ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ГОДИНЕ КОЈЕ СУ ПОЈЕЛИ СКАКАВЦИ: Процеси који су укидали будућност југословенској држави

ПОЧЕТКОМ шездесетих година 20. века Југославија се налазила у дубокој и готово две деценије дугој унутрашњој кризи. Криза је истовремено била државна, партијска, идејна, организациона, политичка, економска, друштвена, морална... У темељу је потресала партију на власти, обузимала државу, разарала институције и друштво, подстицала незадовољства, гасила перспективу брзог економског развоја, обесмишљавала све облике промена.

Тито говори на једном од конгреса / Фото Музеј Југославије, Стеван Крагујевић

Проблеми које је изазивала били су, са сваком наредном годином, све бројнији, тежи и контроверзнији и са њима, генерација револуционара и победника из Другог светског рата, није била у стању да се избори. Системско решење захтевало је знање и суштинске структурне промене друштвено-економских односа које су најдиректније "засецале" у сферу политичког и идеолошког монопола Савеза комуниста Југославије.

Спремности на промене у већ окошталом партијском врху, свикнутом на привилегије, нажалост, није било. Игнорисање проблема, најдиректније је, како је показало време неколико деценија касније, утицало на судбину југословенског социјализма и југословенске државе.

На VIII конгресу СКЈ (децембар 1964), готово две деценије после завршетка Другог светског рата, актуелна питања привредног развоја, демократизације политичког живота, места и друштвене улоге СКЈ нашла су се у сенци расправе о националним односима у југословенској федерацији. Била је то последица неспремности СКЈ да се суочи са суштинским питањима југословенског социјализма.

Припрема од стране партијских републичких елита, а затим "отварање" националног питања на Конгресу, било је знак неуспеха који је југословенски социјализам доживео. На Конгресу је проговорено о економским узроцима националне равноправности и повезаности "бирократског централизма" с "великодржавним хегемонизмом" и национализмом. Тиме је, суштински, демантована дуго присутна тврдња да је победом социјалистичке револуције, успостављањем федеративног облика државног уређења, укидањем великосрпске политичке хегемоније, истицањем парола о "братству и јединству" и "равноправности народа" национално питање у Југославији трајно позитивно решено.

КРИТИКА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ стварности, изречена на Конгресу, била је саткана од два елемента између којих се свесно наметао знак једнакости (симетрија): 1 - оптужби упућених бирократско-централистичким снагама окривљеним да игноришу републике, спутавају децентрализацију друштва, супротстављају се смањивању утицаја савезног центра, доводе у питање интегративне функције република и аутономних покрајина, противе се распарчавању економске акумулације сабране у државним фондовима, посредно подстичу национализам и сепаратизам и 2 - незадовољства тенденцијом затварања република у своје границе, појаве бирократско-партикуларистичких снага, економског осамостаљивања република, заговарања суверености нација, подстицања национализма, губитка осећања за југословенску целину.

Кардељ, Ранковић и Тито / Фото Музеј Југославије, Стеван Крагујевић

Осми конгрес СКЈ припремио је привредну реформу у коју се закорачило средином 1965. Њен задатак је био да радикално ликвидира наслеђе из административног раздобља управљања економијом и усмери привредни развој земље ка слободнијим друштвено-економским односима, тржишту и законитостима робне производње.

Друштвени развој је захтевао промену привредне структуре, а она, опет, преуређење односа у држави, модернизацију производње, подизање продуктивности, материјални развој, демократизацију друштва, спутавање мешања политике у привреду, истискивање државног арбитрирања тржишним законима и друго.

Радикално смањење економске моћи федералне државе правдано је потребом промене етатистичког привредног система, што је требало да доведе до коначне дестаљинизације привреде. Ипак, до тога није дошло. Није дошло ни до одлучујућег "прелаза" југословенског друштва из аграрног у индустријско.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Партија нема снаге за промене

НОВА РАСПОДЕЛА дохотка утицала је на појаву незапослености (око 300.000), опадање стопе привредног раста (са 9% на 0,6%), стагнацију индустријске производње (опада три пута), појаву економске миграције (400.000). Савезни финансијски капитал није био трансформисан. Пораст цена, повећање трошкова живота (35%), убрзана социјална диференцијација, стагнација целокупне привреде биле су још неке од слабости реформе које су изазивале колебања.

Прелазак на тржишну привреду је изостао, а није више било ни државне интервенције. Код старих партијских кадрова појавио се страх да у друштву јачају "капиталистичке тенденције". Настојање да се на изазове времена одговори очувањем постојећег стања суштински је спутавало реформу, а поларизација на њене присталице и противнике дефинитивно одагнала илузију да СКЈ води "јединствену политику".

Концепцијске поделе, присутне готово једну деценију у партијском врху, ескалирале су средином 1966. у беспоштедан обрачун. На удару је била Управа за државну безбедност (УДБ) оптужена да се "ставила изнад СКЈ и изван демократског система". Ипак, суштина сукоба није била у бројним деформацијама УДБ, нити у персонализацији криваца, већ у непомирљивим погледима на друштвене промене, реформу федерације, стратегију привредног развоја, трансформацију партије. Демонтажа УДБ-е (50% кадрова је одстрањено) макар је, на неко време, утицала на слабљење општег надзора, зауздала мешање те службе у друштвени и политички живот, водила демократизацији друштва и слободнијем исказивању ставова о основним питањима развоја југословенског социјализма.

VIII Конгрес СКЈ, Београд 1964. године / Фото Музеј Југославије, Стеван Крагујевић

ИСТОВРЕМЕНО С ТИМ, она је доприносила слабљењу државе, појави анархије, јачању републичких и покрајинских партикуларизама, осамостаљивању републичких "филијала" исте те службе без смањивања и контроле њихових надлежности, претварања процеса децентрализације у дезинтеграцију државе, тањењу политичких, привредних и културних веза међу чланицама југословенске федерације и народима који у њој живе.

Током 1967. и почетком 1968. године постало је јасно да СКЈ нема довољно снаге да се ослободи "старог система" рада, утре пут темељним друштвеним реформама, радикално трансформише себе. Губитак перспективе посебно је погађао млађе генерације.

Притисак незапослености је најдиректније провоцирао политичке поремећаје. Кризу је чинила дубљом чињеница да је раскорак између програмских циљева реформе и могућности њене реализације био све већи. Партијски идеолози подједнако као и критички оријентисани интелектуалци, економски стручњаци, теоретичари, указивали су да друштвену кризу, која је дугорочно претила крахом партије и распадом државе, потхрањује више противуречних процеса.

Како се после 1966, простор за изражавање критичког мишљења проширио, огласиле су се у јавности и одраније постојеће "струје" југословенске левице и деснице. Своје постојање исказале су и присталице догматског концепта. Подједнако су агилни били и заговорници прихватања решења каква су постојала у грађанским друштвима Запада. Гласне су биле и снаге које су тражиле легализацију штрајкова и демонстрација. Своје ставове све отвореније су почеле да исказују и верске заједнице. Темељна и беспоштедна критика југословенске стварности стизала је, посебно, из редова такозваних прогресивних и недогматских марксиста.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Формалан раскид са стаљинизмом

ПОТРАГА ЗА СМИСЛОМ и перспективама социјализма, захтеви за хуманизовањем друштвених односа, размишљања о месту појединца у друштву и процесу производње, уочавања да самоуправљање није прекорачило формалне аспекте политичке прокламације, дефинисање бирократије као друштвеног слоја "регрутованог из редова оних који више нису имали никакве револуционарне и хуманистичке идеале, доживљавани су у СКЈ као опасан изазов.

Подједнако опасним сматране су и анализе стања у друштву које су износили ангажовани интелектуалци, њихова критика стварности коју је СКЈ улепшавала, залагање за успостављање дијалога и неговање културе критичког мишљења коју није прихватала, поштовање индивидуализма који је био супротан колективном духу партије и протести против свуда присутне тежње власти да контролише појединца и друштво...

Институционални развој самоуправљања довео је до успостављања економски непродуктивног система који је неодложно требало мењати. Без правих системских решења самоуправљање, које је дуже од једне деценије политички прокламовано и "рекламирано", али не и суштински реализовано и рационално мењано, постало је фетиш, догма, тековина у чије се садржаје није смело дирати.

Подложно само минималним корекцијама, оно је суштински кочило даљи друштвени развој. Бројни показатељи су говорили да је раскид са стаљинизмом у привредној сфери више био формалан него суштински. Расподела друштвеног производа изазивала је свађу републичких руководстава. Страх од слободног тржишта провоцирао је нервозне реакције бирократије забринуте за сваку акумулацију капитала ван друштвене контроле.

Присвајање вишка рада од стране државе спутавало је пуни развитак система радничког самоуправљања. О стеченом дохотку нису одлучивали радници већ државни и партијски врх. Расправе о дохотку, проширеној репродукцији, расподели друштвеног производа, управљању предузећима биле су под контролом партије на власти. Трули компромиси подстицали су национализам и јачали бирократизам.

Тито и Крсте Црвенковски / Фото Музеј Југославије, Стеван Крагујевић

ПОСТОЈЕЋУ СИТУАЦИЈУ чинила је безнадежнијом процена и став Јосипа Броза Тита и партијског врха да свака промена у систему самоуправљања смањује углед земље у иностранству, доводи под сумњу југословенски модел социјализма, поткопава створени мит о "југословенском самоуправном чуду". Тако се истрајавало на економски непродуктивном политичком систему чији је опстанак дугорочно укидао будућност Југославије као државе.

Вишеслојни процес конституисања република као самосталних друштвених, економских и политичких заједница додатно је продубљивао југословенску кризу. Осамостаљивање република било је праћено економским и културним "затварањем" националним хомогенисањем, губитком свести о потребама и интересима целине, успостављањем "локалних осећања" и својеврсног егоизма који је посебно оставио трага у сфери економије, потхрањивањем свести која није била у стању да прекорачи општинске, среске или републичке оквире.

Последица тих процеса била је општа дезинтеграција. Судар националног и југословенског био је присутан у свим сферама живота. Пратило га је видно удаљавање југословенских република и народа који у њима живе, израстање републичких бирократија, радикално смањење свих функција у надлежности федерације, нескривено одсуство јединства приликом расправа о државном плану, инвестицијама, прерасподели дохотка.

Од федерализма искорачило се ка конфедерализму. Тај процес, који су наговестили амандмани на Устав, дефинитивно је озаконио (окаменио) Устав из 1974. Решења која је донео највиши правни акт земље, чија је промена захтевала консензус свих република и покрајина, суштински су својим прикривеним конфликтним потенцијалом укидала будућност Југославије као државе.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Недисциплина, корупција и кршење закона

БИТАН елемент друштвене кризе чинила је привреда. Етатизам је био веома изражен у свим друштвено-економским структурама. Присвајање вишка вредности био је у рукама државе (у тренутку приступања привредној реформи 73,4%). Капитал је само мањим делом био под контролом привредних организација (око 30%).

Национални доходак, који је педесетих увећан 2,3 пута, почео је да стагнира. Дугови су почетком шездесетих прекорачивали 1,5 милијарди долара и са сваком су се новом годином вишеструко увећавали. Залихе су износиле 33% укупне производње. Део произведене робе, због лошег квалитета, није могао да напусти фабрички круг и нађе се на тржишту.

Неискоришћеност капацитета је досезала 40%. Структура привреде није била прилагођена ни извозу нити унутрашњој потрошњи. Раст личних доходака, којим је купован социјални мир, премашивао је раст продуктивности. Улагања у непривредне објекте "гутала" су 30% државних кредита. Политички монопол над проширеном репродукцијом производио је економске промашаје, диспропорцију у развоју, инфлацију, расипништво, небригу.

Административно одређивање цена изједначавало је успешне и неуспешне колективе. Плата запослених мање је зависила од рада, а више од административних мера државе. Систем девизног режима није био решен. Расподела акумулације, инвестиција и дохотка провоцирала је незаситу грамзивост политичких структура на свим нивоима, а посебно по републикама.

СТРАНИ КРЕДИТИ учествовали су у државним инвестицијама са преко 40%, а у инвестицијама које је федерација вршила по републикама са 66%. Пораст потрошње био је умногоме већи од производње која је стагнирала. Екстензивни развој привреде показивао је нерентабилност и неспособност да се укључи у међународну економску размену што је, истовремено, за развијенији део привреде у Југославији постајало све важније (Словенија, Хрватска).

Административне мере нису биле у стању да отклоне мноштво диспропорција око дефицита у билансу плаћања, поремећеног односа базичне и прерађивачке индустрије, нерационалних инвестиција, тржишног пословања. Економија је постала извориште сукоба и политичких конфронтација републичких партијских структура. Наведени процеси су појачавали аутархичност југословенске привреде што је било у супротности с потребом земље која је, због своје спољнополитичке оријентације, морала да буде "отворена" према свету.

Све је то погодовало одлагању реформи и модернизације друштва. Тим смером је кренула и историја. Будућност југословенске државе је била угрожена.

Увод у заверу против Србије, Тито са делегатима VIII конгреса / Фото Музеј Југославије, Стеван Крагујевић

ОПШТУ КРИЗУ генерисала је и сама партија на власти. Хијерархијски устројена и поистовећена с државом и влашћу, она није била у стању да даље подстиче развој друштва и његову демократизацију. Око питања улоге, карактера и места партије у друштву били су поларизовани унутрашњи политички фронтови.

У највишим савезним и републичким руководствима владали су партикуларизам, недисциплина, корупција, кршење закона, одсуство одговорности и друго што је, у претходним годинама, најстроже санкционисано. Кампање на искорењивању "деформација у друштву" давале су краткорочне резултате, али и "отварале" могућност јачања централизма и политике "чврсте руке".

Организациона структура СКЈ била је прилагођена "чврстом држању политичке власти" које СКЈ није била спремна да се одрекне, нити да је дели са било којом другом друштвеном снагом, до краја свога трајања... Партија је била она снага која је у југословенском друштву једина имала право да иницира друштвене промене. Али, већ током шездесетих она више није имала снаге да себе трансформише, прилагоди се променама у друштву, рационално сагледа сопствени положај, ослободи се стаљинистичких рецидива, контролне и надзорне улоге, старих метода организовања комуниста.

Суштински СКЈ није успео да изврши промену "окоштале свести" својих кадрова, ослободи се анахроног политичког менталитета, отргне се од стереотипне политичке културе, тежиште рада пренесе са "подручја власти" на простор "идејно-политичке акције". На дневном реду историје биле су реформе. Био је то једини начин да држава изађе из кризе, дугорочно оствари стабилност, опстане. Ипак, реформе су изостале. С њима и будућност.

Препоручујемо

Друштво

0 2

РЕВОЛУЦИЈА И КОНТРАРЕВОЛУЦИЈА: Животни путеви и раскршћа генерације 1968. - шта су заступали Руди Дучке, Владимир Мијановић и Карл Билт

19. 12. 2020. у 17:14

Друштво

0 1

ЕНЕРГИЈА ПОБУНЕ ОПИЛА ЈЕ СВЕТ: Студентске побуне, далеке 1968. године, биле су прави глобални покрет

18. 12. 2020. у 17:14

Друштво

0 1

ПАНИКА МЕЂУ ПОЛИТИЧАРИМА: Студентске демонстрације 1968. поквариле су слику о југословенском бесконфликтном друштву

17. 12. 2020. у 17:14

Друштво

0 3

1968. - ПОСЛЕДЊИ ВЕЛИКИ САН: Повратак у годину после које у свету ништа више није било исто

15. 12. 2020. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације