ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ЖИГОСАНИ КАО НАЦИОНАЛИСТИ И ШОВИНИСТИ: Потписници "Предлога за размишљање" у раљама тајне полиције

НЕКЕ ОД САСТАВЉАЧА и потписника "Предлога за размишљање" југословенске и српске власти и тајна полиција означили су и пре састављања и потписивања тог текста као српске националисте и шовинисте. У комунистичкој Југославији, у којој је над српским народом висила хипотека великосрпског национализма, хегемонизма и шовинизма, та оптужба је оптуженог одмах сврставала у ред државних непријатеља. Али, она није била једина.

Добрица Ћосић, Антоније Исаковић и Борислав Михајловић Михиз

После "Предлога" они су довођени у везу и са захтевима да се у земљу врати режим "чврсте руке", што је био синоним за Ранковића, па су тако постали и "етатисти". Затим, пратећи деценијама понашање бивших ибеоваца, Државна безбедност је после "Предлога" уочавала да су прихватали национализам, па су тиме заговорници "Предлога" довођени у везу и са "стаљинистима" и "неоинформбировштином". Ове последње етикете су појачаване сазнањима о контактима неких од водећих потписника "Предлога" (посебно његовог писца Михиза), али и других интелектуалаца, са совјетским представницима.

Језички сукоб је етикету национализма и шовинизма само још јаче залепио за имена аутора "Предлога". Остали су трајно означени као националисти (са негативним призвуком) и шовинисти. Из угла власти они су били група која је и после "Предлога" остала компактна и "присутна у свакој шовинистичкој акцији". Захтев да се заштите права Срба у Хрватској, ако се усвоје захтеви из "Декларације", власт је превела на свој језик као паролу "Прихватамо одвајање - тражимо једнака права за Србе", што је водило оптужби за "србовање и националистичке спекулације".

Дејан Медаковић / Фото З. Јовановић

У СОЦИЈАЛИСТИЧКОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ, у којој је и иначе владала велика збрка појмова и у којој су многи појмови често коришћени а да нико из партијског и државног врха није могао прецизно да каже шта они значе, није било јасно дефинисано ни значење појма "национализам".

Тек повремено је на седницама партијских тела излазило на површину потпуно непознавање и несагласје око значења појмова које су људи са власти свакодневно користили. Шта су тачно значили етатизам, бирократизам, хегемонизам, национализам, унитаризам, то нису знали ни они који су те етикете стално некоме пришивали и били спремни да под теретом тих етикета извргну јавном руглу своје противнике и претворе их у државне и народне непријатеље.

У другој половини шездесетих, посебно после Брионског пленума, то су били појмови чији је основни смисао био да означе противнике групе руководилаца СКЈ која је остала на власти, при чему се подразумевало, а често је и јавно изговарано, да се мислило на Србе и Србију.

Борислав Михајловић Михиз

Пошто су били означени за противнике и непријатеље, било је неопходно водити борбу против њих. Упркос оштрим оптужбама против потписника, власт се није одлучила за судске процесе против њих, али јесте за партијско кажњавање, осуде у јавности и за привремено удаљавање из јавног живота, па и за спречавање потписника да се баве својим дотадашњим пословима. Како се изразила Латинка Перовић, за СК је јединство било догма, свако одступање је значило национализам и сепаратизам, те су према потписницима предузете "драстичне мере, удаљени су из јавног живота, деградирани у свом послу".

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Писци приковани на стуб срама

ЈЕДНА ОД ПРВИХ реакција власти на "Предлог" била је привремено скидање његових потписника са репертоара најважнијих медија, радија и телевизије, тј. стављање на "индекс", како су се потписници изражавали.

Основна организација СК Телевизије Београд одлучила је у априлу 1967. "да се на Телевизији привремено не изводе дела писаца који су се изјаснили за познати 'Предлог за размишљање' и 'Декларацију о положају хрватског књижевног језика'". То је правдано тиме што су, поред појединаца и програмских тела, за "идејност и политику" програма одговорни сви комунисти Телевизије.

То што је ЦК СКС 1966. закључио да су емисије "На слово на слово" и "Хиљаду зашто" биле међу онима које као "уметнички добре и занимљиве" постају "својином свих гледалаца у земљи", није годину касније спасло потписнике "Предлога" скидања њихових емисија са телевизијског програма. Брана Црнчевић је наводио примере реперкусија према себи, Бећковићу и Душку Радовићу у јавности, којима су били изложени после потписивања "Предлога": Танјуг је одбијао да објави њихова имена као учесника на једној приредби у част борбе вијетнамског народа, "Новости" их нису потписивале у дечјој рубрици итд.

Матија Бећковић, Жика Стојковић, у позадини Добрица Ћосић / Фото Матија Бећковић

Бећковићеве емисије су скинуте са телевизије и радија. Књиге су му објављиване не онда када их је написао, већ када је било дозвољено да буду објављене. Сећао се и да је требало да потпише уговор за рад на једној телевизијској серији, али му је пред потписивање саопштено да није подобан, уз објашњење да је 1968. ишао у Скопље да подбуњује тамошње студенте. Михиз је морао да напусти место уредника у "Просвети".

ЗОРАН ГАВРИЛОВИЋ жалио се да је реакција јавности била таква да су потписници "приковани на стуб срама", да су поједини писци поистовећени са снагама потученим на 4. пленуму, оптужио је део штампе и јавности за "нервозно реаговање", за "унижавање достојанства писаца који су потписали". Две деценије касније Зоран Гавриловић је изјавио да је због потписа и образлагања "Предлога" имао прве озбиљније тешкоће као књижевни критичар и да неко време није могао нигде да објављује. [...]

Ове мере су имале привремени карактер. Подозрење према њима, сумњичење, праћење, прислушкивање, писање полицијских извештаја и оптужби за национализам били су трајни. У наредним годинама су били предмет сталног праћења и "обраде" Службе државне безбедности.

Та група интелектуалаца, међу којима су најистакнутији били Борислав Михајловић Михиз, Матија Бећковић, Живорад Стојковић, Добрица Ћосић, Михаило Ђурић, Дејан Медаковић и други, оптуживана је да је покушавала да наметне своје националистичке погледе у сваком од важнијих догађаја у културном и политичком животу, не само Београда, већ и других републичких центара у земљи.

Државна безбедност им је пребацивала да су имали два циља: да задобију што ширу подршку и да за себе присвоје право да једини иступају "у име угрожености и одбране националних интереса" у свим актуелним догађајима који су имали националну обојеност (језички сукоб 1967, подизање Његошевог маузолеја, демонстрације у Београду 1968. године, 10. седница ЦК СКХ, питање положаја Срба у Хрватској и Босни и Херцеговини, уставни амандмани и слично).

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Државна безбедност затвара круг

ТАЈНА ПОЛИЦИЈА је извештавајући о "активности на националистичко-шовинистичкој основи" ових интелектуалаца писала да су се састајали сваке суботе и да су се међусобно помагали, у чему им је од користи било и то што су себи обезбедили запослења у значајнијим културним центрима Београда.

Сумирајући њихов рад у 1971, Државна безбедност је закључила да нису пропустили да се на одређени начин супротставе ма којем значајнијем догађају - било преко Матице српске, Српске књижевне задруге, "Јежа" или других институција.

Душан Радовић / Архива

Антоније Исаковић је после појављивања "Предлога" највише био на удару СК Србије, јер је био најугледнији члан Партије међу потписницима (члан ЦК СКС), али су партијски и полицијски извори углавном као инспиратора "Предлога" и мозак "националистичке" и "шовинистичке групе" означавали Михиза.

Државна безбедност је извештавала да је ова група интелектуалаца почетком 1966, поводом дискусије око уједначавања Правописа српскохрватског језика и других питања у вези с тим, на инсистирање Михиза, одлучила да предложи Удружењу књижевника Србије прихватање "хрватске шовинистичке тезе" о подели језика, о чему је Михиз водио разговоре са проф. Људевитом Јонкеом у Загребу.

Михиз је означаван за једног "од непосредних аутора Предлога за размишљање и иницијатора читаве националистичко-шовинистичке активности у вези с тим". Државна безбедност је, пратећи његов рад, уочила да је тих дана путовао у Босну и Херцеговину да би проценио какве су реакције тамошњих Срба. Касније је оценио да се "српска група" у овој акцији "залетела" и, верујући да је све готово, "рано повукла потез".

ДРЖАВНА БЕЗБЕДНОСТ је евидентирала велики број састанака и активности ових интелектуалаца оптужених за национализам и шовинизам. Средином 1968. године "група - Стојковић, Војислав Кораћ, Дејан Медаковић и Војислав Ђурић" састала се у Михизовом стану и посебно расправљала о "интеграционим" снагама у Србији, сложивши се да су једино црква и патријарх фактори који представљају Србе.

Они су сматрали да је већ 1918. године нарушен идентитет српског народа, а да је у Јајцу 1943. године завршен атак на његов интегритет. Затим, сматрали су да Срба има најмање 10 милиона, али да је режим исфорсирао да половина од њих буду Црногорци, Војвођани, Хрвати. Заговарали су "линију отпора, али без илузија да црква може бити радикалнији фактор".

Брана Црнчевић / Новости архива

Према овом извору података, говорили су и да "српски народ не схвата да се налази под окупацијом, те да путем личног деловања, преко пријатеља - приватно и јавно - треба на то указивати".

Тврдо језгро потписника "Предлога" је оптуживано да синхронизовано ради на овладавању институцијама културе и науке у Србији, чиме су у сукобу са политиком СК користили своје позиције у научним и културним институцијама, издавачким кућама, редакцијама листова и часописа и на јавним трибинама.

Избор Дејана Медаковића за декана Филозофског факултета у Београду власт је доживела као успех "националиста", који су то схватили као успех у освајању позиција на Београдском универзитету, за који је Медаковић рекао да мора постати бастион знања, слободе и "кула светиља српског народа".[...]

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Разбијање српског духовног јединства

ПОКРАЈИНСКО РУКОВОДСТВО Војводине, републички врх Србије и Државна безбедност посебно су пратили активност ове групе интелектуалаца са циљем да успоставе утицај у Матици српској и Српској књижевној задрузи, па су на састанцима у Михизовом стану (поред осталих, присуствовали Младен Лесковац и Бошко Петровић из Новог Сада и Добрица Ћосић) договорени ставови са којима треба иступити на Годишњој скупштини, сачињен је списак чланова управе Матице по критеријуму "ко је добар Србин" и постигнут договор о личном ангажовању за остварење договорених ставова и иступању на скупштини.

Зоран Гавриловић говори на Скупштини Удружења књижевника

Овладавање Матицом српском и Српском књижевном задругом је уистину представљало стварање опозиционог фронта властима. Они су сумњичени да им је циљ био да нови Управни одбор Матице буде фактор преко кога ће се, насупрот СК, организовано дејствовати да Матица постане "један од главних центара великосрпске активности". Тражено је, заправо, да Матица делује свугде где живе Срби - у Хрватској, Босни и Херцеговини, Црној Гори - како би се систематски и организовано радило на остваривању српског културног јединства.

Избор Добрице Ћосића за председника Српске књижевне задруге СК Србије доживљавао је као изазов властима, тим пре што су и на друга одговорна места изабрани "истомишљеници екстремиста", али партијски врх није спречио долазак Ћосића на ту позицију. (Латинка Перовић сведочи да ју је група интелектуалаца, у којој су били Никша Стипчевић и Слободан Селенић, посетила у ЦК и да су је питали може ли Ћосић да буде председник СКЗ. Њен одговор да СК Србије неће бирати председника задруге "запањио" их је. Са тим приступом сложио се и Никезић, као и Секретаријат ЦК.)

Државна безбедност је записала да је Михиз, објашњавајући свој улазак у нову управу Српске књижевне задруге, рекао како су решили да узму у своје руке културни центар под паролом "Срби, на окуп" и да покажу да баш не може све бити како "они" хоће. Под овим "они" мислило се на власт, тј. Партију. Задруга је постала мета политичких напада. СКС, али и политичари из других средина, Задругу су стављали у исту раван са Матицом хрватском, а српски национализам са хрватским.

ПОСЛЕ ОБРАЧУНА са хрватским руководством, које је било захваћено националистичким таласом 1971, растао је Титов притисак и на српско руководство. Иако је српском руководству национализам био сасвим стран, оно ће бити оптужено управо за благ однос према српском национализму.

Ћосићев избор за председника СКЗ 1969. у политичким круговима је доживљен као покушај окупљања опозиције. Око ове значајне установе створена је нова "коалиција" која је подржавала платформу "српског 'културног и духовног' јединства".

Партији се посебно није свидео Ћосићев говор на скупштини Српске књижевне задруге маја 1971. у коме је упозорио на политику довођења у питање права на испољавање духовне целокупности српског народа и јединство српске културе у Југославији. Било је јасно да Ћосић и његови истомишљеници окупљени у СКЗ нису заустављали поглед на српском народу и његовој прошлости, култури и језику, већ и на тадашњем положају и будућности у Југославији, на авнојевским границама Србије.

Ћосић је, под великим притисцима СКС на ту издавачку кућу, поднео оставку 1972, а СКС се снажно успротивио и могућности да он те године добије Октобарску награду.

Латинка Перовић и Марко Никезић / Архива

Аутори "Предлога" се нису одрицали ни утицаја у Удружењу књижевника Србије. Почетком јуна 1971. године Михиз је одржао састанак са групом млађих писаца у Удружењу, залажући се за промену руководства Удружења књижевника, а тиме и обезбеђење већег утицаја "националистичке групе".

Истакао је тешке прилике у земљи, говорио о кризи стваралаштва у култури, о офанзиви усташке интелигенције против Србије и њене културе и о национализму Матице хрватске. [...]

Државна безбедност је за ову "националистичку групу" везивала и покушај да се успостави савезништво са СПЦ. Михиз је зато крајем јула 1971. године контактирао с патријархом СПЦ Германом, коме је, у циљу "спасавања" српске нације и афирмисања српства у земљи и иностранству, изразио жељу српских писаца за сарадњу са црквом, предложивши турнеју одређених књижевника по свету.

Добрица Ћосић је представницима манастира Хиландар понудио сарадњу у смислу пласмана неких издања Српске књижевне задруге преко СПЦ, у земљи и иностранству.

ФОТОГРАФИЈЕ: Стеван Крагујевић, Музеј Југославије, Архив Југославије, Википедија, Фејсбук, Музеј Београда, Архив "Новости" и "Борбе"

Препоручујемо

Друштво

0 0

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ОД ЛАЖНЕ ИСТОРИЈЕ ДО ДВОСТРУКИХ СТАНДАРДА: Којим се све флоскулама служила антисрпска политика

13. 05. 2022. у 17:14

Друштво

0 2

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ТИТО И КРЛЕЖА ИСТИНСКИ САВЕЗНИЦИ: Доживотни председник Југославије о језичком питању

12. 05. 2022. у 17:14

Друштво

0 9

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ТЕШКА ВАРКА ЗА ХРВАТСКИ НАРОД: Партијско и државно руководство у Загребу примењује принцип симетрије

11. 05. 2022. у 17:14

Друштво

0 1

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ЛАЖНА ПОЛИТИЧКА И НАЦИОНАЛНА СИМЕТРИЈА: Ескалација спорова око језика и покретање партијског механизма 1967. године

10. 05. 2022. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације