БОЉИМА СЕ ТЕШКО ПРАШТА: Три слике и размишљања једног иностраног пацијента, излеченог умећем проф. др Весне Туркулов

ПРОТОЈЕРЕЈ-ставрофор др Милош М. Весин је стао у одбрану проф. др. Весне Туркулов, поделивши причу о три слике којима је илустровао њен предани рад и посвећеност пацијентима.

Фото: Танјуг/Председништво Србије/Милован Миленковић

Текст протојереја-ставрофора др Милоша М. Весина преносимо у целости:

Слика прва: Била је то давна 1968. година, током месеца новембра, када сам као дванаестогодишњи дечак лежао на Инфективној клиници Покрајинске болнице у Н. Саду. Лечио ме је, памтим и данас, деци увек близак – др. Звонимир Мироницки, под вазда будним оком Управнице клинике, чувене др Хедвиг Фајт-Огњановић, другарице из младости моје мајке. У суседној соби лежао је дечак Пишта. Било му је тада четрнаест година и био је најстарији на дечијем оделењу. Он је на све могуће и немогуће начине покушавао да некако дође до цигарета, мада му је то, и као тешком болеснику, али пре свега – као младом бићу, било строго забрањено. Па ипак, упркос свим забранама, наш Пићука, како смо га ми – дечаци из околних соба- звали, увек се некако сналазио. А своју потребу је овако објашњавао: "Знате, ја сам вам као један од ових последњих листова на гранама које видите под прозорима. Лишће ће однети ветар, а мене – моја тешка болест. Ја сам вам, заправо, последњи лист. Боље ја, него ви, јер сте сви млађи од мене." Дан пре него што сам отпуштен из болнице, Богу хвала – излечен, пажљиво сам посматрао лелујање оног буквално последњег листа на грани која је скоро дотицала прозорско окно моје болничке собе. Негде пред сумрак, листа више није било. Однео га ветар. А нашег Пишту су, истога дана, преместили на друго оделење. Не знам да ли је данас жив. У мојим мислима и молитвама – јесте.

Слика друга: Почетак марта ове, 2021. године. После педесет и три године, ево ме опет где као пацијент, овога пута оболео од искушења под шифром – COVID 19, лежим, ни мање ни више него, у истој оној соби у којој је 1968. лежао наш Пићука. За све протекле године, чак и после, ево, тридесет и две године од како живим и радим у Америци, померио сам се, заправо, само за једну собу удесно. Са високом пемпературом, јаком главобољом и упалом оба плућна крила, лежао сам у трокреветној соби, покушавајући да одгонетнем да ли је дрво, које је некада било под тим прозорима, оставило ма каквог трага иза себе. Оног дрвета нема. На његовом месту, као и на месту негдањих дрвета поред њега, сада се шири (тако је било у марту ове године) приземно оделење Интензивне неге Инфективне клинике. Да ли услед температуре, или не, тек та зграда ми се ипак учинила као налик огромном стаблу са безброј грана и мноштвом осушеног лишћа. Пре педесет и три године, лишће са оног дрвета односио је ветар, а године 2021. лишће знаних и незнаних људских живота њихало се под налетима још увек неразјашњене болести, или можда чак – под налетима нечег злослутног о чему је боље ћутати.

Када је први пут ушла у нашу собу, Управница клинике – Проф. др Весна Туркулов, коју сам познавао тек од пет-шест дана пре тога, са прегледа у Ковид амбуланти Клиничког центра Војводине, деловала ми је као златни амалгам лекара из мога детињства: брижног, али увек достојанствено насмејаног др. Мироницког и топлог, заштитничког, мајчински нежног, али пре свега зналачког става др Фајт-Огњановић. Током свих десет дана, које сам провео у болничкој постељи, као и током шеснаест дана док сам био на кућном лечењу, долазећи сваки четврти дан на прегледе и снимање плућа у амбуланту, др Туркулов је, при сваком обиласку пацијената, увек исијавала позитивном енергијом пре свега племенитог, посвећеног и пожртвованог људског бића, у дивној хармонији са увек јасним, прецизно израженим и до краја мудро промишљеним зналачким ставом о томе који је најбољи следећи корак. И свако од нас, њених пацијената, имао је свој особени ритам кретања ка опоравку и оздрављењу. Свакоме од нас госпођа Туркулов је прилазила уз пуно уважавање свих наших особености, а у вези са општим здравственим стањем, породичном анамнезом и тренутном динамиком којом се болест устремила на нас. И без обзира да ли је било рано јутро, или негде око поднева, у поподневним сатима, или увече, др. Весна Туркулов је увек међу нас, њене пацијенте, уносила физичко просијавање онога што њено име заиста значи, јер, ван сумње, – Nomen est omen, а лично име Проф. др Туркулов значи – пролеће. Чак и када ми је, веома разумљивим језиком, објашњавала изазове од цитокинске олује, која је и мене захватила, истовремено градећи стратегију како и на који начин савладати ту олују и, уз мени и моме организму и тренутном стању одговарајућу терапију, како ту укључити и мој Богом дани природни имунитет, е да би се одолело налетима те нимало наивне олује, докторка је била, заиста сам то осећао, корак испред болести.

Када је прошла главобоља, а мисли се разбистриле, енергија самога места на коме сам се налазио – кревет у болесничкој соби Инфективне клинике, није могла а да ме, просто сама од себе, не подсети на давну 1876. годину када је објављена књига чувеног новосадског лекара др. Илије Огњановића Абруказема – „О дифтеричној вратобољи за Српске матере“. А онда су се низале године: 1884. и почеци специјализованих клиника у Новоме Саду, а у време епидемије колере, па 1892. када је отворено оделење за заразне болести, па све до 1945. када је отворена Клиника за инфективне болести, и 1960. када је Катедра за инфективне болести била један од стубова носилаца Медицинског факултета у Новом Саду. И наравно да сам се питао – Шта је то што повезује све те пионирске кораке у развоју не само Новосадске, него и Српске, али и Југословенске медицине уопште? Шта ако не тежња да на одговорним водећим местима у здравству, а зар не би то требало да је тако и другде(?), увек буду они који су најбољи? Најбољи по чему? Најбољи по снази визије и истрајности у томе да искуство знања из области медицине преточе у животну мудрост, која је одавно рекла да „не постоје неизлечиве болести, већ само неизлечиви болесници“. А зар није онда све медицинско умеће управо у сагледавању, а онда и лечењу, сваког оболелог човека у његовој свеукупности, као бића које има: тело, душу и дух? Ако некоме ове речи зазвуче „далеко од реалности и савремености“, то је само доказ колико смо пали под утицај свега онога што медицина није и не може бити, а упорно се и све гласније намеће да јесте! Својим како клиничким, тако и академским ангажовањем, Проф. Туркулов повезује векове и својом зналачком упорношћу носи собом снагу континуитета борбе против инфективних болести у Новом Саду, а и шире.Проф. др Весна Туркулов, ево данас и овде, доказује да је љубав, као основни покретач бриге о пацијенту, онај најважнији, рекли бисмо – онај насушни „протокол“ без чије примене нема ни оздрављења, а некмоли исцелења!

Слика трећа: Чикаго, децембра 2021. И овде је јесен већ увелико однела скоро све лишће са грана на дрвећу у нашој улици. Опорављен од мартовске болести, која ме је задесила у Новом Саду, како да не будем Богу благодаран, а дивној лекарки Проф. др Весни Туркулов од срца захвалан? И баш сада, опет без лишћа на гранама, далеко од мога Новога Сада, а још даље и од мартовске цитокинске олује, захватила ме је не мала и не лака децембарска олуја неверице! Неверице изазване оним што чух и што прочитах о нечем недопустивом, свакако нечасном, али, рекао бих, и заиста болесном: о смени Проф. др Весне Туркулов са места Управнице Инфективне клинике Клиничког центра у Новом Саду, али и забрани да се и даље брине о оболелима од COVID-a! Уместо да се сва Новосадска здравствена „струка“, са пуним поверењем, а на основу остварених не тек „резултата“, него на основу огромног броја излечених пацијената доказаним медицинским умећем, једнодушно определи за др Весну Туркулов као предводника свих напора Новосадског здравственог система, а против COVID-a, Клинички центар Војводине је смењује са места Управнице Инфективне клинике! Могу ли се ове, завишћу и пакошћу ( а како другачије објаснити етиологију овим срамним чином показане психопатологије?) изазване „одлуке“ на било који начин ставити у контекст недавних збивања, када је Проф. др Весна Туркулов, заслужено и оправдано, а због успешне борбе против вируса Корона, одликована орденом Председника Републике Србије, потом и Октобарском наградом Града Новог Сада? А онда, о празнику Ђурђица – Славе Новога Сада - и орденом Светога Саве, другога реда, а као знак особитог признања, и уважавања професоркиних самопрегорних залагања око излечења безбројних пацијената од вируса COVID 19, од стране Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија, а на предлог Епископа новосадског и бачког Г. др Иринеја.

Немогуће је а не упитати се: Није ли се Новосадско здравство, овом, благо речено, необјашњивом одлуком (наравно, увек може да се примени горепоменута етиологија) увелико удаљило од медицине, поистовећујући се, ево, могу чак и да бирају: било са пара-медицином, или пак са пери-медицином? Уколико је у питању пара-медицина, надајмо се да ће се „неко“ ипак призвати здравом разуму, али и једном од значења грчког префикса- пара, као: погрешка, или заблуда, па онда ту заблуду протумачити као недопустиво прекорачење ( још једно значење префикса-пара), па онда погрешку часно признати и у духу првобитног значења префикса- пара: поред, раме уз раме, вратити достојанство Новосадском и Покрајинском здравству. Достојанство Проф. др Весне Туркулов, извајано њеном моралном и стручном целовитошћу, нико ничим не може да наруши! Али, ако је у питању новосадски заокрет од медицине ка пери-медицини, дакле у значењу нечега што је: около, или близу, али и као: прекорачење, надајмо се да ће се „неко“ ипак бар мало (макар сам пред собом и својим огледалом!) застидети, па одлуку, која свакако превазилази моралну веродостојност оних који стоје иза смене Проф. Туркулов, једнодушно, али без уплитања једноумља(!), вратити из сфере психопатологије у насушну и делотворну бригу о здрављу свих грађана Новога Сада, Војводине и Републике Србије, али и шире.

И на самоме крају, али свакако не и последње, ево и једног питања оним мојим Новосађанима, којима је поверена брига о организовању здравственог система: Зар не мислите, медицинском бригом задужене грађанке и грађани Новога Сада, да се о вашој срамној одлуци о смени Проф. Туркулов не зна и ван граница Србије? Зар заборављате колико је нас Новосађана активно у здравственој, академској и иним областима живота широм Западне Европе, али и у Америци? Зар ћемо се једнога дана, сви заједно, услед ваше било погрешке, или заблуде, или пак због вашег „обилажења“ около па наоколо, застидети пред великанима Новосадске и Српске медицине, који нам, између осталог, оставише у наслеђе и то како би требало поштовати и вредновати нечије знање, труд и љубав према пацијенту? Ако се ваша погрешна одлука не исправи, даћете за право песнику са Подбаре, који је одлично познавао етиологију не новосадског, него ново-садистичког подметања ногу, када је горко испевао ону чувену: "Бољима се тешко прашта".

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације