СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ, УСТАВ ИЗ 1974. СФРЈ ДОВЕО ДО ПРОСЈАЧКОГ ШТАПА: Парцелизација економиског система била увод у распад заједничке државе

ПОЧЕТКОМ осамдесетих година прошлог века посттитовска Југославија је у вишедимензионалној, озбиљној кризи.

Тито потписује Устав из 1974. године, Фото Музеј Југославије

Прети економски суноврат, нагло пада животни стандард, дугови се гомилају, држава је пред банкротом. Нефункционални државни органи са гломазном администрацијом, огрезли у бирократији, не могу да се договоре који је излаз из постојећег стања. Реформе су неопходне, али све слабије, и несложно руководство се опире чувајући стечене привилегије.

Први пут у историји нове Југославије инфлација је достигла троцифрен број - 167 одсто.

Куповна моћ грађана је опала за 40 одсто. Тих година 62 одсто запослених примало је плате ниже од званичног просека у Југославији. Укупна потрошња у земљи знатно је премашила реалну, тржишну вредност онога што је производила. Били смо тада једина европска земља са падом друштвеног производа.

За Југославију је међународно финансијско тржиште практично постало затворено. Држава је могла или да прогласи мораторијум или да склопи аранжмане о рефинансирању обавеза уз учешће свих кредитора. Страни финансијери су инсистирали на реформама југословенског система, које је суштински било немогуће спровести без промене устава. Покушаји да се спас пронађе у билатералним споразумима су редовно одбијани.

Тито и Кардељ, крах визије једног учитеља, Фото "Википедија"

А СВЕ је заправо започело пре тачно 49 година, 1. фебруара 1974. У Савезној скупштини први човек партије и државе и највећи син народа и народности, негде око подне, ставља свој параф на нови Устав СФР Југославије. Френетичан аплауз у скупштинској дворани. Усхићени посланици, сада већ по новом највишем државном акту делегати, скандирају његово име. Њихова лица сијају од задовољства. А како и не би: земља хуманог социјализма је закорачила у нову епоху која ће усрећити све њене радне људе и грађане.

Завршена је и последња етапа постепене седмогодишње промене политичког и друштвеног система кроз уставне амандмане. Противника овим "реформаторским" закретима више нема. Српски либерали, економисти, професори Београдског универзитета и ини интелектуалци који су наговештавали крах визије једног словеначког учитеља смештени су у "роптарницу хисторије".

Вишеструки су разлози за задовољство републичких и покрајинских делегација. Новим уставом постале су такорећи самосталне државе, а економско стање у земљи је више него солидно. Југославија је од завршетка Другог светског рата, златне резерве увећала са наслеђених 55 на 70 тона. Дуг према иностранству био је око пет милијарди долара, али са клириншког тржишта и из несврстаних земаља потраживано је четири милијарде. Фактички укупни дуг је био око једне милијарде.

Уследили су нови неминовни кораци; израда прописа на темељу новог устава који ће дефинитивно озаконити самосталност република и покрајина, пре свега у области девизног пословања и кредитног односа према иностранству. Тиме је дефинитивно стављена тачка на строгу контролу задужења коју су до тада обављале Савезна влада (СИВ) и Народна банка Југославије. На дело је ступио и Закон о удруженом раду, проглашен 1976, који је утврдио децентрализацију и парцелизацију економије.

И КРЕНУЛО је лудило. Локална руководства, финансијски стручњаци, постављани по партијској и идеолошкој номенклатури, а не по стручности, као пуштени са ланца, насрнули су на централне и комерцијалне банке диљем Америке и Европе. У тренутку када се Југославија растајала са својим "вођом и учитељем", укупан спољни је већ достигао цифру од 21 милијарду долара. За само пет година обавезе према иностраним повериоцима повећане су за четири пута.

Последице неконтролисаног задужења осетиле су се већ у 1979. када је спољни трговински дефицит износио преко четири милијарде долара. Проблеми у снабдевању привреде сировинама и грађана животним намирницама (нафта, шећер, кафа, лекове, уље, детерџент) достигли су забрињавајуће размере.

Фото Документација "Новости"

Уз галопирајући пораст задуживања у иностранству, на неликвидност југословенске економије је посебно утицао раст цене нафте и камата за кредите. На чело Савезног извршног већа, у најкритичнојој 1982. години, долази Милка Планинц, која је пре тога десет година била на челу хрватске партије, у време када су се та република и њене велике банке задужиле са 40 одсто укупног југословенског дуга, док је њихово учешће у БДП било нешто испод 18 одсто. Истовремено дуг Србије без покрајина је износио три милијарде 337 милиона и 200 хиљада долара, односно 17,4 одсто укупног државног дуга, док је у националном дохотку учествовала са 25 одсто.

Тако је Милки Планинц допао терет одговорности да светској и домаћој јавности обелодани да Југославија не може више да отплаћује своја задужења јер су сви страни кредитори, било централне или комерцијалне банке, као и међународне организације, зауставиле даље обнављање нових кредита.

Да би се очувала осетљива равнотежа југословенског самоуправног социјализма, проблем је формулисан стриктно кроз економске појмове презадужености и пада производње, раста незапослености и инфлације. Уследили су покушаји да се нађу решења кроз различите мере рестрикције и штедње, те стварање посебних комисија које су креирале краткорочне и дугорочне антикризне програме стабилизације.

И ТАДА на сцену ступа Међународни монетарни фонд који прихвата да Југославији одобри стендбај аранжман који је подразумевао и мировање отплата главница дуга приватним повериоцима и структурирање дугова на дужи рок. Међутим, ММФ инсистира на променама уставног система као предуслова реформама финансија и тржишта. Посебно се захтева ускраћивање права вета република на одлуке у Федерацији које је парализовало савезну владу. Парализа Републике Србије је била потпуна, укупан друштвени и привредни живот је трпео у свим сегментима. Уставом из 1974. покрајине су имале право вета на све одлуке органа управљања у Србији, а потпуну самосталност на својим територијама.

Предуслов ММФ изазива оштре реакције републичких и покрајинских лидера. У Приштини и Новом Саду тамошња руководстава то доживљавају као "угрожавање аутономије и наметање законодавне дисциплине етатистичко-централистичким методом". И то им је било оправдање што су се опирали свакој врсти реформе. Самом чињеницом да иницијативе о уставним променама долазе из Београда повампирене су предрасуде о Србији као хегемону.

Историчар Миле Бјелајац упозорава да је отпор променама изазивала чињеница да је Србија била на путу да поврати нешто од изгубљеног и наметнутог Уставом из 1974. То најбоље "сведочи резигнација одлазећих војвођанских функционера у октобру 1988. који су тада јавно прозивали своје дојучерашње патроне из других република (Хрватске и Словеније) за изјаве: "Ако покрајине нису против Србије, онда и нису потребне." Да ли то значи признање да је систем из 1974. управо рачунао да ће покрајине увек бити уз друге, а не уз Србију?

Након више од две године натезања бранилаца и реформатора, али највише под притиском ММФ, Председништво ЦК СКЈ предложило је републикама и Савезној скупштини 21. јануара 1987. око 120 амандмана на Устав из 1974. Амандмани су предвиђали и већу јурисдикцију Србије над покрајинама. Но, то ће бити тек почетак драматичне завршнице распада Југославије.

Несугласице око ревизије устава су постале извор политичких конфликата, како међу републикама, тако и између република и органа Федерације. Долази до разлаза републичких руководстава, расцепа у Председиштву СФРЈ, раскорака Извршног већа (Савезне владе) и војног врха, краха СКЈ на 14. ванредном Конгресу, прегруписавања политичких снага... У Словенији се одржава плебисцит о независности. Припреме за успостављање суверене Хрватске убрзано се обављају. Доноси се низ нових закона, укључујући и нови устав, којим је уклоњена одредба о конститутивности српског народа, те замењени државни симболи.

АМЕРИКА МЕЊА СТРАТЕГИЈУ

ЕКОНОМСКО посртање Југославије поклапа се променом стратешких интереса Запада, пре свега Америке. Њихове аналитичке и обавештајне службе располагале су поузданим подацима да се Совјетски Савез, оптерећен трком у наоружању, налази пред колапсом. Процене су биле да ће се распасти до краја девете деценије прошлог века. То се уосталом и показало тачним. Такав однос снага битно је мењао и стратешки интерес према Југославији, заправо потпуно је потиснут. Сједињене Америчке Државе више нису имале било какву потребу за одржавањем СФРЈ.

Препоручујемо

Друштво

2 1

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - ДА ЛИ ЈЕ ПЕСНИКА УБИЛА ПРЕЈАКА РЕЧ: Мистерија око смрти Бранка Миљковића

12. 02. 2023. у 19:00

Друштво

6 9

СРПСКА МАТА ХАРИ СТРАДАЛА ОД РУКЕ ЧЕТНИКА Између мита и стварности - Како је Вера Пешић ушла у вртлог шпијунаже право из Сијаринске бање

29. 01. 2023. у 16:17

Друштво

0 4

ЛУДЕ НОЋИ СТИГЛЕ СА "ДУХОМ ЕВРОПЕ": Како су се минулих векова у Србији, краљевини Југославији и СФРЈ славили омиљени новогодишњи празници

25. 12. 2022. у 13:11

Друштво

0 3

СРЕЋНИ НАРОДИ НЕМАЈУ ИСТОРИЈУ Уместо некролога: Овако је говорио Рајко Петров Ного, велики песник и књижевник

04. 12. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације