Друштво

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - АТЕНТАТ ОТВАРА ПИТАЊЕ АМПУТАЦИЈЕ ХРВАТСКЕ: Злочин у Скупштини 20. јуна 1928. године и све његове последице

Др Бранислав Глигоријевић

06. 01. 2022. у 17:14

У СКУПШТИНИ је било посланика из Србије, а нарочито из Црне Горе, који су тешко подносили личне увреде на њихов рачун, а нарочито омаловажавање Србије и њеног доприноса националном ослобођењу. Они су најчешће одговарали на провокације посланика из Хрватске, упуштали се у вербалне сукобе, мислећи да тиме бране не само своју личну част већ и достојанство свога народа.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - АТЕНТАТ ОТВАРА ПИТАЊЕ АМПУТАЦИЈЕ ХРВАТСКЕ: Злочин у Скупштини 20. јуна 1928. године и све његове последице

Међу њима је био и Пуниша Рачић, посланик из Црне Горе, иначе учесник у четничким акцијама на Косову и Метохији пре њиховог ослобођења од Турака. О каквом је импулсивном човеку реч, најбоље говори његов предлог, упућен 15. јуна Скупштини, да се донесе "закон о двобоју", којим би се посланик који би вређао или псовао другог посланика принудио да овоме изађе "на мегдан".

Деветнаестог јуна Рачић је упутио председнику Скупштине и предлог, потпомогнут потписима још 23 посланика, да се Стјепан Радић лекарски прегледа како би се тиме установило, да ли је нормалан", те, ако јесте, да се максимално казни; хитност усвајања тог предлога образложио је жељом "да би се избегли нежељени догађаји, који иначе могу наступити услед оваквог понашања господина Радића". Председник Скупштине одбио је тај предлог, оцењујући да се не заснива на Пословнику.

Како су се одвијали догађаји тог кобног 20. јуна? На почетку седнице Скупштине, која је отворена у 9.40, даване су уобичајене примедбе на записник с претходне седнице. Јављали су се за реч посланици ХСС, Љуба Мештровић и Иван Пернар, који су стављали примедбе да су на седници претходног дана посланици Тома Поповић и Пуниша Рачић рекли како ће падати главе, чиме је стварана атмосфера убиства.

Тома Поповић добацио је да су говори Радића такви да пристају једном кочијашу: "Ако ваш вођа, ако Стјепан Радић, који брука хрватски народ, ако продужи и даље са вређањем, ја вам јамчим да ће његова глава пасти овде (громогласни протести). За то неће бити крива Србија, неће бити криви Срби, него ће те бити криви ви, који нисте дресирани". Због тих изговорених речи, седница Скупштине је прекинута и Тома Поповић кажњен је опоменом. После десетак минута седница је настављена. Јавио се да реплицира Пуниша Рачић...

Увреде на његов рачун падале су из опозиционих клупа. Најагресивнији био је Пернар, који је упадицама непрестано прекидао говорника. Рачић у почетку није реаговао све док Пернар није упутио најтежу увреду: "Опљачкали сте бегове!"

РАЧИЋ ТАДА ПРЕКИДА говор и претећим гласом тражи од Пернара да повуче реч. Прилази говорници и захтева од председника Скупштине да казни Пернара, "или ћу ја њега да казним".

Председник Скупштине Нинко Перић у том моменту прекида седницу и излази из сале. Скупштински стенограф Божовић, који је истовремено и дописник "Политике" наставио је да прати те најдраматичније тренутке. Када је Рачић у 11.25 извадио револвер, пришли су му посланици Марко Вујачић и Милош Тупањанин у намери да га спрече. Рачић, сав црвен у лицу, довикнуо је: "Ко буде покушао да се стави између мене и Пернара. погинут ће", а затим, обраћајући се Пернару: "Устани и извини се!" Овај то не схвата озбиљно и ћути. Рачић тада пуца у Пернара, који пада рањен.

Басаричек прилази Рачићу да га спречи, а овај га једним метком усмрћује. Трећи метак погађа Стјепана Радића, који је рањен, а четврти Ивана Гранђу, који је хтео да заштити свога председника. Павле Радић прилази разјареном Рачићу, а овај и у њега пуца. Настаје паника, бежање посланика из сале, интервенција лекара... Рачић се у том метежу неопажено изгубио из сале.. Жалостан биланс тог злочина су два мртва и три рањена носланика ХСС.

ПОСЛЕ ЗЛОЧИНА, Пуниша Рачић се једно време скривао у стану Драгомира Бранковића. По савету посланика Драгана Бојовића, одлучио је да се преда властима.

Пре тога упутио је својим бирачима писмо: "Данас су ме Радићевци изазвали, нападајући моју част и национално осећање, те сам се онемогућио да вас могу даље представљати. Црногорцима не би требао представник, који нема поноса, осећања чојства и јунаштва. Хвала вам браћо на повјерењу."

Рачић је први пут је изабран за народног посланика на изборима у септембру 1927. године, и то на дисидентској радикалској листи. Због тога му је у Верификационом одбору оспорен мандат, али му је ипак потврђен и то гласовима ХСС. Нису ни слутили да су се тиме определили за будућег убицу. Рачић је осуђен на 20 година робије. Доживео је да га после 13 година ослободе Немци.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Краљ покушава да смири духове

КРАЉ АЛЕКСАНДАР се 20. јуна налазио у дворској башти, када га је посетио председник владе Вукићевић и обавестио о жалосном догађају у Скупштини. Одмах затим се одвезао у Општу државну болницу и на Хируршком одељењу посетио рањеног Радића.

У краљевој пратњи били су маршал Двора пуковник Димитријевић, шеф Хирушког одељења професор др Милан Костић, лични краљев лекар др Коен и други лекари. Крај Радићеве постеље остао је скоро пола сата; измењао је с њим неколико реченица и покушавао је да га утеши: "Не бојте се, све ће бити уреду." Водећи београдски листови забележили су да је Радић пољубио Александра у руку, а овај њега у чело.

Излазећи из болнице, наредио је да га стално обавештавају о стању рањених посланика: "Обавештавајте ме три пута дневно, ако треба и ноћу." Када се сусрео са женом покојног Павла Радића, краљ ју је загрлио и изјавио је саучешће. Доцније, приликом њене аудијенције, замолио је госпођу Радић да му дозволи да он издржава два њена детета, рекавши јој да може да му се увек обрати слободно, не обазирући се на формалност. Сутрадан по подне краљ је поново обишао рањене Радића и Пернара и распитивао се о стању њиховог здравља.

КРАЉ ЈЕ БИО ЗАБРИНУТ како ће на злочин у Скупштини да реагују политичари у Хрватској и страна јавност. Влада је одмах издала саопштење да је с дубоким жаљењем и осудом примила извештај "о страховитом злочину посланика Рачића"; истовремено, донела је одлуку да се сахрана посланика Павла Радића и Басаричека обави о државном трошку; упутила је и апел штампи да се сам догађај "злонамерно не изврће и не експлоатише на дражење јавног мишљења".

Истог дана у Загребу су одржане снажне противсрпске демонстрације, за време којих су демонстранти направили барикаде; да би спречила нереде, који су потрајали целе ноћи, загребачка полиција је употребила оружје, па је неколико лица погинуло, а више њих је рањено.

Све што је чинио краљ тих дана било је у покушају да утиче на умирење духова. Прибојавао се још већих нереда приликом сахране убијених хрватских посланика у Загребу. Двадесет другог јуна примио је у аудијенције у два маха Прибићевића, као и посланике ХСС Аугуста Кошутића и Карла Ковачевића.

Замолио их је да делују помирљиво на народ приликом сутрашњег погреба убијених посланика, а од Прибићевића је тражио да разговара с Радићем у истом смислу. Прибићевић је после те аудијенције изјавио своје задовољство због "Краљеве бриге", као и да је од Радића добио умирујућу поруку, коју ће саопштити окупљеном народу приликом погреба у Загребу...

На његово, Прибићевићево, инсистирање на распуштању Скупштине и расписивању избора ради "задовољења Хрвата" на краља је направило непријатан утисак: "Какви избори?" - рекао је - "Како се сада могу вршити избори? Нећу да Хрвати искоришћују лешеве у току изборне борбе."

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Радић одбија место председника владе

ПОГРЕБ хрватских посланика 23. јуна протекао је мирно. Тон сахрани давао је Прибићевићев говор, у којем је он прочитао и Радићеву пажљиво срочену и одмерену поруку: "Злочин почињен у Народној скупштини велико је зло народно и државно. Ми сви то видимо и осећамо. У овом осећању мисао нам је да заступници Хрвата и осталих пречанских крајева, никад више не дођу у Скупштину у Београд. Али, у државном, народном и међународном животу не сме бити речи: Никад. Чак не смемо у овом часу то питање ни постављати... Верујемо у свој народ, као што он верује у нас. Верујемо у краља, коме у овом часу припада врло тешка задаћа. Уверени смо да ће своју историјску задаћу извршити и народ словенски, хрватски и српски и наш краљ. Радимо на томе да своју задаћу извршимо, кад нас народно вођство позове, или на изборе, или у другу борбу."

Прибићевић се није у свему држао обећања дата у Двору да ће у своме говору деловати помирљиво. Изговорио је реченице о крајњим последицама Рачићевог злочина: "Ти хици су погодили Народну скупштину у коју се више нећемо вратити. Ови хици су погодили и уређење државе на коме смо радили..."

На оптужбе које су долазиле из Загреба, у Београду се није хтело реаговати у очекивању да ће се политичке страсти некако смирити. Кад до тога није дошло, краљ је учинио један уступак, принудивши владу да 4. јула поднесе оставку.

У њеној писменој мотивацији, председник Вукићевић је навео да је влада имала све услове за "редован парламентаран и законодавни рад, али да, ипак, својим повлачењем, жели да омогући споразум за стварање шире концентрације свих парламентарних странака. Већ сутрадан мандат за састав концентрационе владе понуђен је управо Радићу, чиме се желело показати да се тиме испуњавају захтеви вођства СДК."

КРАЉ ЈЕ ТОГ ДАНА, 5. јула, записао следеће: - На позив Њ. в. краља, уместо Стјепана Радића, данас у 5 сати по подне био је примљен у аудијенцију г. Светозар Прибићевић. Том приликом понудио је Њ. в. краљ г. Радићу мандат за састав концентрационе владе. Г. Прибићевић отишао је код г. Радића и пошто се са њим споразумео, примљен је у 21 сати увече поново у аудијенцију и поднео Њ. в. краљу овај извештај:

"Г. Стјепан Радић изјавио је да не може примити мандат за састав концентрационе владе. Његово је гледиште да се са данашњом Скупштином не може радити и да би опозицији требало поверити мандат за распуштање Скупштине и за спровођење слободних избора.

У тој Скупштини, после решавања актуелних и неодгодивих послова, узело би се у разматрање и питање уставне промене, према стеченом искуству и народним и државним потребама. Гледиште је г. Ст. Радића да се може примити и то решење да се образује партијски неутрална влада, која би распустила Народну скупштину и провела слободне изборе."

ПОСЛЕ ОДБИЈАЊА Радића, краљ је понудио мандат Аци Станојевићу, мислећи да је он прихватљив и за Хрвате. Овај радикалски био је један од ретких српских политичара за кога се могло претпоставити да му Радић може веровати.

Радић је на то одговорио одговорио да са првим потпредседником Радикалне странке, ни сад, ни убудуће не само да неће о политици говорити него неће уопште ступити ни у какав друштвени додир. Радић је још додао да то вреди за све србијанске политичаре.

Демократска владавина је влада већине. Захтеви СДК обарали су и начело демократије и начело парламентаризма. Тражили су успостављање владавине мањине над већином... Који би парламентарни владалац као уставни чинилац могао да прихвати такве захтеве?

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Граница од Вировитице до Шибеника

У ДРЖАВНОЈ кризи која је наступила у лето 1928. године, када су у Хрватској све чешће истицани захтеви који су наговештавали сецесију, у Београду се на то одговорило идејом о "ампутацији". Влади и краљу стизали су поверљиви извештаји како су се посланици СДК разишли по народу, држе тајне конференције и припремају народ на отцепљење и стварање независне државе. О томе је јавно говорио и један од првака СДК Предавец:

"Србија и Хрватска два су засебна свијета. Наши преци бејаху паметнији, јер нису, унаточ тисућгодишњем суседству, хтјели заједничку државу са Србима." Из тих претећих порука, у владиним круговима извлачили су се закључци да: тако више не иде. Не жели се грађански рат, ни ванредно стање, али ни федерација, ни персонална унија. Најбоље је да се поделе у миру и споразуму као некада Норвешка и Шведска. На географској карти уцртаване су и провизорне границе скраћене Југославије према Хрватској, које су ишле на северу од Вировитице, спуштале се на југ, готово правом линијом преко Бихаћа на Јадран, изнад Шибеника.

Критичан дан, када је требало да се та ствар преломи, био је 7. јул 1928. Радић се спремао да напусти Београд и тим поводом ширене су вести да би он могао у Загребу да прокламује отцепљење Хрватске. (Када је воз улазио у Земун, неко из Радићеве околине је узвикнуо: "Сада смо се ослободили Србије", "Ово је граница између Србије и Хрватске". Посланик Пернар, изазивач крвопролића у Скупштини, на то је додао да је "осјетио посебно чувство, које је једнако ономе, кад се човјек ослободи робије".)

КАО ОДГОВОР на то отпочела су саветовања у Двору, као и седница владе. О томе шта се збивало те ноћи 7. јула, постоји доста изворних података. С њима се подудара и казивање краља Александра Ивану Мештровићу: "Дошли су ми са више страна говорити, како се Радић жели вратити у Загреб и како кани тамо прогласити републику", започео је краљ казивање о тој драматичној ноћи.

"Био сам узнемирен и сазвао сам шефове партија увече 7. јула. Упутио сам свакоме питање о могућности таквог Радићевог потеза. Најпре сам питао Корошца, и он ми је одговорио да је лако могуће да то Радић уради. Затим сам питао Мехмеда Спаху и он ми је одговорио да он не би могао то потпуно искључити."

Онда сам упутио питање Љуби Давидовићу, као најближем према Радићу. Он ми је одговорио да је једнако могуће да Радић то уради у својој повређености. - Па шта ви мислите - питао сам чика Љубу - шта треба да се уради у том случају? Да признамо готови чин одцепљења, или да га силом спречимо?

- Дабоме, да ће се морати спречити.

Ја сам на то рекао да пре тога треба наћи начина да до тога не дође, јер да ја нећу никада пристати на то да моја војска изађе из касарне и да пуца у грађане.

"ПРЕКИНО САМ СЕДНИЦУ и позвао к себи Светозара Прибићевића", наставио је краљ - "као потпредседника те њихове коалиције, па сам му рекао: - Господине Прибићевићу, идите Радићу, па му изручите моју поруку да немам ништа против тога да иде у Загреб, али да пре тога да изјаву да је за државну целину, а како ће се преуредити, да ћемо приступити преговорима кад он оздрави. Ако не буде хтео пристати, он онда нека уради како мисли да је боље за Хрвате. Вама, господине Прибићевићу, кажем да војска неће изаћи на улицу да пуца у народ. А Ви и Радић чините шта мислите и носите одговорност за одвојену Хрватску. На то ми је Прибићевић рекао:

- Препустите, молим Вас то мени, а ја ћу са Радићем и Хрватима свршити онако, како сам с њима свршио иза слома Аустроугарске.

Отишао је и искривио моју поруку Радићу, рекавши му да га нећу пустити да иде у Загреб пре него да изјаву да је за јединство, а буде ли се у томе предомислио да ћу повући војску у Срем и Босну, одвести из Хрватске све вагоне и локомотиве, а онда Радић и Хрвати нека се прсају, како знају у тој њиховој републици."

На Мештровићево питање ко је њему, краљу, саопштио њихов разговор у болници кад није било сведока и да ли је сигуран да му је тачно саопштено, краљ је одговорио: "Ја сам разговор имао после пола сата. У Радићевој соби био је скривен један микрофон. После тога знате како је текло. Радић није прогласио републику, него је, сиромах, умро, давши ону изјаву..."