ПРИСВАЈАЊЕ ЈЕЗИКА ПРЕКО ЈУГОСЛОВЕНСТВА: Епилог систематске кроатизације српског простора у другој половини XIX века

Пише: Др Никола Жутић

02. 12. 2023. у 07:00

У ДРУГОЈ половини XIX и почетком XX века стварају се аустрофилске политичке странке које су истицале хрватско "повијесно право", државни тријализам и аустрославенство као идеал којем треба да тежи будућа "Велика Хрватска" у аустријском државном оквиру

ПРИСВАЈАЊЕ ЈЕЗИКА ПРЕКО ЈУГОСЛОВЕНСТВА: Епилог систематске кроатизације српског простора у другој половини XIX века

Загреб , Фото Профимедија, Танјуг, „Глас Српске“, Стеван Крагујевић, Документација „Новости“ и „Борбе“, "Фејсбук" и "Википедија"

ХРВАТСКОЈ су, како су запажали оновремени списатељи, у посљедњих четрдесет година више пута мјењали своје начело о народности (идентитет, како то данас истичу либерали):

"Од 1848. до 1852. били су они Илири; од 1852. до 1860. били су они ништа (прецизније речено "Југославјани"), јер је наступила Бахова система поњемчивања, и да је иста још коју годину потрајала одоше сви интелигентни Хрвати у Њемце, јер се у Загребу, Вараждину, Карловцу и свуда више говорило њемачки него хрвацки, док на Србе, гдје их год има, њемштина није уграбила коријена, исто као што Срби у Далмацији очуваше свој језик.

После 1860. породи се међу идеолозима хрватства идеја о југославенству (захваљујући Кукуљевићу, Штросмајеру и Рачком - Н. Ж) и они се неко време прозиваше Југославенима и истицаше се неко време као Славени... Неко време признаваше они југословенско начело, али и то баталише па се прозваше "Хрвато-Србима". И то баталише па ударише у великохрватство и велику Хрвацку (од деведесетих година XIX вијека - Н. Ж)".

Пошто је Аустрија 1843. забранила име илирско (у ствари везано за српство) наступила је малодушност у великохрватским круговима, али је ускоро отпочела поменута "промоција југославенског имена", како би се преко југославенства остварили великохрватски циљеви присвајања српског језика, етнолошких и уопште културних вреднота српског народа.

Западно српство је, дакле, нестајало пред агресивним римокатоличким кривотворењима у другој половини 19. вијека. "Велика Србија" Стевана Каћанског (чланак новинара Попадића), коментарисала је писање "Народних новина" из 1856. године о томе да је Кукуљевић) издао "Архив за југословенску повјесницу" и да је он тим поводом читаоцима обећао, чим изађе та "повјесница", да ће скупити споменике и грађу "за домаћу историју". Истакао је да "не би било згорег кад би когод од хрватске стране отишао у земље које се сада зову српске, да види има ли тамо између "несједињених" Ускоках, Влахах, Илирах грчке вјере и по који Хрват, кад се не зна из којег се разлога зову несједињени наши Хрвати Србима."

Хрватско – угарска нагодба из 1868. године , Фото Профимедија, Танјуг, „Глас Српске“, Стеван Крагујевић, Документација „Новости“ и „Борбе“, "Фејсбук" и "Википедија"

ТВОРАЦ УМЈЕТНОГ неетничког хрватства Анте Старчевић, у младости је нагињао Београду и свеславенству. У "Великој Србији" су спознали да је Антун Старчевић српског народносног коријена (буњевачког - српско-католичког, мајка Милица православна Српкиња), да је у младости писао ћирилицом прозвавши се једноставно регионалним именом "Личанин" који је говорио славјанским језиком. Имао је јарку жељу да се научно докаже у Београду, па је 1851. године конкурисао молбом (написаном ћирилицом) да се као професор математике запосли на "Мудрословном" (Филозофском) факултету, али је "кобном одлуком" по српство а славодобитном по хрватство одбијен, и од тада, због повређене "личке" сујете, свом новонасталом антисрпском енергијом почиње да ради у корист промовисања новог националног "идентитета" хрватства. Мржњу је појачано сипао међу Србе различитих вјероисповијести.

Језгро "новог хрватства" Банска Хрватска, са одвојеним Славонијом и Сремом, била је проста административна јединица у угарској половини Монархије, народносно хетерогена и без израженијег хрватског обележја, нарочито у славонском и сремском делу. Та угарска административна јединица битно се шири после укидања Војне крајине 1881. године, на личке, кордунашке, банијске, западнославонске, источнославонске, јужнославонске и сремске српске просторе. Аустро-угарском нагодбом из 1867. Хрватска и Славонија су у саставу Угарске краљевине, тј. "неодјељиви део земаља круне Св. Стефана".

* * * * * * * *

РАЗОРАН СТЕПЕН ОКУПАЦИЈЕ ЗАПАДНИХ СРПСКИХ ЗЕМАЉА

ПОПУЛАРНО НАЗВАНА Хрватско-угарска нагодба из 1868. године (која је у ствари "Законски чланак за Краљевину Хрватску и Краљевину Славонију"), а која је после царске санкције добила снагу основног закона, Хрватској није давала готово никакве могућности да судјелује у претресању послова заједничких читавој царевини: у угарску делегацију, која се састојала од 60 чланова, требало је да уђе само 5 посланика из Хрватске, Славоније и Срема. Треба истаћи да њих није бирао сабор Банске Хрватске, већ угарски парламент.

На тај начин Хрватска са Славонијом је била искључена из суделовања у законодавним и извршним органима власти Угарске, и над њима није имала никакве контроле. Хрватска је признала само једно крунисање, што је био још један формалан пораз идеје "хрватског државног и хисторијског права".

Хрватски сабор је морао без расправљања примити као закон све одредбе угарског парламента. Извршна власт у заједничким пословима припадала је угарском министарству. Питањем саобраћаја такође је управљала угарска влада. Она је имала могућност да утиче на економику Хрватске, Славоније и Срема, регулишући поморско, трговачко и индустријско законодавство и управу на железницама.

Аутономна права у Хрватској и Славонији (са Сремом), према Хрватско-угарској нагодби, била су дакле врло скучена. На челу аутономне владе стајао је бан, којега је именовао цар на предлог угарског министра-председника. Бан није имао право на непосредну везу са царем, већ је све предлоге цару морао подносити преко министра за хрватске послове. Члан 52. постављао је ограничење да је власт бана само грађанска и да се она не може сјединити с војничком влашћу.

Административни аутономни центар у Загребу Аустрија је створила, преко Мађарске, у циљу да се Срби и остали Славени Монархије вежу уз Аустро-Угарску и да се, на тај начин, свесно удаље од Београда као могућег "Пијемонта" јужнославенског уједињења.

УПРАВО СЕ У ДРУГОЈ половини XIX и почетком XX века стварају аустрофилске политичке странке (Мажуранићева "Независна" Самостална народна странка, Штросмајерова Народна странка, Франкова "Чиста" странка права, Радићева Хрватска пучка сељачка странка) које су истицале хрватско "повијесно право", државни тријализам и аустрославенство као идеал којем треба да тежи будућа "Велика Хрватска" у аустријском државном оквиру.

Анте Старчевић , Фото Профимедија, Танјуг, „Глас Српске“, Стеван Крагујевић, Документација „Новости“ и „Борбе“, "Фејсбук" и "Википедија"

У вези са чудовишном појавом нације хрватства методолошки сам кренуо од самог почетка његовог стварања, да би се спознао разоран степен провођења окупације западних српских земаља империјалном вољом ватиканско-аустријских колонизатора. Тај почетак се налази у времену аустријских ужурбаних настојања да спасе своје Хабзбуршко царство, које се у другој половини XIX вијека налазило на смирају и заласку. Послије аустријског пораза код Садове 1866. и пруског (њемачког) преузимања водства међу германским народима, послије присилне дуалне реконструкције царства са Мађарима и европског поклона у виду Босне и Херцеговине, Аустрија је добила апетите да у свом самртном ропцу настави освајање западних српских земаља и да тиме иде к свом катаклизмичном крају. У тим паничним настојањима, због онемогућавања остварења свесрпског уједињења, она покреће свој мегаломански пројект, уз помоћ Ватикана и Римске цркве, стварања и ширења умјетне римокатоличке нације хрватства, која је требало постати главна узданица приликом стварања трећег дијела царства - великохрватског, супротстављеног мађарским (протестантским) претензијама стварања мађарског хиљадугодишњег царства.

По питању настанка и експанзије хрватства, српско-хрватска, односно југославенска историографија остаје пренатрпана фалсификатима и митолошким конструкцијама које су настајале у епохама романтично-агресивног подмуклог књишког конструкта током XIX вијека и југославенског српско-хрватско-словеначког историјског нивелисања и изједначавања хисторицизма "југонарода".

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
БИВШИ ДРЖАВНИ СЕКРЕТАР НЕМАЧКЕ О РЕЗОЛУЦИЈИ: Па ми смо бомбардовали Србе уранијумом, зашто се питање геноцида не покрене против држава НАТО?

БИВШИ ДРЖАВНИ СЕКРЕТАР НЕМАЧКЕ О РЕЗОЛУЦИЈИ: Па ми смо бомбардовали Србе уранијумом, зашто се питање геноцида не покрене против држава НАТО?

НЕКАДАШЊИ државни секретар Министарства одбране Немачке и потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС-а Вили Вимер, оценио је да инсистирање Немачке на резолуцији о Сребреници пред Генералном скупштином УН оставља горак укус.

22. 05. 2024. у 13:58

КО ЈЕ ЦРВЕНИ КОМАНДАНТ? Једини Србин генерал Црвене армије - Лењин му био захвалан, страдао од Стаљинове руке (ФОТО)

КО ЈЕ ЦРВЕНИ КОМАНДАНТ? Једини Србин генерал Црвене армије - Лењин му био захвалан, страдао од Стаљинове руке (ФОТО)

ИСТОРИЈА Совјетског Савеза, светске суперсиле 20. века, упамтила је бројне хероје, борце, официре који су својим јунаштвом и резултатима задивили свет. У периоду када се СССР тек стварао и уздизао, значајан помена био је и допринос једног Србина, Данила Срдића (1896-1937), првог и јединог Србина који је био генерал Црвене армије. Ово је његова прича.

20. 05. 2024. у 11:53

Коментари (0)

ЛЕТОВАЊЕ У ХУРГАДИ: Ово су цене и повољности за ту дестинацију (ФОТО)