"НОВОСТИ" ОТКРИВАЈУ: Истина о Сарајевском атентату из пера најмлађег актера

БИОГРАФИЈА академика Васе Чубриловића (1897 - 1990) је живописна: прошао је пут од припадника "Младе Босне" и најмлађег учесника Сарајевског атентата 28. јуна 1914, до угледног историчара и политичара у бившој Југославији. Учесник у стварању историје завршио је као њен хроничар.

Фото Архива "Борба"

Чубриловић је учествовао у атентату на Франца Фердинанда, као члан друге Иличићеве тројке (у којој су били и Поповић и Мехмедбашић). На дан убиства аустроугарског надвојводу чекао је са бомбом и револвером код Више дјевојачке школе у Сарајеву.

Младост га је спасла од смртне казне. Имао је само 17 година и осуђен је на 16 година најстрожег затвора. Казну је издржавао у Сарајеву. За све време свог активног бављења науком и политиком Чубриловић никад није давао изјаве о атентату и сопственом учешћу у њему, али је своја сећања записивао и оставио их да буду објављена после његове смрти.

Рукопис у девет свезака је још седамдесетих година завештао Архиву САНУ, а академик др Василије Крестић га је приредио тридесет година после његове смрти. Књига "Сећања", која ће се до краја овог месеца појавити у издању "Вукотић медија", баца ново светло на важне историјске догађаје.

- Чубриловић је одлучио да свој поглед на Сарајевски атентат изложи само у "Сећањима" - навео је др Крестић у предговору.

- Задатак суђења атентаторима и завереницима, по његовом уверењу, био је да оправда Аустроугарску за објаву рата Србији. Он наглашава да се то видело не само по оптужници него и по читавој документацији којом је требало доказати политичку позадину атентата, посебно одговорност службених органа Србије.

СВЕДОЧАНСТВО Возило у којем је убијен Франц Фердинанд, Фото АП

Чубриловић тврди да су од првих дана затварања и после првог саслушања атентатори схватили које су намере аустроугарских власти, тако да су и своје држање како у одбрани, тако и при изношењу разлога зашто су се одлучили на атентат баш против престолонаследника, подесили тако да оспоре намере суда и државе.

Чубриловић не спори да су погранични органи и четнички кругови из Београда били у вези са завереницима и атентаторима. Не пориче да је оружје којим jе изведен атентат добијено из Србије посредством комитског војводе мајора Војина Танкосића.

- Професор, међутим, пориче да су припадници Народне одбране учествовали у припремању атентата. Чак, тврди да су људи који су пребацивали атентаторе и оружје из Србије у Босну то крили од њих - пише Крестић.

- Чубриловић пориче умешаност српске владе у атентат: "И што сам сазнао и што сам слушао и читао, показује да омладинце ни у Београду, ни у Сарајеву није нико врбовао и наговарао да учествују у атентату." Више као историчар него као мемоариста, закључио је да нема доказа о томе да су у атентат били умешани "Црна рука" и пуковник Драгутин Димитријевић Апис. Уверен је да су се Сарајевски атентат и сукоб Србије са Аустроугарском десили у право време. То доказује чињеницом да је спор био решен у нашу корист.

Фото Википедија

Чубриловић је детаљно описао хапшење и како су се атентатори у истражном затвору у Сарајеву дописивали посредством порција за храну, а касније путем шифарa.

- Посебну пажњу посветио је питању држања атентатора пред судом и часном држању оптужених сељака, њиховом чврстом моралу, постојаности њихових патриотских уверења - истиче Крестић.

- Признао је да се пред судом понашао дрско и да је због тога, уместо са 13, кажњен са 16 година затвора. Занимљиво је његово казивање да није знао да је у заверу Сарајевског атентата био умешан његов брат Вељко. Ни његов брат није знао да је један од завереника Васо.

Део архива о догађају из 28. јуна 1914. Фото Д. Миловановић

Чубриловић описује затвореничке дане најпре у Војном затвору у Сарајеву, у којем је био до новембра 1914, па у Земаљској казнионици у Зеници, где је био у самици до априла 1915, када је пребачен у Војни затвор у Мелерсдорфу, у близини Беча. Враћен је 1917. у казнионицу у Зеници, у којој је дочекао ослобођење.

- Чубриловићу је било теже у Аустрији него у Босни - пише Крестић.

- Затвореници су били изоловани и нису знали шта се дешава на фронтовима. Кад се после дужег ратовања у Аустроугарској јавила несташица хране, затвореници су гладовали.

Чубриловић је толико ослабио да није имао више од 43 килограма. Oд глади и жестоке зиме 1916-1917, од 20 заточених атентатора и њихових сарадника, пролеће је дочекало њих петоро. Убрзо по изласку из затвора, 1918, добио је посао на железничкој станици у Сарајеву. Постао је заповедник станичне страже, а главни задатак био му је разоружање аустроугарске војске која је пролазила кроз Сарајево. Тај посао обављао је бесплатно.

Фото: Архива Новости

Чубриловић пише да је анексија БиХ у Тузли обележена кићењем застава и излепљеним плакатима на српскохрватском и немачком језику. Његови старији, брат и сестре, били су забринути, а он је тек касније сазнао да је тада планиран и атентат на Фрању Јосифа, у шта је била умешана и његова будућа снаја, учитељица Јованка Адамовић. Не знајући шта смерају да учине старији, Васа је са братом Бранком током једне ноћи рушио аустријске заставе и цепао излепљене плакате, па је, како је написао, тако започео своју "противдржавну активност" у Босни и Херцеговини.

- Држава је чинила све да што више подвоји и завади народе Босне и Херцеговине. То су, по оцени мемоаристе, чинили и неки наставници Тузланске гимназије, посебно они који су дошли из Хрватске. Вођена је борба око ђака муслимана, око тога да ли ће се они изјаснити као Срби или Хрвати, да ли је Босна српска или хрватска, да ли је језик српски или хрватски. У тој мешаној националној и верској средини, Чубриловић је напустио уско српско схватање и прихватио југословенску идеју којој је остао веран до краја живота - наводи Крестић.

После избацивања из Тузланске гимназије, Чубриловић је успео да се 1914. упише у шести разред Класичне гимназије у Сарајеву. Тада се укључио у омладински покрет југословенског опредељења, у којем је постао члан управе Удружења сарајевских ђака. Чубриловић сведочи да је расположење ђака уочи избијања светског рата било револуционарно и противаустријско.

- Бунтовно и револуционарно расположење ђака, по сазнању Чубриловића, није одговарало ни влади Србије, која је после балканских ратова желела мир - каже Крестић.

- Због тога је из Србије било покушаја да се ђаци примире. Савез студената југословенских друштава је на Видовдан 1914. у Бечу имао састанак на којем је решено "да се успоре и ублаже ђачки немири у југословенским земљама". Међутим, ти захтеви стигли су изненада и са закашњењем.

Фото: З. Кнежевић

Као непоколебљиви Југословен Чубриловић је написао: "Мој нараштај од 1914. никад се није колебао да се треба борити да се таква заједница створи, одржи и обнови, кад је ратом и окупацијом растурена 1941-1945. После 1945. остали смо верни идеалима и помагали изграђивање југословенске социјалистичке заједнице народа." Своју југословенску исповест Чубриловић је закључиo речима: "["] после мојих личних искустава, стечених од 1914. до данас, остајем код свога уверења из младости. Југословенска етничка и културна заједница и заједничка држава била је и остаће трајан темељ и политичке заједнице југословенских народа."

Чубриловић је сматрао да је његова биографија више него богата значајним и занимљивим подацима који ће, ако буду забележени, моћи добро да послуже историчарима у тумачењу прошлости у којој је био не само сведок догађаја већ и учесник.

- Чубриловић казује да Слободан Јовановић није волео Карађорђевиће, да је припадао "Црној руци" и да је био у завади са краљем Александром, али да се после рата са њим измирио и постао му саветник приликом израде Видовданског устава - истиче Крестић.

- Критичан је према централистичкој политици, према политици Радикалне странке, начину управљања државом краља Александра. Неповољно мишљење исказао је и о кнезу Павлу.

Закључио је да се он није показао ни као државник, ни као човек способан да води народ у временима кад је владао, а окупљао је око себе људе који нису много вредели. Због неспособности, власт није успела да реши хрватско питање. Невештим и ускогрудим преговорима вођеним са Мачеком и Хрватском сељачком странком односи са Хрватима су погоршани.

После Другог светског рата Чубриловић је најпре био министар пољоприведе, па шумарства, декан Филозофског факутета, члан Српске академије наука, оснивач Балканолошког института САНУ и професор универзитета. Доживео је дубоку старост, а "Сећања" је почео да пише 1977. године, када је имао осамдесет година. Није их писао одједном, настајала су у прекидима и од по неколико година, па не остављају утисак да су од "једног комада".

- Чубриловић је као историчар дао лични печат једном периоду српске историографије - каже др Војислав Павловић, директор Балканолошког института.

- Теме које је бирао су биле од суштинског значаја за српску историју, а он је настојао да његови радови чине једну заокружену целину која би понудила одговор на дилему која се пред њим поставила још у раној младости. Да ли је могуће уједињење Срба ван заједничке југословенске државе? Говорио је да је Југословен јер је Србин: "До овог схватања сам дошао од мојих млађих дана подсвесно осећајући да због своје етничке мешаности са другим југословенским народима, пре свега Хрватима, уједињење српског народа се може остварити само у оквиру заједнице југословенских народа."

НАЦИОНАЛНА СВЕСТ И ПРЕ 19. ВЕКА

- ЧУБРИЛОВИЋ је настојао да докаже да је српска национална свест постојала и пре 19. века и да се заснивала на истим основама у Србији, у Босни и у свим другим покрајинама где су Срби живели - истиче Павловић.

- Корени те јединствене националне свести су делом били условљени истоветним приликама у којим је патријархална средина живела под османском влашћу. Српском револуцијом је Србија кренула посебним путем и изградила грађанско друштво брже и потпуније од осталих српских земаља. Уједињење, како је то Чубриловић настојао да докаже у "Историји политичке мисли", захтевало је пре свега потребу стварања југословенског државног оквира. То је био Чубриловићев научни и животни кредо.

* * * * * * * * *

ИСТОРИЧАР ПОВОДОМ МЕМОРАНДУМА О АРБАНАШКОМ ПИТАЊУ КОЈИ ЈЕ НАПИСАО 1937. ЗА СТОЈАДИНОВИЋЕВУ ВЛАДУ И ЗАШТО ЈЕ ПОСЛЕ 1945. ГОДИНЕ ЗАУЗЕО САСВИМ ДРУГАЧИЈИ СТАВ

САВЕЗНИШТВО СА АЛБАНИЈОМ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ ПРОМЕНИЛО ЈЕ РЕШАВАЊЕ ПИТАЊА МАЊИНЕ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

У мемоарима Чубриловић каже да је питање утицаја политичких чинилаца на промене етничког састава појединих области Балкана било политичко питање првог реда у првој половини 20. века. Турска власт, која је народе делила према вери, користила је расељавање и насељавање и путем присиле, нарочито у југословенским земљама, јер су се налазиле на граници према Аустрији и према Венецији на Јадрану. На њу се угледају и балканске државе кад су се почеле ослобађати од турске власти.

- Сваки новоослобођени део државе чишћен је милом или силом од не само правих Турака, него свих муслимана уопште - пише Чубриловић.

Призренском лигом хтели уједињење свих Албанаца, Фото Принтскрин

- Тако се у 19. веку почињу поново стварати етнички простори појединих народа на Балкану. Разуме се само по себи да су такве тежње код појединих балканских народа морале изазивати најпре расправе чија је која област, па на концу у 20. веку и ратове. Овај се проблем поставио пред нас Југословене, а пре свега Србе. Ширећи се поступно према југу, Србија се још за Првог устанка 1804-1813. примакла областима где су се већ почетком 19. века налазила многобројна арбанашка насеља. Историјски је доказано да су та насеља настала последњих векова, кад су те области у ратовима и устанцима од конца 16. века опустошене од Турака и насељаване Арбанасима.

Чубриловић у "Сећањима" пише да проблем са Албанијом није решен када је створена Југославија. Италија је у то време водила антијугословенску политику, а краљ Албаније Ахмед Зогу - јој се приклонио. Чубриловић је тада постао члан Института земаљске одбране у Београду и у њему био до почетка рата.

- Све веће повезивање мусолинијевске Италије са Трећим немачким рајхом и све више ширење њеног утицаја у Арбанији говорило је да се примичемо новом рату и да ће Арбанија послужити као главна база Италији за напад на наше јужне области. Поставило се питање какав став заузети према арбанашкој мањини у нашим јужним областима у случају рата са Италијом и Арбанијом и добијања тога рата.

Чубриловић пише да је "у јавном животу превладавало мишљење да по сваку цену треба ослабити арбанашки етнички састав на Косову и Метохији и у Македонији - насељавањем нашег света у те области и исељавањем Турака и Арбанаса у Турску."

- Планирало се потпуно расељавање Арбанаса са Косова и Метохије у случају победе над Италијом и Арбанијом у Другом светском рату - пише Чубриловић.

- У том смислу сам и ја обрадио ово питање и поднео Институту земаљске одбране - као свој предлог решавања мањинског питања на Косову и Метохији. Ослањао сам се на моје студије и на праксу која се у то доба примењивала не само на Балкану - пресељавање Грка из Мале Азије у Тракију и јужну Македонију, а Турака из тих земаља у Малу Азију... Мој реферат је полазио од претпоставке да ће у рату Арбанија ићи са Италијом, и бити поражена. Међутим, ствари [су] се сасвим друкчије развијале. Италија је још пре почетка рата окупирала Арбанију, а у току самог рата, ова земља доживљава своју социјалистичку револуцију. Зато она довршава рат не као савезник Италије него наш. С тим се мењају основи наших односа па и наше политике према арбанашкој мањини у Македонији, и на Косову и Метохији. Зато сам и заузео сасвим други став према томе питању 1945, него што сам га имао 1937. године. О овоме више говорим јер се арбанашка пропаганда из Тиране докопала већ седамдесетих година овог мога мемоара, захваљујући небудности органа Војно-историјског института, и употребила га не само против мене, него и против политике владе Југославије према Арбанасима.

Препоручујемо

Друштво

10 12

ВРАЊАНАЦ ИСТРАЖУЈЕ ЦРНЕ РУПЕ: Дејан Стојковић носилац бројних признања у области науке - "Само слушајте свој унутрашњи глас"

03. 12. 2022. у 14:36

Друштво

5 7

ЗАБРАНУ ГЕЈ ЦРТАЋА ТРАЖИ 20.000 ЉУДИ: Организације за заштиту породице покренуле петицију против филма "Чудесни свет"

03. 12. 2022. у 08:36

Друштво

0 2

КО ЈЕ БИО НАЈНАЧИТАНИЈИ У ТРСТЕНИКУ? Богатство једног абаџије, 5.000 књига, чува Народна библиотека "Јефимија" (ФОТО/ВИДЕО)

02. 12. 2022. у 18:45

Друштво

2 1

МАТИЧНЕ КЊИГЕ БЛОКИРАНЕ ВЕЋ СЕДАМ ДЕЦЕНИЈА: Документација о становништву последња препрека окончању поступка црквене реституције

02. 12. 2022. у 10:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације