ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ТРАГАЊЕ НАШИХ ПРЕДАКА ЗА СЛОБОДОМ: Српски народ је насељавао простор данашње Украјине у неколико таласа у 18. веку

ОД ИСТОРИЈЕ учимо - да од историје не учимо. На примеру прошлости српског народа ова Хегелова често цитирана реченица може да се прошири и елементом заборава као верног пратиоца националне историје. Под прашином векова остале су целе епохе, важне епизоде, људи и догађаји. Међу овим затуреним страницама националне прошлости је и сеоба на украјинску земљу - процес који је различитим интензитетом трајао кроз готово читав 18. век. Слободније речено, рат који ових дана потреса свет одвија се на простору који је пре нешто више од два века био - српска земља.

Мапа Нове Србије са именима насеља који донети из завичаја

Пут на Исток, у смеру супротном од онога којим су у 6. и 7. веку Словени кренули у сусрет Ромејском царству василевса Ираклија, био је одређен судбинским одређењем Војне границе. Укидањем Потиске и Поморишке војне границе 1751. године изазване су сеобе Срба у Руско царство. Ка новом животу први су кренули Срби из Потисја - Мартоноша, Кањиже, Сенте, Бечеја, Србобрана, Бачког Градишта, а за њима и сународници из Поморишке војне границе Печке, Арада, Нађлака, Семлака, Павлиша...

Неколико година касније почели су се исељавати, у мањем броју, и Срби из Црне Горе, Босне, Херцеговине, Далмације, Славоније и Србије под турском влашћу. За разлику од ранијих сеоба у Русију, сеоба 1751. године, због размера које је попримила, називана је и "Велика сеоба Срба у Русију".

Населивши се у Руско царство, углавном на подручјe данашње Украјине, Срби су током протеклих 270 година готово у потпуности асимиловани. Српска политика у матици а ни српска историографија, стицајем разних пре свега историјских околности, нису поклањале знатнију пажњу сеоби нити српској дијаспори у Русији, односно у Украјини.

Метална значка на капи српског војника у Русији

А БАШ овај простор не тако давно сматрао се изузетно важним за виталност нашег дифузног и расцепканог народа. Може се рећи да су Срби дубински - историјски, генетски, па и културолошки, везани за пространства Украјине. Ту су у раном средњем веку, у Бојкији, живели преци Срба, пре него што су се кренули ка Балканском полуострву. У Закарпатју, у средњем веку, српски деспоти имали су простране поседе. Трагајући за слободом, српски граничари из Поморишја и Потисја, половином 18. века, населили су области око Дњепра и Дона - Нову Сербију и Славјаносербију.

Бежећи испред турске освете, после пропасти Првог српског устанка, вожд Карађорђе је са руководством устанка, нашао уточиште у украјинском граду Хотину. Од оснивања Одесе, у овом црноморском граду Срби су имали значајну улогу у привредном, друштвеном и културном животу. Овај град је у време Првог светског рата постао средиште окупљања добровољаца, који су у саставу српских дивизија одлазили на Солунски фронт. У Другом светском рату Срби су се против нацистичких агресора борили у саставу украјинских партизанских јединица.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Емотивни и стратешки мотиви

СПЛЕТ различитих околности претходио је сеобама Срба из Војне границе половином 18. века у Украјину, која се налазила у саставу Руског царства.

Царица Јелисавета која је населила Србе

Губећи из дана у дан поверење у бечки двор, не желећи да дођу на власт угарског племства, изложени прогонима сваке врсте, пре свега однарођивању, Срби су у православној словенској Русији видели "обећану земљу", у којој ће наћи заштиту и нови завичај.

Интересовање Русије за православно и словенско становништво на балканско-панонском простору имало је у основи, сем емотивних, и стратешко-политичке разлоге. Срби су, као организовани ратнички народ, били погодни за обезбеђивање јужних граница Русије према Турцима и Татарима, односно за остваривање давнашње жеље ове моћне царевине да избије на обале Црног мора.

Идеја о сеоби Срба у Русију јавила се у годинама које су уследиле после Велике сеобе.

Велика сеоба Срба (илустрација из књиге Срби у Украјини

У време Ракоцијевог устанка (1703-1711), када су Срби као народ били егзистенцијално угрожени, њихови представници почињу да се обраћају руском цару, тражећи да их прими под своје окриље. Појединци су почели да одлазе у Санкт Петербург како би цару изложили своје жеље и захтеве. Када је Петар Велики почео 1710. године припреме за рат против Турске, Јован Поповић Текелија, заповедник Поморишке границе из Арада, и Вулин Илић из Потиске границе из Сегедина пишу Петру Великом и моле га "да помисли и о њиховој српској земљи".

ОВА ДВОЈИЦА су 1712. године, заједно са својим врховним обрштаром Мојсијем Рашковићем, руском цару понудили да са 10.000 граничара заједно крену на Турке. То је било у складу са позивом руског цара, упућеним свим хришћанима да се укључе у рат који су Руси повели против Турака и Татара. У саставу руске војске ратовао је и један српски одред, којим је командовао капетан Јован Митановић Албанез, иначе рођени Подгоричанин.

Основана је посебна царска комисија са широким овлашћењима, чији је задатак био организација селидбе Срба. Петар Велики је са Позитивном граматом 1723. године упутио Јована Албанеза на Војну границу у Потисју и Поморишју са задатком да окупи народ и мобилише људтво за службу у коњичким пуковима. Већ следеће године око 1.000 Срба је задужило руско оружје - формирана је Српска команда, која је 1727. године преформирана у Српски хусарски пук. После повратка из рата против Персије, пук је размештен између тврђава Тора и Линије, а српским војницима обезбеђена је земља за обраду.

Петар Поповић Текелија

Следећи талас досељавања Срба на подручје Украјине уследио је 1747. године, када су дошли српски граничари из Поморишја на челу са Петром Текелијом, који је постао командант Српског хусарског пука. Међу Србима који су се у 18. веку одселили у Русију Текелија је досегао највиши чин и остварио блиставу војничку каријеру. Његов прелазак под милост руског цара један је од најважнијих догађаја у прошлости Срба из Арада.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Даровна повеља царице Јелисавете

ВЕЛИКЕ војне успехе као командант Српског хусарског пука Текелија је постигао у руско-турском рату, који је отпочео 1757. године. У бици код Колиме био је тешко рањен. За заслуге у овом рату добио је чин потпуковника. У руско-пруском рату главнокомандујући фелдмаршал Салтиков поверио је Петру Текелији команду над посебним "летећим одредом". У овом рату Текелија се истакао у бици за Берлин. Пуковнички чин је добио приликом освајања Толберга, који је заузео Српски хусарски пук, а ратови и битке су наставили да се нижу: Пољска, Хотин, Молдавија, Браила на Дунаву... После битке код Рјабаја Могиле, у којој се Текелија истакао, главнокомандујући Румјанцев, у рапорту царици, посебно истиче његов допринос победи. За заслуге у бици код Когула 1770. године добио је Орден Свете Ане и унапређен је у чин генерал-мајора. На крају рата, 1774. године постаје генерал-пуковник и добија Орден Светог Георгија. Постављен је за војног команданта Новоросијског краја, а велике заслуге има за мирну интеграцију запорошких козака у царство Катарине Велике.

Српски граничар у Поморишју

Потиска и Поморишка граница укинуте су 1741. године. Тада је питање сеобе Срба у Русију још више актуелизовано. Ово је подстицала и пропаганда коју су водили Срби у служби руског цара и конзуларни представници Русије у Бечу. По том задатку међу граничаре у Поморишју и Потисју долазили су поред поручника Петра Текелије и капетани Гаврило и Димитрије Перић.

Прву групу, са око 4.000 људи, из Поморишја и Потисја, али и других српских крајева, повео је у Украјину, 1751. године други важан официр који ће у годинама које ће уследити направити блиставу каријеру у руској војсци - пуковник Јован Хорват. Овај некадашњи аустријски официр добио је "отпуст из војске", а заједно са својим земљацима кренуо је пут Кијева.

ЈОВАН Хорват је крајем 1751. године дошао у Санкт Петербург, где је уручио молбу царици Јелисавети Петровној да Србима дозволи да се населе на територији Руског царства. После краћег времена, 24. новембра 1751. године издат је Указ царице Јелисавете "О примању у поданство Срба који желе да се населе у Русију и служе у посебним пуковима и одређивању на граници према турској страни погодних места за насељавање, о одређивању плате коњици према платама у хусарским пуковима и подређивању тих пукова Војној колегији".

Грб породице Шевић

Остварујући царску повељу, Сенат је 11. јануара 1752. године издао Даровну повељу генерал-мајору Јовану Хорвату о оснивању два хусарска и два пандурска пука, о подели земље, давању плата, привилегија и права, као и о додељивању имена овом подручју - Нова Сербија, док је новоподигнуто утврђење добило назив Света Јелисавета, из којег се развио Јелисаветград.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Срби први формирали Луганск

У НОВОЈ постојбини Срби су се населили источно од Буга и Сухиње, од Дњепра према истоку, а јужно од линије која спаја ушће Виса у Сухињу, на истоку до ушћа Тјасмина у Дњепар. Била је то територија Нове Сербије. Колико је била јака веза нове и старе Сербије сведоче и називи основаних српских села: Надлак, Печка, Јенопоље, Павлиш, Глоговац, Шајтин, Семлак, Цубиљ, Цибуљево, Варадин, Панчево, Вршац, Владимировац, Кањижа, Сента, Бечеј, Турија, Надлај, Мартонош, Моширин, Чонград, Фелдвар, Бешка, Митровица, Вуковар, Косовка, Иванковци, Суботица.

Руски цар Петар Велики

Заповедник је постао генерал-мајор Јован Хорват. У саставу команде су се налазили потпуковници Јован Чарнојевић, Михајло Продановић и Михајло Хорват, мајори Никола Чорба и Јосиф Денаро, капетани Јосиф Цветановић, Максим Вујић, Јован Михок, Лазар Серезлија и Лука Поповић.

За све то време становништво које је остало у Поморишју припремало се за масовни покрет у Русију, на подручје данашње Украјине. Ситуација је постала крајње критична. Запретила је опасност да читава Војна граница опусти. Аустрија је неуспешно покушала да Србе заустави војном силом. Марија Терезија је издала наредбе жупанијским властима да обзирније поступају са граничарима, док је српском народу упутила проглас у којем је саопштила да ће они који желе да остану у статусу граничара морати да се преселе на подручје Баната, где ће три године бити ослобођени од плаћања дажбина.

Грб породице Зорић

У ИСТО време, царица је издала Казнени патент уперен против агената који су наговарали Србе на сеобу. Србима је било изричито забрањено да примају или траже ратну или цивилну службу страних сила.

Уместо да се ситуација смирује, она се све више компликовала. Тако су коморске власти биле против било каквог компромиса, а истрајавале су у намери да се Срби иселе на нову границу на Дунаву. Колика је била одлучност Срба да се селе и колико је било незадовољство аустријском управом и одбојност према укључивању у угарске жупаније, најбоље сведочи податак да су они били спремни да, уколико не добију отпуснице, пређу у Турску, "јер им тамо веру не дирају".

У покушају спречавања преосталих граничара да се одселе у Русију умешао се и карловачки митрополит Павле Ненадовић, молећи царицу Марију Терезију да са своје стране све учини не би ли приволела његове вернике да одустану од сеобе.

Годину дана после прве сеобе Срба у Русију, уследила је нова 1752. године, под вођством пуковника Јована Шевића и потпуковника Рајка Прерадовића. Насељавање српских граничара у Славјаносербију, са седиштем у Славјаносербску, одвијало се по плану израђеном за размештање српских досељеника у Новој Сербији. Штаб се налазио у тврђави Луганску, коју су Срби подигли 1755. године.

За разлику од досељеника у Нову Сербију, они који су пристизали у Славјаносербију били су припадници разних народа. Поред већинских Срба, доселили су се и Бугари, Власи, Цинцари и Грци.

Командант је био генерал-мајор Јован Шевић. У руководству су били и виши мајор Петар Шевић, капетан Симеон Пишчевић, Иван Миоковић, Стеван Сабов, Игњат Миоковић, Ђорђе Премић и Константин Јузбаша. У команди пуковника Рајка Прерадовића били су потпуковник Максим Зорић, капетан Иванишевић и други.

ТОПЛИЦА И КАМЕНИЦА У СРЕБРНОЈ ЗЕМЉИ

СРБИ који су у 18. веку населили украјинска пространства заправо вратили су се кући, у стари завичај. Бојкију као "стару постојбину" Срба половином 10. века први помиње византијски цар Константин Порфирогенит у свом познатом делу "О управљању царством".

Српски официр у руској војсци

Према тврдњама Константина Јиречека, Ђорђа Сп. Радојичића, Бошка Стрике и других, преци Срба живели су на подручју Бојкије, иза Карпата, у данашњој Украјини. До досељавања Мађара и померања Румуна према Поморишју, од Бојкије, односно од источнословенских племена до балканских пространстава, пружио се непрекинут етнички ланац који су чинили Срби.

Ђорђе Сп. Радојичић у свом раду "Јужнословенско-руске везе до почетка 18. века" истиче да су Срби дуго чували топло сећање на стару домовину, "тамо на северу". Ово казивање о старој домовини Срба забележили су, првом половином 10. века, сакупљачи обавештења за цара Константина Порфирогенита.

Да се Бојкија у раном средњем веку звала и Бела Србија, односно Србија, сведочи и назив њеног западног дела, према Тиси, који се вековима називао Српска земља, а сада Срибна, односно Сребрна земља. У прилог тврдњама о сродству садашњег становништва Бојкије са Србима, наводи се низ заједничких топонима, као што су: Топла, Топлица, Дубрава, Коритник, Ломница, Мајдан, Луково, Лукавица, Каменица, Слатина итд.

ПОСЕДИ ДЕСПОТА СТЕФАНА ЛАЗАРЕВИЋА

ОСАМ векова од сеобе у нову отаџбину Срби су се поново појавили у древној Бојкији. Било је то у време када је српски деспот Стефан Лазаревић тамо добио поседе са седиштем у Мукачеву.

Пошто се после Ангорске битке 1402. године ослободио турског вазалства, млади деспот се окреће угарском краљу Жигмунду, признајући његову врховну власт. Заузврат, добио је широм Угарске имања и утврђења, која поверава на управу српској властели. На крајњем североистоку својих поседа Стефан је добио властелинство у Мукачеву, на западу данашње Украјине. За кастелана је поставио Николу Раца, односно Расцијана - Србина, јер су Мађари Србе називали Рацима. Овај велможа је оставио дубок траг на овом простору.

Захваљујемо Архиву Војводине за помоћ при реализацији "Историјског додатка"

Препоручујемо

Друштво

0 1

НОВИ ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК – “СЕОБЕ КАО СУДБИНА“. У понедељак у "Вечерњим новостима"

13. 03. 2022. у 15:39

Друштво

1 16

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ДУБОКА ДРЖАВА НЕГУЈЕ НАЦИСТЕ: Украјина између окупације и ослобођења

10. 03. 2022. у 17:14

Друштво

2 12

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - РАТНИ ЗЛОЧИНЦИ ПОД КИШОБРАНОМ ВАШИНГТОНА: Сједињене Америчке Државе криле нацистичке сараднике из Украјине

09. 03. 2022. у 17:14

Друштво

4 33

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ДВЕ ДЕЦЕНИЈЕ ПОДИЛАЖЕЊА НАЦИСТИМА: Ко су садашњи украјински бандеровци и неонацисти који су раширили вирус мржње

08. 03. 2022. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације