СРЕЋНИ НАРОДИ НЕМАЈУ ИСТОРИЈУ Уместо некролога: Овако је говорио Рајко Петров Ного, велики песник и књижевник

Иван Миладиновић

04. 12. 2022. у 18:00

РАЈКО Петров Ного песник, есејист, критичар, уредник. Више од пола века својом ерудицијом, интелектуалном храброшћу, даваће печат свеукупном нашем културном животу.

СРЕЋНИ НАРОДИ НЕМАЈУ ИСТОРИЈУ Уместо некролога: Овако је говорио Рајко Петров Ного, велики песник и књижевник

Фото Фејсбук

У зрелим годинама огледаће се и као професор поезије и критике. И уз то проналазио је времена да арматуру својих дела обогати записима о људима и догађајима на које је увелико почео да пада вео заборава. Био је један од првих изгнаника из Сарајева.

Растао је и стасавао у временима која је дефинисао стихом "Кад хранила нас Унра, а бранила нас Удба". Памтио је капије Црвеног крста и сиротињских магацина. Много доцније понешто ће чути и о оним другим магацинима - војним и дипломатским. Када је немаштина и невоља направила "моду" качкета и блуза од падобрана у невесињском сиротишту грејао се у ганц новом енглеском хубертусу, а нешто доцније шепурио се у савршено скројеној војној енглеској виндјаци. Није ни слутио да пролетерску децу храни и облачи капиталистичка помоћ. Али је зато био члан хора који је певао "Америка и Енглеска биће земља пролетерска".

Растао је поред "питомаца нове вере" који су се васпитавали на парадама, радним акцијама, на трговима испод звучника, у самоислеђивањима, спирању труле прошлости, удишући омамљујући озон будућности.

"А ако ћемо право, ни кајгана од фамозних Труманових јаја (у праху) није била посве неукусна."

Млеко у праху није упамтио само због шминкања лица васпитачица...

Удба ће му малчице (обожавао је ову реч) постати и сУдба. Не због риме. Рођен је на њен дан, што ће рећи 13. маја 1945. Онда када се из преисторије улазило у буђућност. Када се улазило у комунизам, сутра ако већ не може данас...

"Ја сам по свим правилима, јањичарским тако рећи, био предодређен да будем дечко оног система. Општина и Савез бораца одвели су ме у сиротиште, па ме по Макаренку школовали - ми смо тамо имали своју болницу, своју фарму, своје и Унрине магацине, своје васпитачице које су нам пјевале руске успаванке - све је, дакле, уопште било онако по замишљеним нотама на капијама тог новог раја, тог нашег наглог уласка из шуме у комунизам."

У периодичним бесконачним шетњама и разговорима, до рата по Велом Лошињу, а потом по Будви или Херцег Новом, најчешће по Бањици у његовом комшилуку, али и у једном одавно завореном бирцузу на Сењаку, одмах повише зграде "Бигза" у коме смо заједно радили, он уредник у књижевној редакцији, ја у "Дуги", говорио је:

"Прва права моја сјећања, то ће рећи она која сам успио накнадно артикулисати, сежу тамо до једне колибе у Боријаима, испод једне шуме, на хиљаду метара надморске висине, гдје сам провео првих и најзначајнијих осам година, од којих духовно живим и данас. Али ако је десетерцу вјеровати, моја сјећања сежу "до Косова а и пређе њега", све тамо до оних времена која тај стих памти. А памти све. Цјели један космос у патријархалној култури, која је таква какву сам затекао живјела ту читав један миленијум! И зато је тако драматична била та моја прва сеоба, када сам ту топлу колибу и тај патријархални дом, сиротињски убог али топао, оставио и са те висине се сурђукнуо, прво у требињско, па у невесињско сиротиште. Та сјећања су тамо била још интензивнија у том свијету у који сам био бачен. Ја сам и прописао због тога - како сам у једној раној пјесми и записао - што сам био ничије дијете, па сам свом имену Рајко и презимену Ного додао и то Петров - да и ја будем нечији."

Присећали смо се 1968. и студенских демонстрација.

"А онда су дошла сазријевања. Напречац. Те фамозне 68. смо се сусрели са милицијом и репресијом. Тада смо схватили да свијет наших очева није и наш свијет. Колико је друштво до тада мијењало мене толико сам ја од тада почео да мијењам себе. И ствар је дошла на своје...Нас је `68. буквално за умјетност сачувала."

Повезивао је шездестосмашки пораз са судбином национа.

"У нашој култури, и не само култури, најдубље енергије долазе из пораза. И то не само оног видовданског... Можда је пораз и иначе родно мјесто духовности. Бар код мене је тако, а не браним да може бити и другачије. Сретни народи, у ствари немају историју. Швајцарци, рецимо... А ови несретни народи, који имају велику историју као ми, морају однекле вући енергију, а одакле ће ако не из тих ожиљака."

Причали смо о временима огромне популарности поезије и песника, када су пунили сале, говорили на трговима ...

"Ваљда смо говорили нешто што други нису могли, смјели ни умјели. Било је то вријеме када се једва подразумијевала аутономност поезије и право на макар и стидљиву алузију. Школована публика је учитавала много више од оног што смо јој нудили. У ствари, више је то феномен тадашње акустике. Публику треба питати. Ево, питам ја тебе због чега си тада долазио на књижевне вечери?"

- Ваљда сам чекао Годоа.

"Ето видиш, ми можда и нисмо говорили оно што сте ви очекивали; али је у зраку било сад ће неко доћи, неко ће то рећи. Онда је дошао Ђого. Па је рекао. Чекајући Годоа дочекали смо Ђога! Ђого се витешки држао и у затвору и на суђењу. А његов есеј који је тада на суђењу рекао, сјајна је одбрана поезије. Уосталом, тај је есеј у затворској концентрацији смишљао."

А ПОЧЕО је силовито, баш онако као што одјекују његови почетни стихови. Био је најмлађи секретар удружења књижевника и са свима био "на ти". Водио је култну телвизијску емисију, најгледанију у читавој Југославији, баш под тим називом "На ти", из које ће се изродити комплетна сарајевска рок сцена. То је потрајало док се није усудио да напише књигу и неког приупита "Је си ли жив"? И прорадио је чувени босански лонац. И сустигло га је оно што је сустизало све у Босни: не дај боже да оно што радиш - добро радиш.

Матија Бећковић, Рајко Ного и митрополит Амфилохије, Фото "Новости"

Обрушило се на њега сво "културно" Сарајево. Биле су то године када је неком падало на памет да тражи везу између богумила и "аутентичног марксизма" сједињених босанских држава, а Милорад Екмечић писао како је средњовековни босански стећак притиснуо мозак већег дела босанске интелигенције. Када су схватили да не могу да га избаце из партије јер и није био члан, послали су му два батинаша који су га одвели на четрдесетминутну чашу крепког насиља. Зато је ваљда и првобитни наслов његове песме "Епитаф за Мешу Селимовића" био "Каменовање". Још је осећао буботке од камења које је и на њега бацано.

"У патријархалној култури из које долазим човјек се углавном због батина стиди. И не стидим се ја само због себе него и због њих. Као онај Кафкин јунак осјећам да ће ме стид надживјети. Од те бруке у пјесму ће ући оно што пјесма може поднијети. Унри унрино, а Удби удбино."

О тим "вуненим временима" је говорио:

"У таквим деспотијама ни полиција не ради свој посао како треба. Она своје газде обавјештава да су тачна њихова привиђења. И ако газде сањају Бећковића, она ће их обавјестити да Бећковић узбуњује народ у Новом Саду или Подгорици, иако је он тада сједио у своме стану, на својој тераси."

Када је морао да оде из Сарајева Ћамил Сијарић га је одговарао да не иде, говорио му да тамо на другој страни сунце излази, да није лако променити брдо у које гледаш, опомињао га да су две сеобе као једна смрт. Те речи су само његову тугу продубиле.

"Свој одлазак из Босне нисам доживљавао као приватан изгон. Кад се Дрина преброди, то није приватна ствар. Ја сам јавна личност, припадам једној култури, оно што се мени догађа малчице се догађа и њој, па и народу коме припадам. Мој изгон је, дакле, симболичан."

Аутор текста и Рајко Ного у "Бигзу" 1989. Фото Милинко Стефановић

Готово на сваки спомен Сарајева у њему се будило "предосећање будућности", непогрешиво је предвиђао почетак крвавог кола ...

"Предолимпијско и олимпијско Сарајево грцало је у некој атавистичкој срећи која није слутила на добро. Читав свет се у Сарајеву, и на планети, делио на рају и папане. Ко није био рођени Сарајлија или приправник за рођеног, ко није умекшавао ч или бар симулирао, тај је с проклетством на свет пао и није му требало веће несреће од те, боље би било да се није ни родио. Уз Олимпијаду, у неком башчаршијском ћумезу, наплатили су Кирку Дагласу неки бућкуриш хиљаду пута скупље и фалили се како су заврнули папана. Рођене и прирођене Сарајлије биле су ухватиле бога за браду и мирно су, пред старом православном црквом, пуцале у српског свата. Спржише голобраде, ненаоружане војнике до јуче заједничке војске у Добровољачкој улици, испред Скендерије, у центру Сарајева...

ЛАЗАР САМ ПОМАЛО И ЈА

КАДА се пре тридесетак година појавила књига "Лазарева субота" питао сам га - ко је заправо твој Лазар? "Своју породичну трагедију уоквирио сам колективном, косовском. Ја сам у оној брвнари на Боријама у дјетињству, а и прије њега, Косово у кући имао. Косовска се тема може само патњом зарадити. Зато је мој Лазар и онај библијски кога је Христ васкрснуо, и онај косовски кога смо недавно из расејања вратили, али и ововременски изгнаник и патник што се потуца од немила до недрага. А ако ћемо право, Лазар сам помало и ја."

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Нова димензија живота у делу Београда који се буди из сна

Нова димензија живота у делу Београда који се буди из сна

У ПОТРАЗИ сте за станом у центру града који је довољно изолован од градске вреве, окружен зеленилом и реком, а с друге стране вам је подједнако важно да кварт има одличне саобраћајне везе са свим деловима Београда?

18. 04. 2024. у 10:00

Коментари (0)

ЕТО, ЈАВЉА МИ СЕ! Како је Новак Ђоковић шокирао новинарку ЦНН-а