ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ПОСТОЈАЊЕ СРБА ПОТПУНО ЗАНЕМАРЕНО: Партијски врх Хрватске је знао да се припрема „Декларација“

Др Слободан Селинић

02. 05. 2022. у 17:14

ВРХ ХРВАТСКЕ партије је после усвајања „Декларације” тврдио да није био упознат са припремама „Декларације”. Та теза је понављана више пута и сервирана грађанима преко штампе. Владимир Бакарић је тврдио да су очекивали „неки сличан испад у догледно време”, али да о „Декларацији” „нису имали појма”.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ПОСТОЈАЊЕ СРБА ПОТПУНО ЗАНЕМАРЕНО: Партијски врх Хрватске је знао да се припрема „Декларација“

Тито и Крлежа / Фото Музеј Југославије

Та тврдња није била тачна. Власт у Хрватској је знала да се „Декларација” припрема. Питање је да ли су интелектуалци послужили само као претходница политичке воље или су политичари пропустили да спрече националистички документ интелектуалаца. Отварање језичког питања наговестио је Владимир Бакарић у марту 1967, пре појављивања „Декларације”, у разговору са групом генерала у Сплиту. Био је то део уобичајене тактике хрватског руководства да за своје ставове придобије генерале у Хрватској.

Међутим, Бакарић је наишао на неразумевање и отпор, пре свега генерала Станка Бјелајца, начелника Штаба 4. армије, а Бјелајца је највише подржао генерал Јанко Бобетко. Мирослав Крлежа потврђује да су неки политичари знали за припремање „Декларације” и да је неколико дана пре усвајања она била „на столу једне од главних личности тадашње политике”. Душан Драгосавац је тврдио да је Крлежа објашњавао Бакарићу како је мислио да је „Декларација” само амандман на Устав, „претпостављајући да иза тога стоји ЦК, што су му, изгледа, неки утицајни појединци сугерирали”. Сећајући се мартовских дана, Раде Мурић каже да се почетком месеца „шапутало” о „Декларацији”.

Он и други млађи људи у партијском апарату СК Хрватске питали су се како се такав текст појавио у Телеграму, када је уредник листа Бошњак био члан СК. Да је хрватска партија знала шта се припрема, макар од тренутка када је „Декларација” коначно била усвојена и спремна за објављивање, сведочи и тврдња потписника да је из Партије стигао захтев да се текст не објављује.

Густав Крклец

ТАКАВ ДОКУМЕНТ је тешко могао да остане тајна за политички врх. Неки партијски функционери су се кретали у интелектуалним круговима, а неки од састављача документа имали су партијске књижице и функције. Мико Трипало пише да је 16. марта Иван Шибл обавестио ЦК да он „често залази у Клуб књижевника, али да посљедњих дана тамо осјећа неуобичајену нервозу и ужурбаност, те да му се чини да се спрема нека јавна изјава, која би могла штетити атмосфери и односу снага пригодом расправа о међунационалним односима”. Према информацији коју је 22. марта ЦК СКХ доставио Кабинету председника републике, Шибл је о писању „Декларације” обавестио ИК ЦК СКХ 15. марта увече. ИК је тада задужио Ивана Шибла, Перу Пиркера и Дују Катића да сутрадан разговарају са подносиоцима „Декларације”. На том састанку они су захтевали да се „Декларација” „као политички акт” не објављује, али је текст тада већ био у штампи. Вечерњи лист је 16. марта објавио скраћену верзију, а Телеграм је дан касније штампао интегрални текст.

Према сећању Стјепана Бабића, на том састанку у ЦК, 16. марта, од аутора „Декларације” тражено је да је не објављују док се „и политичке организације не сложе с њезиним текстом”, али је Михалић рекао да је Телеграм већ одштампан, мада није био дистрибуиран и да то треба урадити следећег дана. Дује Катић је питао колико би коштало да се обустави дистрибуција листа. Када је Михалић измислио цифру од милион и по динара, Катић је преломио: „Кад је тако, онда нека иде”. Трипало потврђује да је одобрено појављивање Телеграма са „Декларацијом” због финансијске штете која би у супротном настала. Ако је то тачно, следи закључак да је објављивање „Декларације” у ЦК СКХ разматрано из угла финансијске штете ако један лист са њом не буде објављен, а не из угла политичке и националне штете ако буде објављен текст у коме је заједнички језик подељен, а постојање Срба у Хрватској занемарено.

ЈАВНОСТ ЈЕ МОГЛА да сазна још 16. марта да постоји „Декларација”, да је у току њено усвајање у хрватским научним и културним институцијама и које су њене главне одредбе, јер је тада Вечерњи лист известио о пленуму Друштва књижевника Хрватске и опширно пренео ставове „Декларације”.

Текст декларације о језику објављен у Телеграму

Лист је навео да је пленум усвојио документ акламацијом, да је у току његово усвајање и у другим установама и навео их. Вечерњи лист је доста верно објавио најважније захтеве „Декларације” - право сваког народа „на потпун суверенитет и неограничену равноправност са свим другим националним заједницама”, захтев да се уставом утврди једнакост и равноправност четири књижевна језика (словеначког, хрватског, српског и македонског), захтев да се у јавном и политичком животу, на радију и телевизији, школству и у новинарству осигура доследна примена хрватског књижевног језика „кад год се ради о хрватском становништву” и да „службеници, наставници и јавни радници, без обзира откуда потјецали” морају службено употребљавати књижевни језик средине у којој делују.

На тај извештај са пленума није било јавних политичких реакција, иако је СКХ знао за постојање текста и лист објавио све најважније захтеве „Декларације”, укључујући и оне који су касније изазвали највише револта српске стране или су били највише критиковани у партијским органима. Потом је „Декларација” угледала светло дана и у пуном обиму, на насловној страни Телеграма, 17. марта.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Позивање на програм Савеза комуниста

ШТА ЈЕ САДРЖАЛА „Декларација”? Документ се позивао на начело равноправности народа у Југославији и „неотуђиво право свакога народа да свој језик назива властитим именом”. За Новосадски договор је речено да је њиме декларисана заједничка лингвистичка основа српског и хрватског књижевног језика, без порицања историјске, културно-историјске, националне и политичке истине о праву свакога народа на властити „језични медиј националног и културног живота”. Истакнуто је да су ти постулати формулисани у Уставу и Програму Савеза комуниста, „политичког предводника наших народа у револуционарној борби”, али да су та начела у пракси „заобилажена, искривљавана и кршена унутар ширих појава скретања у реалности нашега друштвеног и економског живота”. Изнета је тврдња да се у оквиру тенденција „етатизма, унитаризма, хегемонизма” појавила и „концепција о потреби јединственог ‘државног језика’, при чему је та улога у пракси била намијењена српском књижевном језику због доминантног утјецаја административног средишта наше државне заједнице”. Конкретно је наведено да је хрватски језик потискиван и довођен у „неравноправан положај локалног наречја” тиме што је „државни језик” у пракси наметан путем „управног апарата и средстава јавне и масовне комуникације (савезних гласила, Танјуга, ЈРТВ у заједничким емисијама, ПТТ, жељезницама, тзв. материјала економске и политичке литературе, филмских журнала, разних административних образаца), затим путем језичне праксе у ЈНА, савезној управи, законодавству, дипломацији и политичким организацијама”.

Тито, Мика Трипало и Перо Пиркер

ЗАХТЕВАНО ЈЕ ДА СЕ уставом утврди „јасна и недвојбена једнакост и равноправност четирију књижевних језика: словенскога, хрватскога, српскога, македонскога”; да се измени члан 131 Устава СФРЈ тако да се пропише да се савезни закони и други општи акти савезних органа објављују у аутентичном тексту на четири књижевна језика народа Југославије: српском, хрватском, словеначком, македонском и да су у службеном саобраћају органи федерације обавезни да се придржавају начела равноправности свих језика народа Југославије; да се осигурају права језика народности у Југославији; да се осигура доследна примена хрватског књижевног језика у „школама, новинству, јавном и политичком животу, на радију и телевизији кад се год ради о хрватском становништву, те да службеници, наставници и јавни радници, без обзира откуда потјецали, службено употребљавају књижевни језик средине у којој дјелују”. „Декларација” је била поднета Сабору СР Хрватске, Савезној скупштини СФРЈ и „цјелокупној нашој јавности да се приликом припреме промјене Устава изложена начела недвосмислено формулирају и да се у складу с тиме осигура њихова потпуна примјена у нашем друштвеном животу”.

Владимир Бакарић

У Телеграму је испод текста „Декларације” било потписано 19 институција, јер су уместо Катедре за југославенске књижевности Филозофског факултета у Задру посебно наведене Катедра за старију хрватску књижевност Филозофског факултета у Задру и Катедра за но- вију хрватску књижевност Филозофског факултета у Задру. Дакле, иза „Декларације” је стало 18 хрватских културних и научних институција. Матица хрватска је „Декларацију”, као предлог за измену Устава, доставила Савезној скупштини и то на адресу скупштине и Вељка Влаховића, председника Комисије Савезног већа за израду текста уставних амандмана.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Подметање рога за свећу

ИАКО СУ ИСПОД ТЕКСТА „Декларације” стајале водеће институције културе и науке републике, њихово јединство није било апсолутно или се бар може рећи да нису сви чланови ових институција безрезервно стајали иза сваког слова текста. У борби против „Декларације” ГК СКС Загреба је истицао наредних дана да су неки интелектуалци без своје воље били „доведени пред зид” начином њеног доношења. У том ставу се крио покушај ГК СК Загреба да докаже да СК није фронтално сукобљен са целом хрватском интелигенцијом, већ са малим бројем интелектуалаца, при чему су и међу њима били они који су такав документ подржали невољно или дезинформисани.

Мика Трипало говори на митингу у Дрнишу

Неколико дана после објављивања „Декларације” од ње су се оградили проф. др Никола Иванишин, наставник новије хрватске књижевности на Катедри за југославенске књижевности у Задру и његов колега са катедре доцент др Анте Франић. У писмима Матици хрватској (објављеним у Вјеснику и Вечерњем листу) и Телеграму они су истицали да су „Декларацију” усвојили „само начелно и то заиста под ненормално изузетним околностима” и без сагласности да буде објављена. Обавестили су јавност да су 13. марта, пре доношења „Декларације”, „након што [...] је копија рукописа изненадно и ужурбано прочитана на брзину сазваном састанку... с напоменом да се њен текст ни у чему не може мијењати, да га подржавају прва књижевна и политичка имена Републике и Федерације”, заузели негативан став према кључним тачкама тог документа, начину стварања и намери да буде објављен.

Иванишин је у писму Матици нагласио да у Задру нису постојале две катедре за хрватску књижевност (за новију и старију), како је објављено у списку потписника „Декларације”, већ само једна, и то Катедра за југославенске књижевности. Истицано је и да је међу члановима катедре постојала несагласност око „начина како да се до краја осигура равноправан положај хрватске варијанте књижевног (стандардног) језика према српској варијанти истог језика”.

САВЕТ ФИЛОЗОФСКОГ факултета у Загребу је осудио садржај, време и начин доношења „Декларације”, уз напомену да су у њеном објављивању учествовале четири од 75 катедри тог факултета, као и представници два самостална института од укупно девет института и завода факултета. Пошто је међу 18 потписника „Декларације” било чак осам установа из састава Загребачког свеучилишта (катедре и институти у саставу филозофских факултета у Загребу и Задру), и Савет Загребачког свеучилишта морао се негативно одредити према „Декларацији”. То је учињено на седници Савета 5. априла на којој је говорио ректор др Јаков Сиротковић. Изјавио је да је допис Матице хрватске са текстом „Декларације” добио после објављивања тог документа и да је „Декларација” на осам катедри и института прихваћена „у необичним околностима - кад се настојало да појединачна иницијатива и мотиви буду сакривени иза ауторитета тих и других научних институција” Савет је усвојио закључке у којима је „Декларација” осуђена као политички акт супротан социјалистичком друштвеном развитку, посебно братству и јединству и оградио се од потписника „Декларације” са универзитета.

Иван Шибл и Мирослав Крлежа

СВОЈЕ ПРИХВАТАЊЕ „Декларације” у јавности је настојао да минимализује и Густав Крклец и то пошто је у штампи наведено и његово име међу потписницима документа. Суштина његове одбране била је у доказивању да није прочитао документ за који је два пута гласао. У писму Борби он је тврдио да документ није потписао нити је о њему ишта знао пре седнице Одјела ЈАЗУ 15. марта.

Писао је да је на ту седницу закаснио и тада сазнао да је реч о „хитном амандману” филолошке природе који је требало упутити Сабору Хрватске. Своје гласање за усвајање „Декларације” правдао је тиме што су тај документ подржали и „угледни” чланови СК који су присуствовали састанку. „Декларацију” је назвао „представком прочитаном на брзину и без политичких акцената”. За њу је поново гласао у Друштву књижевника Хрватске. Њено усвајање је назвао „језикословним надмудривањем” и признао да је на састанку у Друштву био „један из масе која се састојала од преко стотину чланова међу којима и другова српске народности, која је насјела пошто је аутоматским дизањем руку прихватила приједлог не знајући да јој је подметнут рог за свијећу”. Тврдио је да ни пре гласања у Друштву књижевника Хрватске није прочитао „Декларацију” и да је текст први пут прочитао у Телеграму „и тек тада прозрео у чему је ствар”. И гласање за „Декларацију” и ограђивање од тог чина остављали су последице и трајно означавали неку личност. Крклецу годину и по дана касније није било лагодно да се суочи са Крлежом.

Иво Франгеш, Јаков Сиротковић и Грга Гламулин

Енес Ченгић пише о Крклецовој треми када је у октобру 1968. као председник Вјесниковог жирија требало да уручи Крлежи награду за роман Застава, па се хтео извући болешћу или „цугнути неколико коњака” пре сусрета са њим. Ченгић додаје: „Његови односи с Крлежом нису били такви да би се могли сматрати присним, поготову послије познате декларације о језику”. Мирослав Брант тврди да је и Грга Гамулин желео да се одрекне потписа, али да је под његовим притиском од тога одустао. За њега Брант тврди да се није противио „Декларацији” док је припремана, али да је био „упадљиво неактиван” у дебатама о њој у Матици хрватској.

ФОТОГРАФИЈЕ: Стеван Крагујевић, музеј Југославије, музеј Београда и архив "Новости" и "Борбе"

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ВЛАДИЦА ИЗ ОРМАРА ИЗВУКАО ЗМИЈУ ДУГУ ЦЕО МЕТАР: Невероватан случај у Врању - Чују се женски врисци, камера све снимила (ВИДЕО)

ВЛАДИЦА ИЗ ОРМАРА ИЗВУКАО ЗМИЈУ ДУГУ ЦЕО МЕТАР: Невероватан случај у Врању - Чују се женски врисци, камера све снимила (ВИДЕО)

ИАКО је јуче многе крајеве наше земље изненадио снег, а температуре су се спустиле за читавих петнаест степени, за најпознатијег хватача змија из Владичиног Хана Владицу Станковића и јуче је било посла.

18. 04. 2024. у 09:40

ЧУВАМО ДЕДОВИНУ И ГРОБОВЕ СИНОВА Упркос трагедијама, породица Михајла Томашевића, из Сувог Грла код Србице, опстаје на свом огњишту (ФОТО)

ЧУВАМО ДЕДОВИНУ И ГРОБОВЕ СИНОВА Упркос трагедијама, породица Михајла Томашевића, из Сувог Грла код Србице, опстаје на свом огњишту (ФОТО)

ОВО су гробови мојих синова. Стојадина, рођеног 1979, који је погинуо на Кошарама и Стевана, две године млађег, који је 2002, возећи трактор нагазио на противтенковску мину коју су на путу у селу поставили Албанци. Овде на гробљу ми је друга кућа, а она у којој живим са супругом Миладинком Мицом и сином Дарком је неколико километара одавде. И, док сам жив са Косова и Метохије селити се нећу, чуваћу свој дом и гробове синова.

18. 04. 2024. у 10:45

МОГУ ЛИ ДА ВАС ЗАМОЛИМ? Бајага одржао час културе на РТС-у - снимак се шири мрежама (ВИДЕО)

"МОГУ ЛИ ДА ВАС ЗАМОЛИМ?" Бајага одржао час културе на РТС-у - снимак се шири мрежама (ВИДЕО)

ЈЕДНА опаска легендарног музичара Момчила Бајагића Бајаге током промоције реиздања прве плоче Бајаге и Инструктора "Позитивна географија", забележена камером РТС-а, постала је вирална на друштвеним мрежама.

18. 04. 2024. у 10:17

Коментари (0)

РЕД СУНЦА, ПА РЕД КИШЕ: Ево какво нас време очекује данас