ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ИЗБОРИ И ДЕМОКРАТИЈА - ДАНАС И ЈУЧЕ: Уместо са Западом, Србија треба да се договори са собом

ИЗБОРНА кампања у Србији протиче, како штампа и сами актери истичу, у сенци рата у Украјини. То је до те мере крупан и неизвестан догађај, да се не ради само о "сенци", него би било логично да то буде и кључни део изборне кампање и критеријум од кога ће зависити опредељивање бирача, а можда и будућност, не само наша, него и Европе и света, овакве какве их сада знамо.

Зоран Ђинђић – скидање симбола / Фото Виртуелни музеј Зорана Ђинђића

Није, међутим, реч о изузетку, ма колико велика та "сенка" била. Готово сви избори у Србији, од поновног увођења вишестраначке демократије почетком деведесетих година, али и оним ранијим на које вас подсећа овај историјски додатак, имали су своје "сенке", мање или веће, овакве или онакве.

Ево, рецимо, претходни избори су протекли у сенци бојкота опозиције. Мало ко неће, и у самим опозиционим странкама, рећи да то није била грешка. И то зато што је опозиција елиминисала себе могућности да колико-толико равноправно учествује у изборној кампањи. Другим речима, целокупан политички живот између избора, а не само временски омеђен период од месец-два уочи гласања је својеврсна и перманентна изборна кампања.

Управо је парламент институционално и најважније место за сучељавање политичких програма, идеја и људи, а он је овога пута, са малим изузецима, био - једностраначки.

ВЛАСТ увек може да се брани оном народном "сами пали сами се убили", а опозиција, која воли да се самоозначава као демократска, показује да, осим погрешне одлуке о бојкоту, није рашчистила са идејом о доласку на власт преко улице, или уз помоћ странаца, уместо преко избора.

Уосталом, улица је изабрана и 5. октобра 2000, упркос већини на гласању, иако не довољној, десетак дана раније. Такође и марта 1991, као и 1997, када власт није била спремна да призна пораз у Београду и неким другим градовима у Србији. Све те "сенке" на изборе, ма од кога долазиле - од власти која је настојала да остане "у седлу", макар и недозвољеним средствима, у првом реду медијским монополом, до опозиције, која се претежно понашала као антипозиција, представљајући се као опонент држави и народу, уместо власти и њеним слабостима, уз већ поменуто преферирање улице и страног фактора - говори о спором и прилично неуспешном учењу демократији. "Учио их учио од среде до петка, рекао би славни чика Јова Змај, али нису макли даље од почетка."

ШТО се страног фактора тиче, његова улога у нашим изборима била је, осим несумњиве помоћи Шпанца Гонзалеса у доношењу лекс специјалиса 1997. године, претежно проблематична и недобронамерна. Најпре им је сметала петокрака. Изгледало је да ће, кад се ратосиљамо тог симбола, код нас, уз њихову несебичну помоћ, потећи мед и млеко.

И то им је приуштио исте те 1997. Зоран Ђинђић, кад је изабран за градоначелника Београда, скинувши лично петокраку са куполе Градске скупштине. Ништа се, међутим, у суштини, није променило у том односу Запада према нама ни после тог Ђинђићевог верања по крову, као ни после 2000, кад је заједно са још десетак минорних странака срушио Милошевића и отпремио га у Хаг, успостављајући, како се тада говорило - демократију у Србији.

Нису га чекали милиони долара на граници и све се углавном завршило с оним парама које су стизале из Сегедина у сврху обарања власти. Ништа се ни од осталих очекивања и обећања није испунило: нису нас примили у Европску унију, Срби су остали црне овце у западном мњењу итд, као што се, исто тако, није променио ни однос према Русима после распуштања Варшавског пакта и укидања комунизма, растурања СССР-а и уједињења Немачке.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Вербални грађански ратови

ПРВИ је ту велику превару схватио сам Ђинђић, за само годину дана од доласка на чело Србије, а чини се да нису ни до данас, две деценије потом, схватили многи његови саборци. То своје дубоко разочарање у Запад, поводом Косова пре свега, али и у свему осталом, платио је главом. Једино чега је у том свом кратком и контроверзном животу био поштеђен јесте сазнање о америчком признању јужне српске покрајине као независне државе, и то само пет година после његове ликвидације.

Ипак, највећа демократска сенка на демократске изборе у Србији је оно што је ушло у наш језик под појмом пљачкашка приватизација. Хроничари бележе да су тих десетак-дванаест година период највећег растакања имовине државе и свега што су генерације стварале у два века обнове српске државности.

Србија је за тај релативно кратак период остала без своје индустрије и фабрика, а да се не зна, пошто за то нико није одговарао, ни колико је опљачкано ни ко је ту имовину узео. Истина, корупција и тајкунизација је почела још за време социјалиста, а није престала ни до данас, али је гро отишао у неповрат у време које је један виспрени новинар означио као "демократска пљачка Србије".

Да ли је то главни мотив толико жестоке борбе за власт, бог ће га знати, али да је та пљачка потоњој власти више служила за брукање политичких противника уместо за процесуирање и правно санкционисање, то је, чини се, бар до сада, очигледно.

Избори у сенци рата у Украјини

ДЕМОКРАТЕ су дошле на власт, као и некад комунисти, не на мандат него на епоху, на будућност, на заувек, па се и данас памти једна реплика Меркелове Тадићу, који је убеђивао немачку канцеларку да ће, ако предамо север Косова, демократе изгубити изборе.

Тада је на Западу, нарочито у Немачкој, била у јеку кампања против тзв. паралелних институција на Косову, односно на северу Косова. Меркелова је хладно одговорила да избори имају то иманентно својство да се добијају или губе, што је Тадић (исправно) схватио да је пуштен низ воду, те наредних неколико минута није могао да дође до речи тј. до гласа.

Уосталом, тако је и било на првим следећим изборима који су, као и обично, чекали у заседи. Западу су, наиме, битни њихови циљеви на Балкану, а не ова или она политичка групација у Србији, па звала се она и демократска. Или обрнуто: демократско је за њих оно што им користи, а демократе су они који њихове интересе стављају испред својих.

Неке српске демократе, међутим, заговарају и ових дана некакав "велики договор са Западом". Као да не виде да Запад никакве договоре не поштује, почев од Дејтонског и Бриселског у нашем случају, до Минског споразума о Украјини или договора о неширењу НАТО на исток, са Русијом.

Тај договор би подразумевао све оно поводом чега Запад врши притисак на Србију: да се призна Косово, тј. да се одрекнемо дела своје територије, а тиме и да признамо да смо бомбардовани својом кривицом, а да је НАТО био у улози милосрдног анђела.

Затим, да пустимо низ воду Републику Српску и препустимо те људе тамо на милост и немилост Бакира Изетбеговића, а то у перспективи значи и Насера Орића, Јуке Празине и дргих муслиманских хуманитарних радника. Да у потпуности ускладимо своју спољну политику са ЕУ, што значи да Русији уведемо санкције, па да уђемо у НАТО и да пошаљемо своје војнике да ратују против Руса. Да сузбијемо деловање Српске православне цркве и препустимо је Цијиним специјалистима за верска питања, да признамо геноцид у Сребреници, а да нам више никад не падне на памет да предлажемо резолуцију о геноциду у Јасеновцу, да прихватимо енглески предлог да смо геноцидан народ. И тако даље.

Уместо тога, било би нам, можда, ипак боље да направимо, ако не велики, а онда бар мали али озбиљан договор са собом и међу собом. Да утврдимо заједнички минимум националних интереса, као и основне историјске, етичке и културне вредности, које чине окосницу нашег идентитета, како нам се избори, сви досадашњи па и ови предстојећи неби претварали у вербалне грађанске ратове.

Препоручујемо

Друштво

1 1

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ВЕКОВНА БЕЧКА ШКОЛА СРБОФОБИЈЕ: Однос Запада према српском народу се не мења од сеобе у Русију

20. 03. 2022. у 17:14

Друштво

0 9

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - Славили српско име међу другим народима: захваљујући Србима Одеса постаје моћан поморски и трговачки центар

19. 03. 2022. у 17:14

Друштво

0 1

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ГЕНЕТСКИ ЗОВ ПРЕДАКА: Живот режира збивања која ни човек најбујније маште не може да измашта

18. 03. 2022. у 17:14

Друштво

0 4

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - АСИМИЛАЦИЈА УЗ КАФАНУ СА БИЛИЈАРОМ: Развој цркве и школства у Новој Сербији и Славјаносербији

17. 03. 2022. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације