СРЦЕМ НЕГУЈУ ЈЕЗИК У ТУЂИНИ: Блаженка Тривунчић, координатор допунске наставе Српског језика у Француској, Италији, Словенији и на Малти

НАСТАВНИЦЕ, сипала сам воду у биљник! У благородном сналажењу у језику својих предака, који се често и даље говори у њиховој кући у туђини, понекад и четврте генерације малишана који одрастају далеко од Србије, изроде се, љубављу, осећајем и сналажљивошћу, и овакве језичке творевине.

Српски ђаци у седишту Унеска, Фото Приватна архива

Наведени пример је настао као замена за саксију, једну од речи које им недостају у скромном вокабулару, али које би, чак, могле да представљају и значајан допринос обогаћивању нашег језичког фонда, творбом на природном словенском корену, од чега смо се, ми, у отаџбини, потпуно отуђили.

Има ту, понекад, и немуштих комбинација, и спајања два, па и три језика у истој реченици, али све ове ђаке красе велики ентузијазам, заинтересованост, поштовање и дивљење према пореклу, прецима и српском језику, култури и историји. Свеске су им украшене нашим петицама, већим и од броја 20, колико износи максимално вредновање ђачког знања у Француској. Васпитавају се да поштују и воле земљу у којој су рођени, и која је, сада, рођењем постала и њихова домовина, али истовремено срце приклањају и земљи својих родитеља или, чешће, бака и дека.

- Све су то вредна и марљива деца, која упијају сваку реч, жељна знања на језику својих предака - каже за "Новости" Блаженка Тривунчић, координаторка допунске наставе на српском језику у Француској, Италији, Словенији и на Малти.

Наставу на српском језику у иностранству организује Министарство просвете у 16 земаља за преко 7.800 ученика. Часове изводи 90 наставника за које су задужене три координаторке. Блаженка Тривунчић покрива четири земље, са 30 наставника и око 2.500 ученика, у париском региону, али и у Лиону, Марсељу, Ници, Арантону... Часови су, наравно, бесплатни.

Наставници и деца некада прелазе велике раздаљине, родитељи ученике доводе и возовима, колима, ради се у прилагођеним учионицама, али се с љубављу негују српски језик и порекло.

- Драгоцени су, иако су далеки и помало тешки, сваки стих, свака песмица, прича, написано ћирилично слово. У туђини, која то престаје да буде за најмлађе генерације, радују се свакој наученој и јасно изговореној српској речи - истиче наша саговорница.

- Један број ђака учи српски као матерњи, један као завичајни, што је најновији термин с методологијом између матерњег и страног језика у дијаспори, а један број, двадесетак одсто, ако не и више, уче га као страни, и то су претежно најмлађе генерације - истиче Тривунчићева.

Сви су у истој учионици, што подразумева посебан начин рада. Суштина је да уче језик, културу, географију.

- Деца су уморна после редовне школе, па је улога учитеља и у томе да их додатно заинтересује, мотивише, насмеје, учини наставу занимљивом, да креативним радом подстиче дечју машту и радозналост.

Фото Приватна архива

У три школска часа недељно стане све - од учења слова, читања и писања, до садржаја из српске историје. Свеске су пуне, од симбола Србије, преко песмица, слика, прича, басни, укрштеница, квизова, биографија знаменитих Срба.

- Чега све ту нема у борби за српску реч, за сваког ђака, који живи у страној земљи. Имају различите узрасте, ниво знања језика, али их све повезује знатижеља према земљи родитеља и предака. Воле да уче српски језик, певају и рецитују и склапају пријатељства.

Праве најчудесније спојеве страних и српских речи, сналазе се у тренутку - преноси нам Блаженка Тривунчић атмосферу с часова.

Било је и оних слатких комбинација, када неко у железари "види" фабрику за производњу желе бомбона... Али, брзо се напредује у учењу, а неки, касније, наставе и студије српског језика на универзитетима у Француској. Учи се у одељењима при локалним школама, али и у просторијама које на располагање стављају српске институције у иностранству, попут цркве, амбасада, конзулата или културног центра у Паризу, с којима Блаженка Тривунчић истиче одличну сарадњу.

Фото Приватна архива

Уз наставу на лицу места, уведено је, с ковидом, и учење онлајн, што сада омогућава праћење часова ученицима која због велике удаљености не могу да одлазе на наставу, а исказују жељу да уче. На предавања се иде када деца немају наставу у својим школама у земљама у којима живе. Донедавно су били узраста од 6 до 15 година, али сада је омогућен упис све до 18. Нема правила, некада дође дете и с 16 година које би желело да се прикључи.

Уз три часа наставе недељно, постоји и четврти час, посвећен слободним активностима, приредбама, изложбама, учешћима на конкурсима. Недавно су ђаци у Паризу посетили Унеско, седели у сали где се одржавају конференције, уз таблу с именом Србије. Били су пресрећни, преноси наша саговорница. Организују се и бесплатне летње школе у Србији у организацији Министарства просвете, попут оне у Тршићу коју је летос током седам дана похађало 190 наших ученика из иностранства.

Фото Приватна архива

Родитељи децу пријављују на разне начине, распитују се преко амбасада и конзулата, зову телефоном, сазнају за могућност уписа преко пријатеља који су своју децу већ уписали.

- Први извор информисања су школски медији - каже наша саговорница. - Наша фејсбук-страница има 4.400 пратилаца. На њој редовно објављујемо актуелности, а ту је и школски сајт, где се налазе линкови с распоредом часова и контакти наставника.

На питање да ли је задовољна одзивом, Блаженка Тривунчић одговара:

- У односу на број Срба не, али имајући у виду како је било раније, веома сам задовољна. Деца долазе на наставу, учионице су пуне.

Данас у Паризу има близу 600 ученика, док их је непосредно пре њеног доласка било око 270. Уз наставу, ради све што оно што у обичној школи обављају друге службе, од рачуноводства, до маркетинга и вођења администрације.

- Сви напори се брзо забораве, када се погледа колико смо генерација извели на пут и омогућили им да негују језик, културу и традицију свог порекла. И када изађу из школе, бивше ђаке срећем око цркве, културног центра и других места где се окупљају наши људи, и то ми је највећа сатисфакција - истиче Блаженка Тривунчић.

СВЕТОСАВСКО ПРИЗНАЊЕ

БЛАЖЕНКА Тривунчић (на слици) је рођена у Пљевљима, завршила је гимназију у Јагодини, а Филолошки факултет у Београду. Предавала је у београдској Основној школи "Бранислав Нушић", одакле је дошла у Француску, где живи и ради последњих осам година, прве четири као наставник, а затим и како координатор наставе. Прошле године је добила Светосавску награду за изузетни допринос очувању српског језика, културе и историје у дијаспори.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације