МАРАМБО ВРАТИО СВЕ ШТО СУ НАЦИСТИ ОДНЕЛИ У БЕЧ: "Новости" у легату заборављеног дипломате, писца и научника Војислава Јовановића

В. ЦРЊАНСКИ СПАСОЈЕВИЋ

07. 01. 2022. у 19:10

НЕВЕЛИК је број оних који знају да се иза капије у београдској Бирчаниновој улици 24 налази кућа човека захваљујући ком су важна документа везана за избијање Првог светског рата враћена из Беча у Србију. Војислав Јовановић Марамбо, њен некадашњи власник, био је дипломата, писац, преводилац са више језика, библиофил, библиограф, књижевни и позоришни критичар, архивар, истраживач књижевности и фолклора, аутор великог броја студија о лажној народној поезији, фото-аматер, управник Архиве Министарства спољних послова...

МАРАМБО ВРАТИО СВЕ ШТО СУ НАЦИСТИ ОДНЕЛИ У БЕЧ: Новости у легату заборављеног дипломате, писца и научника Војислава Јовановића

Фото В. Дaнилов

- Када су ушли у Београд, по окупацији 1941. године, Немци, тачније Аустријанци у немачким трупама, имали су задатак да се дочепају документације из српских архива везане за избијање Великог рата - каже Зоран Бајин, из Универзитетске библиотеке "Светозар Марковић", ком Марамбоов легат припада. - Идеја је била да се објаве у више књига, којима би се доказало да је Србија, а не Аустроугарска, крива за Први светски рат. Вероватно би их селектовали и објавили само оно што им одговара. Зна се да је постојао план објављивања и архивска грађа је отпутовала у Беч.

Прва књига са 38 докумената преведених на немачки публикована је у априлу 1945, у релативно малом тиражу, и данас је врло тешко наћи те примерке. Из земље је укупно однето око 40 железничких вагона докумената, а немачки пораз зауставио је ову "мисију".

После рата, новоформирана југословенска држава закључила је да је Војислав Јовановић Марамбо са сарадницима једини могао да утврди шта недостаје и да то врати у земљу. И заиста, документацију је не само вратио, већ и класификовао. Део се данас налази у Архиву Србије, а део у Архиву Југославије, и оба фонда носе његово име.

Из Беча је донео и копију књиге са оних 38 објављених папира, која се чува у његовом легату. О овоме је прво писао за зборник Матице српске, а пре неку годину објављена је постхумно и књига "Потрага за украденом историјом".

Зоран Бајин / Фото В. Дaнилов

Последњи члан некада бројне породице Јовановић - Марамбоова сестра Славка, умрла је 1979. Било је седам браће и сестара, сви високообразовани, али нико није оставио потомство, па се лоза угасила. По Војислављевој жељи, кућа са библиотеком од 6.292 књиге и публикације, рукописном заоставштином, 1.300 фотографија и 22 фотографске плоче, поклоњени су као легат Универзитетској библиотеци. Године 1988. то је постало Одељење за народну књижевност.

У легату се налази и намештај у дуборезу, уљани портрет Војислављевог брата Милана, који је "потписао" Урош Предић, и који је тренутно на рестаурацији, као и Марамбоове личне ствари. Међу најстаријим сачуваним књигама ту су Фортисово "Путовање по Далмацији" из 1778, Богишићеве "Народне песме из старијих највише приморских записа" из 1878, "Зорица" Симе Милутиновића Сарајлије из 1827, "Песме Краљевића Марка" из 1836, као и Песме Бранка Радичевића из 1847.

Ту је и богата колекција песмарица из балканских ратова, као и Првог и Другог светског рата, које је сакупљао, а неке од тих издања немају ни Народна библиотека Србије, ни Библиотека Матице српске. У легату се налази и први превод народних песама о Косовском боју на енглески језик - Џон Бауринг "Народне српске песме", издате у Лондону, 1927. Сачувана рукописна грађа има 10.000 јединица из научних области којима се бавио.

Ово непроцењиво благо стоји у масивним витринама и шифоњерима, у леденој кући, која се годинама не греје, јер Универзитетска библиотека нема пара. Раније су корисници могли да се служе кућном читаоницом и проучавају Марамбоову заоставштину бар кад је топло, али је здање од фебруара 2021. затворено, од кад је библиотекар отишао у пензију.

Фото В. Дaнилов

Пошто је преузета, некадашња варошка "лепотица" рестаурисана је само једном, почетком осамдесетих, каже Зоран Бајин. Касније су је по потреби кречиле филмаџије, када би је изнајмљивале за снимања. Ту су, рецимо, снимане сцене "Рањеног орла", Santa Maria della Salute, "Аписа", "Заборављених умова Србије"... Међутим, од почетка короне нема ни филмаџија, ни кречења, па "моловани" делови зида у више просторија отпадају. Хладне собе делују тужно.

Годинама су и запослени из Библиотеке носили цвеће на Марамбоов гроб, на годишњицу његове смрти (умро 20. јула 1968), али је корона и ово прекинула.

Осим по дипломатским активностима, Војислав Јовановић познат је и по преводима. Још почетком прошлог века превео је, као врло млад, Волтеровог "Кандида", Ибзенове драме, Монтепена и објавио их у издавачкој кући браће Савић. Студирао је књижевне науке у Швајцарској, Француској и Енглеској. За докторску дисертацију о Меримеу, коју је одбранио у својој 26. години, када је писао о утицају наших народних песама на европски романтизам, добио је награду Француске академије наука.

Био је професор упоредне књижевности на Београдском универзитету, војни цензор за време балканских ратова и шеф Прес-бироа српске владе у Лондону и Вашингтону за време Великог рата. На тој функцији написао је предговор чувеном извештају др Арчибалда Рајса о злочинима аустроугарске војске у Србији. Био је и уредник "Српског књижевног гласника", дипломата у више држава, главни архивар и начелник Историјског одељења Архива Министранства иностраних послова. Радио је на сређивању огромне архивске грађе, приспеле из Беча у реституцији, а опљачкане из Србије у Првом светском рату. Отуда је тако добро и познавао овај материјал, па је могао да помогне у његовом враћању и након 1945. После Другог рата руководио је Одсеком народних умотворина у Институту за проучавање књижевности САНУ.

Фото В. Дaнилов

НАШИ СИНОВИ

ПОСЛЕДЊИ пут Јовановићева драма, "Наши синови", изведена је на даскама Југословенског драмског позоришта, 1966. Надимак му је остао из периода када је био млад сарадник "Малог журнала" браће Савић и потписивао текстове псеудонимом Марамбо.

БИБЛИОТЕКУ СКУПЉАО 60 ГОДИНА

МАРАМБО је личну библиотеку стварао пуних 60 година. Књиге је куповао у београдским антикварницама и књижарама широм бивше Југославије, а до многих библиофилских издања дошао је разменом са пријатељима, међу којима је био и Јаша Продановић. Велики број књига садржи његове белешке на маргинама. Многе имају и посвету, нпр. Милоша Црњанског, Иве Андрића, Растка Петровића, Мирослава Крлеже...

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)

ЛЕГЛА НА ХАУБУ АУТА У ПОКРЕТУ: Снимак из Београда запрепастио мреже (ВИДЕО)