ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - АРИСТОКРАТЕ ПОСТАЈУ ТАКСИСТИ: Генерал Шкуро продавао је новине, а пуковник са метлом у рукама чистио је Нови Сад

Војислава Спасојевић Црњански

02. 06. 2021. у 17:14

КРАЉЕВИНА СХС је избеглице примила као браћу. Рат је тек био завршен, а у Србији се знало колика је огромна руска помоћ стизала све док је ова земља могла да је шаље: политичка, економска, војна... Дунавом су, из луке Рени, стизали конвоји хране, војне опреме, муниције, чак и коњи са храном за њих, стизало је људство, инжењери, официри, лекови, санитет. Руске санитетске мисије су уз војску и наш народ прелазиле Албанију.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - АРИСТОКРАТЕ ПОСТАЈУ ТАКСИСТИ: Генерал Шкуро продавао је новине, а пуковник са метлом у рукама чистио је Нови Сад

Врангел са руским избеглицама

Србија је крај Првог светског рата дочекала са 1,2 милиона жртава и без 60 одсто мушке популације. У разорену и разваљену земљу долази око 40.000 "белих" Руса, наоружаних разноразним знањима која су рањеној балканској паланци недостајала. Више од половине дошљака били су војна лица (махом са завршеном Војном академијом) и државни службеници. Трећина је радила у привреди, 13 одсто су били високообразовани предавачи, доктори, писци, уметници, свештенство, пет одсто је у претходном животу радило у администрацији, а само три одсто је било неписмених. Њихов долазак и интеграцију олакшала је чињеница да су краљ, премијер и црквени поглавар били русофили.

Краљ Александар је у младости чак био припадник чувеног Пажевског корпуса у Петрограду, војне школе највишег ранга. Био је миљеник руског цара Николаја и већ виђен за зета, мужа једне од принцеза Романов. Врло утицајни премијер Никола Пашић био је такође наклоњен Русији, а патријарх српски Варнава био је васпитаник Санктпетерсбуршке духовне академије.

Ова "нова крв" вратила је у живот и преобликовала Србију, а пре свега Београд, дајући му дашак европске метрополе. Наша земља је крај рата дочекала са више од половине неписменог становништва. У такву земљу дошли су људи жељни да помогну знањем. Нису бирали посао, ни пребивалиште, већ су ишли тамо где су били потребни.

ИЗ РУСИЈЕ је током 1919. и 1920. претежно емигрирало одрасло, мушко, радно способно становништво, старо између 20 и 45 година. У почетку је било далеко више мушкараца него жена, чак две трећине. После пристизања "белих" јединица, средином 1922. године, пописано је више од 17.000 мушких избеглица и око 7.000 жена. Тек са организованим одласком бивших војника Руске армије на рад у западну Европу, од средине двадесетих, разлика у броју између полова полако се смањује.

По досељавању, већина руских емиграната морала је, због велике незапослености, ипак да прихвати послове испод свог друштвеног сталежа и образовања. Сергеј Николајевич Палеолог, Владин опуномоћеник за руске избеглице у Краљевини, у фебруарском писму 1921. краљу Петру Карађорђевићу, наводи да се чак три четвртине придошлих Руса налази у веома тешком положају, без сталног извора прихода. Средином двадесетих година само 20 одсто њих обављало је неке интелектуалне послове, а 60 одсто радило тешке физичке радове.

Најгоре су прошли доскорашњи официри и политичари, земљопоседници, судије, адвокати и правници.

У ЕМИГРАЦИЈИ се повећао проценат техничара, техничких помоћника или цртача у бироима, из чега се види да су инжењери и архитекте прихватали једноставнија намештења да би преживели. Нагло расте и број домаћих професора. Нису то били само бивши професори основних и средњих школа, или факултета, већ и официри и чиновници са високим образовањем, који су држали часове математике, физике, латинског, француског, клавира.

Немали број избеглица радио је на местима индустријских радника, у занатским радионицама или пољопривреди. Некадашње аристократе и генерали постајали су таксисти, собари, продавци цвећа, обућари. Неколико руских генерала отворило је мале обућарске радње у престоници, а један се чак прославио јахаћим чизмама. Генерал Шкуро, "херој грађанског рата", продавао је крајем тридесетих година новине испред Народног позоришта у Београду. Пуковник у пензији са метлом у рукама чистио је и дежурао на мосту Нови Сад - Петроварадин. Бивши виши дворски чиновник чистио је кромпир у кухињи, а жена генерал-губернатора стајала је за тезгом. Жене официра постајале су праље.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
СТЕПА КОД ЈЕДРЕНА ОСВЕТИО УГЉЕШУ И ВУКАШИНА: Пре 85 година у Чачку преминуо војвода Степа Степановић, велики српски војсковођа

СТЕПА КОД ЈЕДРЕНА ОСВЕТИО УГЉЕШУ И ВУКАШИНА: Пре 85 година у Чачку преминуо војвода Степа Степановић, велики српски војсковођа

БРИЖЉИВО упаковане две нагореле воштанице и једна раскошна османска сабља пронађене у скромној соби Степе Степановића после његове смрти 27. априла 1929. откриле су да велики војсковођа није сматрао победе на Церу и Солунском фронту најважнијим биткама које је водио, већ освета средњовековних српских витезова изгинулих у Маричкој бици.

28. 04. 2024. у 06:30

РЕЗОЛУЦИЈОМ О СРЕБРЕНИЦИ ПРИКРИВАЈУ СВОЈЕ ЗЛОЧИНЕ: Немачка историјски фалсификат потура на годишњицу ослобођења Дахауа, фабрике смрти

РЕЗОЛУЦИЈОМ О СРЕБРЕНИЦИ ПРИКРИВАЈУ СВОЈЕ ЗЛОЧИНЕ: Немачка историјски фалсификат потура на годишњицу ослобођења Дахауа, фабрике смрти

НЕМАЧКА која је главни спонзор сарајевске „Резолуције о Сребреници“ покушава да прогура тај цинични историјски фалсификат кроз Генералну скупштину УН у време једне трагичне годишњице, ослобођења концентрационог логора Дахау, неспорног сведочанства о највећем геноцидном програму у историји човечанства чији је аутор – Немачка.

28. 04. 2024. у 07:00

Коментари (0)

АКО НЕКОМ ПОЗАЈМИТЕ ОВУ КЊИГУ, НЕ ОЧЕКУЈТЕ ДА ВАМ ЈЕ ВРАТИ!