ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - МИНИСТАР ПОЛИЦИЈЕ ОРГАНИЗУЈЕ ОТМИЦУ: У „аферу Бата Тодоровић“ били су умешани највиши руководиоци СФРЈ и Словеније

Срђан Цветковић

07. 10. 2021. у 17:14

СЛУЧАЈ Слободана Бате Тодоровића, бившег финансијског директора "Прогреса" најбоље одсликава метод рада Службе државне безбедности.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - МИНИСТАР ПОЛИЦИЈЕ ОРГАНИЗУЈЕ ОТМИЦУ: У „аферу Бата Тодоровић“ били су умешани највиши руководиоци СФРЈ и Словеније

Петар Стамболић и Јосип Броз Тито / Архива

Слободан Бата Тодоровић, рођен је у Смедереву 1925, завршио је Правни факултет у Београду, успешно се бавио економијом и бизнисом. Два пута се женио: глумицом Радмилом, са којом је имао кћерку Аницу, потом својом службеницом Љиљаном са којом је имао још 3 кћерке. Аница Тодоровић, касније удата Туцаковић, мајка је недавно преминуле Марине Туцаковић, познате естрадне уметнице и писца аранжмана и текстова.

Радио је у загребачкој фирми "Меркур", па потом дуго био заменик директора спољнотрговинског предузећа "Прогрес“. Ђорђе Нешић, један од руководилаца Удбе, учесник у хватању Драже Михаиловића, га уводи у службу и именује за шефа испоставе у „Прогресу“.

Крајем педесетих година Тодоровић показује своје пословно умеће. Успева да откупи 60 америчких бродова као „старо гвожђе“ за словеначку железару Шторе. Међутим, на његову иницијативу, уместо у челичану те лађе завршавају као саставни део словеначке и црногорске трговачке поморске флоте.

Наводно, на ово су, дипломатским путем реаговале, Сједињене Државе. Због тога су инспектори Службе друштвеног књиговодства и Савезне девизне инспекције читавих годину дана контролисали рад „Прогреса“. Како нису нађени докази о већим махинацијама, 1962. хапсе Бату Тодоровића, који је већ заменик директора, и оптужују за препродају 3 аутомобила.

Истрага је трајала пуна 4 месеца, а осуђен је условно на две године затвора. У међувремену, Тодоровић је напустио „Прогрес“ и прешао у „Интеркомерц“ из Умага. Одатле је са породицом током 1965. легално отишао у Италију, па у Немачку. Једно време дуже је боравио и у Ирану.

Соба у хотелу у Копру у којем је симулирано Тодоровићево хапшење

КАО СПОСОБАН човек развио је живу пословну активност у ове две земље, успоставио пословне контакте са привредним организацијама и банкама. По свему судећи у великој мери је користио инфраструктуру службе безбедности и наших привредних представништава у иностранству. Главни домен били су увозни-извозни, банкарски и кредитни послови у којима је био изузетно вешт и остваривао екстра профите. У једном извештају се каже да је основао „густу мрежу својих фирми“ у Источној Европи (Chomoport - Букурешт, Прогрес - Будимпешта) везујући се за страна лица махом јеврејског порекла: Леополд Бренес, Роберт и Лудвиг Вајс, Ђ. Ладини, Л. Врачарић...

Бата Тодоровић и супруга Радмила на венчању

У Народној банци Југославије био је у вези са Лазаром Јанићићем, с којим је, наводно, склапао пословне конструкције. Тврди се да је био у пословним односима са 88 привредних организација у Југославији. ЈИК банка је, од 30. августа 1965. на основу одобрења Народне банке Југославије, вршила откуп источноевропске валуте, за рачун Тодоровића, који их је препродавао на Западу.

Ова средства су, наводно, преношена дипломатским каналима до конзулата у Трсту, у чему је учествовао М. Јурман, бивши конзул СФРЈ у Трсту, касније у Бечу и саветник амбасаде у Риму.

Адвокат Сава Анђелковић и Стане Доланц

ПРВА звона за узбуну зазвонила су када је обавештајна служба ЈНА дошла у посед неких депеша из аустријске амбасаде у којима се спомиње „набавка оружја за Словенију, која је почела 1968. 1969. године, а реализовала се касније…” . Ова документа су говорила да команда Територијалне одбране Словеније, у сарадњи са руководством републичке Службе државне безбедности, преко Бате Тодоровића и његових сарадника прикупља девизе за црне фондове из којих планира купити наоружање без одобрења Савезног секретеријата народне одбране (ССНО).

* * * * * * * * * * * * * * * * * * *

ПРОДАЈА РУСКОГ ОРУЖЈA ИЗРАЕЛУ ПРЕКО ИТАЛИЈЕ

ПРИПАДНИЦИ Савезног СДБ тврдили су да је Бата Тодоровић све радио по налогу српске тајне полиције, и да су његове фирме биле и филијале за шпијунирање. Југославија је тих година у свету имала око 300 таквих „компанија од једног човека“, чији су директори наводно „одбегли“ од домовине и СДБ, па им је зато био строго забрањен рад са нашим предузећима.

Чланци о Бати Тодоровићу

То је важило, наводно, и за Бату Тодоровића, али се он забране није држао. Милан Трешњић, некадашњи конзул у Немачкој, сведочи да је Тодоровић био у сталном контакту и са Едом Брајником у савезној Удби, а Егоном Конрадијем, некадашњим директором „Компаса“, који је у Удби био задужен за западни сектор и помагао Бати Тодоровићу приликом оснивања спољнотрговинских фирми по Европи. Циљ ових новооснованих предузећа биле су „корисне малверације“ али и економска шпијунажа.

„Привредник Бата Тодоровић је невино страдао - наставља своју тврдњу конзул Трешњић - њему су игру наместили Словенци, а Живан Васиљевић и остали у Србији нису хтели и смели да га заштите, био је способан привредник, то је био удар на приватне фирме, односно предузећа `Групе грађана`...

Замерио се Кардељу и Словенцима јер је разоткрио ствари око наоружавања Словеније... Зна се, на пример, да је Тодоровић италијанским трговцима испоручивао по неколико хладњача беби бифа, са роком плаћања до 90 дана. За то време, Италијани би угасили своје фирме, чији је оснивачки капитал обично био мали, па наша предузећа из Војводине нису имала од кога да наплате то најквалитетније младо јунеће месо.

Како су судски трошкови били скупи, а судови спори, наши произвођачи би од свега дизали руке, ћутали и скривали своју срамоту. Италијани су знали да ће се то догодити јер је са њима и постигнута таква `шпијунска погодба’. Новац је дељен на три дела трговцима, Бати Тодоровићу и Еди Брајнику, односно Удби. Такве и сличне трговачке трикове Тодоровић је изводио најчешће са Словенцима, који су се у ’име државе СФРЈ’, а за рачун своје дежеле, бавили чак и великим шверцом девиза, посебно робе“.

Јосип Броз Тито, Вељко Влаховић, Едвард Кардељ и Владимир Бакарић / Архива

ПРВЕ сметње на таласима између Тодоровића и југословенских државних институција и службе, почињу, када га је Савезни секретар за народну одбрану генерал Никола Љубичић ангажовао да прода старо наоружање ЈНА руског порекла. Многи извори и сачувана документа указују да је овај посао и доцнија афера тајног наоружавања ТО Словеније увод у жртвовање Тодоровића.

Славко Зечевић, републички секретар за унутрашње послове Србије, књизи „Сећања и казивања“ недвосмислено тврди да је Бата Тодоровић „човек који се бавио одређеним нелегалним пословима за потребе неких државних органа СФРЈ“ и да је радио са словеначком службом на шверцу оружја за територијалну одбрану.

„Открили смо да су Словенци ангажовали Бату Тодоровића коме су дали почетни капитал за отварање првог представништва у Немачкој. Он је био обавезан да Словенцима сваког месеца да по 40.000 марака за набавку опреме за њихову народну одбрану“. Зечевић у овим својим мемемоарским записима изричито напомиње да је о свему лично известио и Тита.

Сличне тврдње износе и сведоци и његови познаници из тог времена, људи који су имали прилике да чују Тодоровићеву исповест пред смрт 1984. Међу овим сведочењима посебно се идваја запис адвоката Саве Анђелковића: „Када је средином 80-их, мој клијент Бата Тодоровић, из Забеле дошао у Београд на операцију простате, предосећајући да не може да победи рак, испричао ми је своју највећу приватну тајну. Фебруара 1975. киднапован је и затворен у љубљански Дом милиције, где су га иследници словеначке Удбе оптужили за издају земље и шпијунажу у корист Мосада, односно Израела.

Као доказ за то, показали су му документе о препродаји југословенског наоружања руског порекла, која је обављена преко фирми Бате Тодоровића. Ту продају од Тодоровића је наручио лично Никола Љубичић, генерал и министар, да би ЈНА растеретио застарелог оружја.. Најбољу понуду за ту робу дали су Италијани и оружје је уз помоћ ’Траншпеда’ отишло за Трст. Уговором између продавца и купца, међутим, није било назначено да Италијани немају право да препродају то наоружање неким земљама које су у рату, па је читав контингент, довољан да се опреми једна армија, за добре паре продат Израелу.

Тим југословенским оружјем руског порекла и уз помоћ својих вештих команданата, Израелци су заратили са Египћанима и војнички их поразили. Како Каиро то није могао да отрпи, жалио се Москви.

Славко Зечевић

ВРЛО брзо из Москве је у Београд стигао Брежњевљев прекор Титу зато што наоружава ’непријатељску страну’. Ту, у Титовом кабинету почело је да се одмотава клупко. Откривено је да је главни посредник у продаји био Бата Тодоровић, али је прећутано да ЈНА није назначила забрану продаје Израелу, на шта је имала право, а да би се та грешка сакрила, сва кривица је пребачена на Тодоровића.

Бата се у Љубљани, док је трајала тајна истрага, бранио да поседује копију Љубичићевог наређења о продаји руског оружја, у коме не пише да се оно не сме препродавати зараћеним странама. Иследници СДБ Словеније и ССУП-а су нашли генералово писмо, признао ми је Бата, али нису престали да га оптужују, јер је Титу, а и Љубичићу био потребан кривац, да би се Брежњев некако умирио“.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * *

МАСОВНЕ МАЛВЕРЗАЦИЈЕ У ДЕЖЕЛИ

СПИСАК грехова Бате Тодоровића није остао само на овој трансакцији оружја на релацији Београд – Рим- Тел Авив. Оперативци СДБ су се потрудили да га оптуже како је у Немачкој окупио око себе бивше тајне полицајце, смењене после 1966. на Брионском пленуму и помогао им да уђу у посао.

Званични извештај секретара ССУП-а Фрање Херљевића наводи да је преко извесног сумњивог емигранта Љубомира Сушића, Бата Тодоровић, наводно, био у контакту са Александром Ранковићем чију струју је подржавао, а у другом документу се напомиње да је имао контаката и са ибеовцем Владом Дапчевићем, либералима и српским националистима. Већ децембра 1973. покренут је екстрадициони поступак против њега и преко Службе јавне безбедности достављена је документација, надлежним органима СР Немачке, о његовој наводној криминалној делатности.

Немци га хапасе , али после неког времена, из здравствених разлога, ослобађају , с тим да му је ограничено кретање и напуштање СР Немачке. Тодоровић тада подноси захтев за добијање азила, с образложењем да је политички осуђен у Југославији 1962. Протест југословенских власти није имао никоаквог ефекта., јер је званични Бон одбио екстрадицију.

Душан Чкребић и Никола Љубичић / Архива

У АРХИВИ словеначке Удбе налази се комплетна докумантација о случају Бате Тодоровића, из којег се потпуно јасно види како је југославенски државни врх надзирао „специјалну акцију” његове отмице у Италији, испитивања у Словенији и суђења у Београду (Републички секретаријат за нотарње задеве СРС, Акције Врх, Магистрала и Атина, сигнатура АС 1931, техничне еноте 1404). Он се 25. фебруара 1975. враћао с пословног пута из Италије у Немачку. На италијанској страни, испред граничног прелаза Бренен с Аустријом, пресрела су га три аутомобила и препречила му пут.

Више особа га је напало, озледило, омамило и одвело у непознатом правцу. Освестио се је у Љубљани, где је смештен у једну већ припремљену просторију Дома милиције. Ту је држан у строгој тајности, под истрагом, пуних 6 месеци. Његови непосредни чувари били су Антун Загар и Борис Ступар, алијас Лемаи, оперативци СДБ Словеније, а иследник се представио као Младен Ратковић. Из информације словеначке Удбе уочава се да је два дана после отмице („Оснутек начрта извајања акције ‘Атина’”, Љубљана, 27. вељаче 1975.) Бата је добио кодно име „XX”, акција против њега названа је „Атина”, а место његова притвора „Грчија”. У извештају дословно пише: „XX. је изолиран в конспиративки ‘Грчија’ ин заварован по делавцих ДВ (државна варност)”.

Примерци извешатаја о његовом саслушању шифрираном телепринтерском поштом директно су слати новоименованом савезном секретару за унутрашње послове Фрањи Херљевићу који је 3. марта 1975. донео рјешење о оснивању „међурепубличке оперативне групе за вођење акције ‘Атина’”.

Да би се ова акција легализовала, радна група на челу са Херљевићем, потура Тодоровићу да потпише изјаву да се сам пријавио органима у Југославије и његов пасош је ударен печат да је прешао границу СФРЈ. Тако се на сличан начин, као што је стигао у Љубљану, обрео у Копру. Ту је „јавно ухапшен“, а затим спроведен надлежним органима у Беогтрад, који су за њим расписали потерницу.

Фрањо Херљевић

Бата Тодоровић је још у Љубљани, наводно, словеначкој СДБ, након уцењивања аферама и оптужбама дао реч да никада неће прозборити о боравку у специјалној соби Дома милиције и прихватио да му се јавно суди, али за махинције у привреди. Словеначки иследници нису тукли Тодоровића али су му претили да ће објавити у штампи да је, по задатку савезне СДБ, шпијунирао и цинкарио Александра Ранковића, са којим се, наводно, Бата Тодоровић приватно виђао у Дубровнику, и да ће га оптужити јавно да је финансирао четничке организације у Немачкој и Француској.

ЗА СЛОВЕНАЧКО партијско и државно руководство Слободан Бата Тодоровић био је врло опасан човек. Наиме, Бата је међу првима открио све малверзације у словеначком малограничном промету , јер је у њима делимично и сам учествовао. „Фанти“ су се масовно су се бавили шверцом разне робе, па и оружјем.

Имао је доказе да су делове за тенкове, које су куповали у Прагу, продавали директно Израелцима. Тај посао је водио Егон Конради, начелник у СДБ ССУП-а, који је одржавао везу са Мосадом. Најгоре од свега је било што је Бата Тодоровић знао многе детаље да Словенци купују оружје за ТО Словеније и да се тајно наоружавају, без икакве дозволе и обавештења Савезног секретаријата за народну одбрану. Тим послом руководили су Стане Доланц и Милош Огризек.

Из страха да ће бити откривен, Огризек, који је био министар полиције, па начелник ТО Словеније, емигрирао је у Аустрију. Одатле га је у Словенију вратио тек почеком осамдесетих Јанез Земљарич, тада савезни функционер. Својим каналима је открио и како Словенци износе девизе из земље преко фирме “Кредекс”, која је била заправо филијала “Љубљанске банке” у иностранству. Словенија је на све начине хтела да прикрије све своје тајне послове, а посебно да се не сазна за методлогију поткопавања јединственог југословенског девизног система, како би могла да тргује девизама по својим мерилима.

Све ово ће, много година касније, потврдити у својим мемоарима Франц Шетинц. И у архиви СДБ ССУП налази се “Зелена књига о тајној трговини оружјем” у којој су до најситнијих детаља доказане ове трдње.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)

ОСРЕДАК ЧУВА БЛАГА ПРИРОДЕ: Специјални резерват код Крушевца један од најбогатијих мочварних станишта