ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ХРВАТСКИ ПОХОД НА ЈЕЗИК И ДРЖАВУ: Насиље хрватских научника над језиком и насиље над људима

Слободан Јовановић

21. 05. 2022. у 17:14

СВЕ ШТО нам се догађало у реалном животу, имало је, своје претходнице у језику. Пре растурања заједничке државе, то исто се догодило са заједничким језиком. Тако је и чишћење хрватског језика од србизама било, у више наврата, предворје чишћења Хрватске од Срба.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ХРВАТСКИ ПОХОД НА ЈЕЗИК И ДРЖАВУ: Насиље хрватских научника над језиком и насиље над људима

Крлежа и Тито

Кад год су нам говорили да се не бавимо прошлошћу, знали смо, или је требало да знамо, да треба да заборавимо Јасеновац и, пола века касније, "Олују", или да заборавимо немачко бомбардовање 41, али и савезничко 44, па, наравно, и ово последње, хуманитарно, 99. Кад год су нам говорили да ми славимо своје поразе, хтели су, ваљда, да кажу да треба да им се придружимо у слављењу злочиначке, односно домовинске акције у "ослобађању" Книна од Срба, као онај несрећни Србин, министар у хрватској влади. А то је значило да нас претворе у зомбије који ће, рецимо, да дочекују Русе као ослободиоце од Немаца у Београду 44, а да сад дочекујемо Немце и Американце као ослободиоце од малигног утицаја Руса. Као што су они дочекивали Србе 1918. као ослободиоце од Аустријанаца и Немаца, па онда, 41 - Немце као ослободиоце од Срба. Па поново 44. и 91.

Уз то, траже од нас да ускладимо своју политику са ЕУ, што би значило да прихватимо програм који важи још од Марије Терезије - да се Срби (тада Расцијани) "сведу на праву меру". Јер су се много раширили по панонским и балканским просторима, и то из времена кад су собом као живим зидом, неком врстом Кинеског зида у људском облику, бранили Бечко царство и будућу Европску унију од Турака. Ко зна шта они данас подразумевају под "правом мером" за Србе, у погледу наше распрострањености и бројности, вере, идентитета, језика. Којих све "погрешних" схватања треба да се одрекнемо, које државе да признамо и нације и језике да произведемо. Можда да говоримо БЕХАЕС, или, још боље - хрватским, оним који се некад звао српски, потом српскохрватски и хрватскосрпски.

У ВРЕМЕ КАД СЕ ДОГАЂАО спор око језика, у другој половини шездесетих година прошлог века, свако српско становиште (да употребимо појам који је увео још Црњански) било је аутоматски етикетирано као великосрпски национализам и шовинизам. Такву етикету је, без икаквог оклевања добио и "Предлог за размишљање" групе српских писаца, и то као одговор или реакција на Декларацију о издвајању хрватског језика из, до тада, српскохрватског или хрватскосрпског. Ти српски писци су рекли да прихватају намеру хрватских научника и писаца да издвоје свој, хрватски језик, с тим што је то прихватање била више иронична реакција, с обзиром на непостојање лингвистичких разлога за такву деобу језика. Али је најбитније у "Предлогу" било подсећање хрватских научника и писаца да исто право на националну равноправност, што је био њихов главни као разлог за издвајање језика, важи и за Србе у Хрватској, пошто се у "Декларацији" изричито тражи да читава просвета и укупна јавна сцена у Хрватској користи само хрватски.

Ништа у том предлогу није било националистичко и шовинистичко, али се њиме дирнуло у највећу догму тог времена - да нико не сме да се меша у збивања у другој средини и да мора да чисти само своје двориште, на чему се, између осталог, и темељила Титова ексклузивна и неприкосновена арбитрарна позиција у вишенационалној заједници. Уз то, "Декларација" је била став читаве хрватске културне и научне јавности - потписале су је све институције из те сфере - а "Предлог" само четрдесетак српских писаца, при чему није прихваћен ни од Удружења књижевника. Док се није појавио "Предлог" из Београда, нико у Загребу и Хрватској није упутио ниједну реч критике "Декларацији". Али је зато полтронско српско политичко руководство, које се због непрестаних оптужби за великосрпски национализам, шовинизам, унитаризам итд. уживело у улогу дежурног кривца, бесомучно напало "Предлог". Хрватском руководству је то био добродошао алиби да, по тадашњој уходаној матрици вештачке политичке и националне симетрије, изађе са ставом да је реч о два национализма... И тако је кренула општеполитичка халабука о свему и свачему, а најмање или нимало о језику, уз карактеристичне за то време замене теза, узрока и последица, те уз Крлежине таутологије типа да "никада није било да некако није било". Овог пута је отприлике рекао да се, заправо, није догодило ништа ново ни драматично, јер су Хрвати свој језик одувек звали хрватски, а Срби српски. Случајно или не, тек у позадини језичког спора почео је, те исте 1967. године, рад на уставним амандманима, који су у историјском смислу означени као почетак краја Југославије.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Југославију су створили народи, а не републике

ТРИДЕСЕТАК ГОДИНА касније, кад је крај Југославије био почео да се догађа, ново српско политичко руководство се, поређења ради, поставило скоро идентично као српски писци у "Предлогу за размишљање". Наиме, ако Хрвати већ толико хоће да изађу из Југославије и то им се право мора уважити, исто тако се мора уважити и право Срба у Хрватској да остану у Југославији. Да су то Хрвати уважили, да нису кренули у насилну сецесију, рата не би ни било. Јер, то је подразумевало договор, а не рат. Југославију су, уосталом, створили народи, а не републике. Бадинтерова комисија је то одбила и уместо права народа признала право република. Немци су брже-боље признали отцепљење Хрватске и Словеније, уцењујући остале Европљане изласком из ЕУ. Хрвати су пре тога избацили Србе из свог устава као конститутивни народ, и - крвави грађански рат могао је да почне. Завршио се, као што је познато, НАТО подршком и помоћи Туђману да "славним акцијама" "Бљесак" и "Олуја" протера више стотина хиљада Срба из "лијепе њихове".

Тако су Хрвати добили, тачније - отели своју државу, као што су пре тога отели и свој језик. А, могли су друкчије, хоћу да кажем поштеније, мада је илузорно говорити о поштењу после толико стотина хиљада протераних, покатоличених (аутоматски и похрваћених) и побијених Срба. Елем, да су уистину хтели да имају свој, посебан језик, онда би узели чакавски дијалекат - и пут ка хрватском језику био би отворен и неспоран. Могли су, додуше, да узму и кајкавски, јер један део Хрвата говори тим дијалектом, а и Крлежа је своје "Баладе Петрице Керемпуха" написао на кајкавском, али би имали проблеме са Словенцима, пошто је то дијалекатска основица словеначког језика. Узимањем чакавског дијалекта не би имали проблема ни са ким, а на том дијалекту којим се и сада говори у деловима Далмације и на острвима, у Истри и другде, писали су и стварали познати ранији хрватски писци: Марко Марулић, Петар Хекторовић, Ханибал Луцић, Петар Зоранић, као и новији: Владимир Назор, Шиме Вучетић, Мате Балошевић, Марин Франичевић и други. Али, у том случају не би могли да присвоје дубровачку књижевност, која је била српска и штокавска, као ни штокавске говоре великих делова Славоније.

ИЗА ВИШЕДЕЦЕНИЈСКЕ халабуке о великосрпству стварала се, у позадини, велика Хрватска, онаква каква никад у историји није постојала. Срби као сведоци и жртве тих великих језичких и политичких манипулација и вековни становници многих простора данашње Хрватске, били су непожељни, изложени патолошкој мржњи, насилној асимилацији и, у појединим периодима, масовном уништењу. Оно што је недостајало Хрватима да буду Хрвати, а касније и Бошњацима и Црногорцима - свој, посебан језик - није недостајало Канађанима, Американцима и Аустралијанцима да буду то што јесу - народи - и да говоре енглески, Бразилцима - да говоре португалски, целој осталој Јужној Америци да говори шпански, па ни Аустријанцима, као дугогодишњим инспираторима хрватског антисрпства, да буду Аустријанци, а да говоре немачки.

Што се самог тог, хрватског, језика тиче, илустративно је цитирати писмо загребачког студента Марина Стеванова, објављено у "Вјеснику" те исте 1967. године, упућено свом професору Људевиту Јонкеу, творцу "Декларације", у којем тражи од њега да преведе Декларацију на српски ако мисли да су хрватски и српски језик различити. "Буду ли се та два текста језички разликовала, јавно ћу Вам се испричати и прихватити Вашу нову концепцију. Ако то нисте у стању, онда би било научно и достојно поштена човјека да јавно изложоте своју заблуду и да се испричате." 

ФОТОГРАФИЈЕ: Стеван Крагујевић, Музеј Југославије, Архив Југославије, Википедија, Фејсбук, Музеј Београда, Архив "Новости" и "Борбе"

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)

УПОЗОРЕЊЕ РХМЗ: Могуће непогоде у овим деловима Србије