ИСТРЕБЉЕЊЕ СРБА ОД КОЛЕВКЕ ДО СТОЛЕТНИХ СТАРИЦА: Ко је створио фабрику смрти на Сави - фашисти или Хрвати

НАЈПРЕ, теза да су Јасеновац "створили фашисти, а не Хрвати" испражњена је од сазнајног садржаја и стога неупотребљива у разумевању стварности.

Улаз у злогласни логор, Фото архивља

Ако су фашисти из Загреба направили Јасеновац, остаје нејасно зашто фашисти из Рима не само да тако нешто нису уприличили код себе, већ су чак фашистима из Загреба забранили сличне подухвате на својој територији? И остаје нејасно зашто су се и фашисти из Берлина гнушали таквих достигнућа фашиста из Загреба?

Такође, ако су жртве Јасеновца били тек људи, а не "припадници различитих нација", зашто су, онда, у њему завршила, рецимо, деца из Костајнице, Козарске Дубице или Новог Града, а не деца из Загреба, Вараждина или Валпова?

Не, Јасеновац се једноставно не може објаснити некаквим апстрактним фашизмом. Њега је могуће објаснити једино хрватским национализмом - тачније, столетно старом мешавином хрватског шовинизма и клеро-католичког прозелитизма.

Јасеновац, као најстрашније место у људској историји - то треба подвући и запамтити - није контигентни учинак доласка два камиона фашиста у Загреб (Крлежа: "усташе су били мала, сасвим незнатна чета плаћеника"). Јасеновац је плод тровековне политичке културе Хрватске у чијем је језгру верски, класно и етнички заснована мржња на Србе, као и пројекат њиховог истребљења.

Спровођење Срба у логор , Фото архивља

И што је најгоре, та мржња и тај пројекат - живи су и данас.

Масовни покољ Срба у НДХ, који је одмах затим отпочео, био је, гледано хронолошки, први геноцид у Другом светском рату. Он се десио пре почетка немачког геноцида над Јеврејима. Фабрика смрти Аушвиц II (Биркенау), отворена је октобра 1941, док је Јадовно почело с радом већ у мају, логор на Пагу у јуну, а Јасеновац у августу 1941. године. Покољ у Гудовцу (селу где је живео Мартин Чикош, секретар ХСС, а доцније истакнути усташа) уприличен је већ 28. априла 1941, покољ у Вељуну почео је 6. маја, а Глински покољи 13. маја 1941.

Током маја, јуна и јула 1941. у стотинама места Хрватске и БиХ одвијали су се масовни масакри ножевима, секирама, маљевима, кундацима, моткама и бацањем у крашке јаме.

Покољ је био унапред планиран: "још пре настанка НДХ, усташе су уз помоћ велебитских сточара Хрвата сачиниле 'радну карту' са преко стотину обележених јама, у које су планирали да бацају трупла мртвих". Али, покољ је био истовремено и спонтан: њега су у много случајева спороводиле "тзв. дивље усташе - локалне формације хрватских и муслиманских милиција" које су биле "прави подстрекачи и организатори погрома".

Да је у питању пројекат надидеолошког карактера најбоља је илустрација, верујем, једна епизода из књиге Јована Душанића. Ту имамо сведочење његове стрине Драгице (Богојевић) Душанић, која је само чудом преживела покољ Срба с леве обале реке Босне, при ушћу у Саву, 7. децембра 1944. године.

* * * * * * * * * *

КРВОПРОЛИЋА У МОНСТРУМ ДРЖАВИ

ИСТРЕБЉЕЊЕ ЈЕ УПРИЛИЧЕНО по опробаном усташком обрасцу: најпре су поклани мушкарци - за шесторицу се чак, поименице, зна да су живи одрани и бачени у реку Босну; онда су на ред дошли жене и деца, који су убијени бомбама и ударцима секира; погром су извршиле локалне усташе, прве комшије; али, по наређењу које је дошло с врха.

Истребљење је било немилосрдно. Хрватицу Софију (Карловић), удату за Србина (Петра Илинчића), и њену двојицу синова (Танасија и Милана), убио је лично Софијин рођени брат, згрожен "срамотом" да је његова сестра српска профукњача. Душанићеву стрину Драгицу, пак, која је тада имала 14 година, мајка је заштитила телом, те је добила тек два овлашна ударца секиром по стомаку; спасле су је комшије Хрвати; али, онда је уследило систематско претресање свих хрватских кућа, које је трајало данима, како би се спречило да било ко од Срба преживи; срећом, Драгица је пребачена даље, и тако се спасла.

Љубо Милош, злогласни запаведник логора , Фото архивља

Тога дана, само у два српска засеока Доње Дубице (Трњак и Центар), убијено је 650 људи (сва њихова имена су пописана). Од тога су 333 жртве имале мање од 15 година - док је 132 деце имало до пет година старости.

Застанимо овде. Говоримо о 132 деце до пет година - убијене само у једном селу. Преко пута зграде у којој станујем налази се обданиште. Често, у пролазу, видим како се малишани играју у дворишту. Никада оних до пет година старости није било више од петнаестак. То значи да је само у једном селу и у једном дану, 7. децембра 1944. године, поклано десет мојих београдских обданишта. Када размишљам о размерама покоља 1941-1945. заврти ми се у глави.

Усташе пљачкају логораше , Фото архивља

Друго, на шта хоћу да скренем пажњу, јесте да се све то дешавало два месеца пошто је пао Београд. Дакле, у време када је већ свима било јасно да је НДХ, као део нацистичке Европе, изгубила рат. На истоку су, у то доба, Руси стигли већ до Варшаве и Будимпеште; избили су на Балатон, а онда и на Драву - пошто су, претходно, на југу, ослободили Букурешт и Софију; на западном фронту, пак, Англосаксонци су домарширали већ до Рајне; а у Италији, на њеном северу, доспели су и до Болоње; на источном Јадрану већ је и Сплит био пао.

У то време, дакле, било је очигледно да нема шансе да НДХ не изгуби рат. А ипак, та монструм држава - чак и у тренуцима губитничког ропца, последњим атомима снаге, и свуда тамо где је то још могла - организовала је систематско истребљење Срба: од колевке, до стогодишњих старица.

Зашто? Зато што је пројекат истребљења Срба у Хрватској надидеолошког карактера и тиче се описане дубинске политичке културе. Њега је у пуном замаху кренула да реализује НДХ 1.0. А онда је, пола века доцније, готово сасвим успела да заврши НДХ 2.0.

При томе, неважно је - са становишта Великог плана - што је прва еманација НДХ била нацистичка, а друга еуропска и демократска; оне су обе биле део истог пројекта - баш као и социјалистичка Хрватска (НДХ 1.5), у којој су се делови насељени Србима препознавали, рецимо, по томе што у њима није било асфалта (по "црној мрежи", на ауто - картама); дакле, као реализација столетне политике тихе дискриминације.

Усташка стража у Јасеновцу, Фото архивља

Али, тај Велики план, који се реализује, ево, већ стотинак година, живахан је, ваља знати, и данас. То се види и по негационистичком односу становника НДХ 2.0 спрам прошлих злочина; као и по одсуству покајања - из чега произилази и колективна спремност на њихово понављање и настављање.

* * * * * * * * * *

НАЛАЗИ КОМИСИЈЕ ЗА РАТНЕ ЗЛОЧИНЕ БИЛИ СУ ПОД ЕМБАРГОМ ПОЛА ВЕКА

ДРАГАН КОЛУНЏИЈА

ДА ЛИ ЈЕ ЈАСЕНОВАЦ БИО ТАБУ ТЕМА?

ХРВАТСКИ ИСТОРИЧАР господин Иво Голдштајн каже да "Јасеновац никад није био табу тема"?! Потом даје податак да је објављено укупно око 2.500 књига и мемоарских записа и студијских чланака и 108 зборника докумената. Једноставном претрагом на библиотечком систему види се да Војноисторијски институт и Војни архив, кључне државне институције НИСУ НИКАД објавиле књигу о Јасеновцу, а код њих је најважнија грађа. У поговору свог тротомног дела Антун Милетић каже: "Моје књиге су плод приватне иницијативе, а рађене су из пијетета према стотинама хиљада невиних жртава које су усташе побиле на најзверскији начин." Ето, најпотпуније дело објављено је "приватном иницијативом"! Нико није забранио Милетићу и Народној књизи да га објаве, по томе ово није била табу тема, али за оне који су водили државу богме - била је!

Фото приватна архивља

Записници комисија за утврђивање ратних злочина 1941-1944. на територији данашње Војводине, а вероватно и сви остали у послератној Југославији, били су под ембаргом 50 година. Управо смо пре неки дан (Архив Војводине и "Прометеј") објавили две књиге које су објављене 1946. и одмах по изласку повучене и уништене, а радило се о попису злочина на територији Бачке и Барање и Срема. Ембарго на поменуту грађу скинут је 1995. али она се већ 15 година, до 2020, објављује искључиво личном иницијативом. Толико о непостојећем табуу.

Додајмо још да о нашој бризи према жртвама у ратовима довољно говори чињеница да смо после 101 године тек лане дочекали Попис војних и цивилних губитака Краљевине Србије у људству у Првом светском рату: архивска грађа Војног архива у издању Медија центра "Одбрана".

* * * * * * * * * *

ГЕНОЦИД НАД СРБИМА ПОДСЕЋА НА ПОГРОМ СТРОСЕДЕЛАЦА У АМЕРИЦИ

МИЛОШ КОВИЋ

ОПАСНЕ ВЕКОВНЕ ИЛУЗИЈЕ И ЛАЖИ

КАКО РАЗУМЕТИ геноцид у Хрватској? Реч је о процесима много ширим и дубљим од историје односа између Хрвата и Срба у 20. веку. За почетак, мора се поставити неколико питања. Како је могуће да Европска унија дозвољава својој чланици Хрватској да прославља тзв. Олују, злочин у коме је протерала више од 250.000 и убила преко 1.800 својих грађана?

Фото приватна архивља

ПО СВОЈОЈ МЕТОДИЧНОСТИ , дугом трајању и некажњености, али и по својим верским и расистичким коренима, хрватски геноцид над Србима подсећа на уништавање староседелаца америчког континента од стране протестантске Енглеске и римокатоличке Шпаније. Тим геноцидом, вероватно највећим у историји човечанства, почела је, не заборавимо, историја САД. Он и данас траје, судећи по резерватима и новооткривеним злочинима почињеним над остацима остатака уништених староседелачких народа.

Хрвати су, бар од почетка 19. века, претварани у средство Римске курије, Беча и Париза, потом и Лондона и Берлина, за потискивање Срба и Руса са подручја западно од Дрине.

Због вере и језика, али и већ успостављених руско-српских веза, Срби су доживљавани као оруђе све моћније Руске империје. Ратоборна русофобија, укорењена у западноевропским културама бар од крсташких похода тевтонских витезова, потом Швеђана и Пољака на руске земље, обнављена је у инвазијама из 1812, 1854, 1914, 1941. и у најновијем походу НАТО ка истоку, започетом разарањем СФРЈ и уласком НАТО у Пољску, Чешку и Мађарску (1999). Сличности између историје и методологије уништавања Срба у Хрватској и уништавања Руса у Украјини нису случајне. Геноцид почињен туђим рукама у таквим околностима указује се као пожељно геополитичко средство.

Разумети природу зла значи спречити да се оно понови. Најопасније су илузије и лажи.

Русија је то коначно схватила. У Србији се, како изгледа, још не разуме да са крсташима нема ни трговине ни компромиса.

* * * * * * * * * *

ОПСЕСИВНИ ЦИЉ ЗАГРЕБА ЈЕ БОРБА ЗА ПРОСТОР И ОТИМАЊЕ СРПСКИХ ЗЕМАЉА

МИЛОМИР СТЕПИЋ

СИМБОЛ ИСТОРИЈСКОГ СТРАДАЊА

ЈАСЕНОВАЦ БИ ТРЕБАЛО да буде не само део српске културе сећања, већ и српске стратешке културе. Јер, Јасеновац јесте симбол српског историјског страдања, али и српског постојања у огромном простору западно од Дунава и Дрине. Ако је толико много Срба убијено у јасеновачком систему логора, то логично упућује на питање а колико је тек Срба живело унутар монструозне творевине НДХ? И колико их је убијено, покатоличено и протерано током геноцида у поврату 1991-1995. године из Репулике Српске Крајине и ван ње? Морамо бити свесни да је опсесивни хрватски циљ борба за простор, тј. отимање српских земаља. Њима они желе да надокнаде сопствени хендикеп - геополитичку рањивост љуштурастог облика сопственог етничког простора. Зато настоје да Јасеновац релативизују и уклоне из српског историјског памћења. Зато партизани под хрватским вођством никада нису ни покушали да га нападну и ослободе логораше. Зато се о њему недовољно говорило у послератном периоду. Зато се упорно смањује број његових жртава.

Фото приватна архивља

Зато се Србима приписује измишљена савремена геноцидност како би се у други план потиснуо истински хрватски геноцид. Његово право име јесте србоцид (В. Умељић) због монструозности са којом је спроведен, а коју није могао да смисли појединачни хрватски ум, већ ум који баштини инквизицију. Само уграђивањем Јасеновца у српски национални (и геополитички) идентитет постојаће стална опомена шта од хрватских суседа, махом покатоличених, па кроатизованих и екстремним конвертитским антисрпством задојених некадашњих православних Срба, можемо и у будућности да очекујемо. И какву заједничку државу није требало, а ни у будућности не треба правити.

* * * * * * * * * *

ГЕНОЦИД НОВИ МОМЕНАТ СРПСКОГ КУЛТУРНОГ ОБРАСЦА

МИЛО ЛОМПАР

ПРОПУСТИ У КОЛЕКТИВНОЈ СВЕСТИ

У ВЕКОВНОМ ИСТОРИЈСКОМ кретању на размеђи два света, православног и католичког, два царства, османског и хабзбуршког, нема ничега што би се у нашој историји могло упоредити са збивањима чији је симбол Јасеновац. Премда су убиства невиног српског света била распрострта на разним тачкама злочиначке творевине која се звала Независна Држава Хрватска, симболички је њихово збирно место обележавао концентрациони логор Јасеновац. У комунистичкој Југославији, због живих учесника рата, он је у извесном смислу означен: историјским монографијама и споменичким комплексом. Но, услед политичке идеологије која је свој угаони камен имала у идеји о великосрпској хегемонији као разлогу неуспеха Краљевине Југославије и као доказу српске кривице, циљано је пропуштено да се сачува сам изглед концентрационог логора, као што је учињено са нацистичким логорима, да се спроведе поступак денацификације хрватске јавне свести и да се у југословенској култури - методама масовне медијске и вишедеценијске пропаганде - означи једно непролазно место памћења.

Фото приватна архивља

У српској колективној свести, пропусти су имали још фаталнији садржај: није освешћено да је геноцид - који симболизује Јасеновац - нови моменат српског културног обрасца, настао у XX веку; није опажено да је минимализовање и прекодирање историјског садржаја у комунистичким образложењима историјских догађаја у Другом светском рату превасходни облик политичке инструментализације; није препознато да је усташка држава била један од садржаја - никако једини - магистралног кретања хрватске политике: и њеног секуларног вида, код Старчевића и Радића и Крлеже, и њеног клерикалног вида, код Штросмајера, Франка и Степинца. Историјски биланс комунизма у нас има свој неизбрисиви печат у идеолошком кривотворењу геноцида чији је симбол - никако и једини садржај - Јасеновац.

Код нас су веома снажна настојања да се - пошто је европска агенда доживела неутрализацију са европских адреса - српска политика уклопи у неки регионални конгломерат. Тај конгломерат треба да има улогу неутрализатора разумне, компромисне, опрезне, смотрене, али аутентично српске политике, чији највећи спектар могућности се управо налази у културном подручју. Без унутрашњег (српског) онемогућавања такве политике, свако спољашње настојање (хрватско, албанско, црногорско) суочава се са великим тешкоћама на два плана: у подручју историјских чињеница и у деловању сопствених пропагандних погона.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације