ПОСЕБНА ФАСЦИКЛА ЗА БЕЗИМЕНЕ: Први пут изложен списак 5.800 деце коју је спасла Диана Будисављевић

НА пожутелим листовима два списка - на једном пише "безимени", а на другом су деца са именом и презименом. У питању су малишани који су из различитих усташких логора у НДХ допремљени у Завод за глухонијему дјецу у Загребу, одакле су их преузели, у августу 1942. године, Диана Будисављевић и њен тим. Најмлађи су новорођенчад, најстарији имају 16 година.

Foto Nikola Skenderija

На овом списку, који су страни медији прозвали "српском Шиндлеровом листом" налази се око 5.800 имена. Нико не зна колико је још спискова, али се зна да је око 250 људи, који су као деца прошли кроз јасеновачки систем логора, још живо.

Овај попис малишана у наредних 10 дана биће изложен у атријуму Народног музеја у Београду, а свако ко жели да сазна да ли је и његово, или име његових сродника, на њему, може се обратити Музеју жртава геноцида, који има дигиталну верзију пописа.

Foto Nikola Skenderija

Према речима директора Музеја жртава геноцида Дејана Ристића, деца су пописана по почетном слову презимена и свака "кошуљица" садржи попис оних чије презиме почиње истим словом. У посебној фасцикли су "безимени". То су малишани који нису могли да дају податке јер су били превише мали или превише болесни.

- Овај списак претходио је чувеној картотеци, коју је правила Диана Будисављевић, а која јој је одузета после Другог светског рата - казао је Ристић. - На списку су деца из крајева који су били епицентар усташког геноцида над Србима: из села у Босанској Крајини, са Баније и Кордуна, из Лике и Западне Славоније. После офанзиве на Козари одвођена су заједно са родитељима, а затим смештана у посебне логоре: јасеновачки систем, са логорима Ц3, Стара Градишка, Млака, Уштица и Брочице, затим Јастребарско, Сисак, Горња Ријека и Доња Градина.

Foto Tanjug

Од петка, када су објавили постојање списка, Музеј зову и шаљу мејлове људи из целе бивше Југославије, Америке, Западне Европе, посведочио је директор Ристић. Још проверавају податке, али има индиција да ће неке од њих или њихових вољених наћи на списку.

Foto Arhiva

Директорка Народног музеја Бојана Борић Брешковић такође је навела значај списка, као прворазредног историјског извора у неговању културе сећања:

- Народни музеј не бежи од дијалога са прошлошћу - рекла је Бојана Борић Брешковић. - Овим доприносимо очувању идентитета свих нас, али и сећању на Диану Будисављевић, која је сама рекла: "Најлепши дар који сам добила јесте могућност да спасем људе од сигурне смрти."

Foto Arhiva

Једна од оних која је дошла да провери има ли на списку имена њене мајке и ујака, јесте Ранка Савић.

- Моја мајка Босиљка Штековић рођена је 1930, а њен брат Милан 1933. године - каже за "Новости". - Родом су из села Зрињска, испод Билогоре. Са својом мајком Љубицом одведени су у Стару Градишку, док је њихов отац Андрија одведен из села у непознатом правцу. Моја мајка је била везана за своју баку Соку и кад су их одвојили по колонама, хтела је са бака Соком да крене ка циглани. Један домобран јој је пришао и казао да се врати у колону код маме и брата. Тако је избегла смрт.

Мајка Љубица је одвојена од деце и одведена на рад, међутим, у појасу је имала ушивене дукате, па их је дала једном домобрану из села Велика Барна да је ослободи. Деца су преживела захваљујући сувим јабукама и крушкама које су имали.

- Нису пили затрован чај као нека друга деца, која су масовно умирала. Гледали су како усташе дају ножеве дванаестогодишњим Ромима, да се међусобно боре и убијају. Свега су се нагледали. Онда је група здравије деце одведена возом у логор, у Сисак, а одатле у Загреб, у католички самостан. Не знам како их је бака ту пронашла и спасла. Милан је погинуо од неексплодиране мине 1944. - завршава причу наша саговорница.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације