, која није била професионална, већ народна са хиљаду мана и предности.

- Прелетимо Фочу, па после две године дођеш у Фочу и они причају, "ми смо хеликоптер као ваш гађали из кафане, цела кафана је пуцала". Мислили да су Муслимани, који иду за Горажде, а ми возили рањеника из Херцеговине у болницу у Соколац - присећа се летач.

Са генералом никада нису унапред знали где ће да лете, већ им је он успут говорио. Стигне наређење, "спремите се идемо за Зворник", а када узлете, генерал само потапше по рамену и каже, "иди за Соколац". Тамо обиђе рањенике и онда, "хајмо момци на Пале", а на пола пута тапше и говори десно, а десно Нишићи. Маран наводи да се сам највише бојао НАТО авијације, како каже, не морају ни да пуцају, довољно је да "ловац" прелети изнад и да се хеликоптер обрне као чачкалица. Због тога су увек летели ниско и брзо.

Јовановић појашњава да су од 1994. године били забрањени летови изнад територије БиХ.

- Мораш да тражиш од УН снага дозволу када возиш рањенике, они не одобре, а генерал каже: "Летите". И ми кренемо по рањенике. Дешавало се током лета да нас открије НАТО радар из њиховог командног центра, укључе се у нашу радио везу и наређују "слетите", а ми настављамо даље. Онда други пут понавља и осећате да вам се зноје леђа и трећи пут чујете да дежурни "ловац" тражи нашу локацију. Ако нисмо већ стигли на безбедно место, онда слећемо и маскирамо хеликоптер. Зато сам увек носио секиру, да исечемо неко грање и побацамо преко њега. Изнесемо рањеника, одмакнемо се стотињак метара и чекамо да они оду. То се дешавало два три, пута у току лета, ако је дужи лет.

Фото: Новости

Маран наглашава да је генерал Младић био изузетно храбар.

- Извиђамо једном код Хаџића, ниско смо и пуцају на нас. Видимо их у шумарку из пушака пуцају. Погледам га, он се ништа није плашио - присећа се Маран.

Генералов пилот додаје и како је комадант Младић био строг.

- Летимо и јављају да је нека јединица напустила положај. Уочимо их код Тјентишта, није им дошла смена и они кренули кући. Генерал их пресрео хеликоптером. Слетели смо пред њихову колону и он онако бесан нареди: "Ко је командир, вежи комадира за скију хеликоптера". Нисмо га везали, али им је одржао мотивациону говор и сви су се вратили на положај. Знао је ако пустиш да једни побегну, готово је, све оде. Такви сусрети су ме држали као на иглама. Приђе тако директно пред 200 наоружаних људи, а ја сам се плашио да неко не потегне и не убије га ту пред нама. Носио сам стално у прслуку хеклер са 10 метака, откочен и репетиран. Молио сам Бога да не дође до тог инцидента са војником, којем је и рата и фронта и рова до грла и да не каже, "шта ми ти генерале причаш, идем кући шта ми можеш". Али, генерал је знао са народом и у томе је некако била његова величина, сви су га поштовали, јер његове су речи биле искрене, са аргументима. Нико му није могао приговорити, бринуо је о користи свих. Био је официр, којег су војници следили. Својом харизмом је све решавао.

Јовановић додаје да је генерал током целог рата носио тежак крст командовања и доносио тешке одлуке.

- Увече када је чекао извештаје из корпуса размишљао је колико је данас наших војника погинуло. Индиректно је сматрао да је он као комадант одговоран. Тај камен је носио, а у Хагу су му додали командну одговорност за догађаје с краја рата. Ми никада нисмо чули да је планирао, најављивао или наредио да се било шта лоше учини. Командна одговорност важи само за мале народе, не и за велике - прича летач Јовановић.

Када је 1995. године рат био готов, Јовановић је питао генерала да се врати у јединицу у Батајницу.

- Рекао ми је: "Не можеш сада, још годину дана мораш да останеш". Рат је готов, а почиње другачији рат за Републику Српску. Не верујем да је био сретан због "Дејтонског споразума" и Републике Српске у саставу БиХ, али никада није рекао да се не слаже са тим. Сматрао је да војска мора да остане спремна за све изазове, који могу да се појаве. Следеће године је ушао у сукоб са политичарима, јер су се они досетили да им генерал Младић јако смета и да га што пре треба склонити, што је њега разочарало. На крају је поднео оставку.

Јовановић каже да је тада угашен Главни штаб и формиран Генералштаб у Бијељини, а генерала Младића је разочарало када је видео, како су неки његови блиски сарадници потрчали у ту Бијељину по веће чинове и функције.

- Крајем фебруара 1997. године ме позвао и рекао, "мали ти си завршио, ево ти возач и нека те вози где хоћеш" и ја сам се тада вратио у Београд. Никада се више нисмо видели - завршава причу летач генераловог хеликоптера.

Пилот Маран прича да је Младић само нестао из Главног штаба у Црној Ријеци и да није говорио да ће отићи.

- А, мене су пркомандовали у Бијељину. Следећи пут сам га видео у Схевенингену у септембру 2024. године. Ишао сам у посету са његовом супругом Босом и још једним пријатељем. Девет врата и прегледа сам прошао до њега. Он је тада већ био у колицима. Лице му је било бело као зид, био је болестан, мршав. Могао је да говори, био је ментално јак, памтио све догађаје и људе, све детаље. Та ментална снага га је држала. Живео је да би се изборио са неправдом - закључује разговор Маран.

ЈАРАЦ РОУЗ И КОЊ СМИТ

ЈОВАНОВИЋ прича да је генерал Младић од свих у Главном штабу тражио спартански живот.

- Говорио је често: "Могао сам да отворим Главни штаб на Палама или Бањалуци, али би се радило до 3 сата, а онда у 3.15 никога". Овако их је сместио у Црну Ријеку у бараке у сред шуме, па је одлучио да животињама оплемени простор, да из барака не гледају само дрвеће. Набавио је 30 оваца, да дају питомост, па је добио на поклон врхунског јарца, козе, белог коња. Свим животињама је давао имена по противницима, али у томе није било злобе, већ шале. Јарца су сви знали и назвао га је Роуз, по генералу Мајклу Роузу, а белог коња Смит, по генералу Руперту Смиту. Долазио је једном Смит и он их је водио, као да им показује ко зна какве ретке животиње. Покаже на јарца и каже ово је Роуз, а за белог пастува да још није дао име. Када је Смит отишао, каже: "Пишите коњу име Смит".

Фото: Д. Миловановић

ГЕНЕРАЛ НЕМА ВЕЗЕ СА УБИСТВОМ ГАРДИСТА

САША Јовановић нам каже да би волео да се једног дана објави истина где је генерал био, куда се кретао, да се зауставе оптужбе да су двојица гардиста због њега убијени у касарни Топчидер.

- То је прљава игра. Знајући њега, нема шансе да се то десило. Њему је војник био светиња. Да је био ту, он би их заштитио, превио и првим аутом возио у болницу. Да их је видео, он би им пришао и питао, "момци, како је", питао за породице, како је у јединици и они би то памтили до краја живота. Овако је то све јефтина прича као из америчких филмова у којима постоји неки највећи негативац, па ко год га види, мора да буде убијен. То је све смишљено да би се срозали лик и дело генерала Младића. Да му такво зло прикаче, да га облате, вероватно са циљем да му затворе све путеве - каже нам Јовановић.

Препоручујемо

Друштво

0 1

НА БРАНИКУ ВЕРЕ И НАЦИЈЕ: Митрополит бачки Иринеј честитао 73. рођендан "Вечерњим новостима"

16. 10. 2026. у 07:45

Друштво

0 0

ДАНАС БУДИТЕ ЗАХВАЛНИ ЉУДИМА: Славимо Светог пророка Самуила, ово су веровања и обичаји

16. 10. 2026. у 07:35

Друштво

0 0

ЧЕСТИТИКА ПАТРИЈАРХА ПОРФИРИЈА "ВЕЧЕРЊИМ НОВОСТИМА": Увек место за духовност и глас Цркве

16. 10. 2026. у 07:30

Друштво

0 0

НИТ РОДОЉУБЉА И ПАТРИОТСКЕ ВРЕДНОСТИ: Честитка Александра Вучића "Вечерњим новостима" за 73. рођендан

16. 10. 2026. у 07:15

Svet

Stravične scene kod Malage: Otkačio se lift, pad u ambis preživele samo četiri osobe!

2026-10-15 15:58:00

Svet

Skandal na granici: Slavni reper uhapšen sa drogom, pa počeo da uvodi red u zatvorskoj ćeliji

2026-10-15 12:46:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације