Фељтон

И KOД усташа писао да је Србин

Миливоје Павловић

21. 07. 2020. у 20:39 >> 19:43

ПОШТО је био професор по образовању, и неко време успешно деловао као педагог, Селимовић није могао да одваја белетристичко стварање од научне сфере. Још од 1948. он у листовима и часописима објављује критичке коментаре о књигама, пре свега о онима чији аутори живе у Босни и Херцеговини.

Први такав текст односио се на "Записе из ослободилачког рата" Родољуба Чолаковића (1948). Средином столећа Селимовић је објавио научно-критичке расправе о делу Марка Марулића, Стевана Сремца, Хасана Кикића и Јована Дучића. Индикативно је да Предраг Палавестра не спомиње ниједан критичко-есејистички рад М. Селимовића у својој двотомној "Историји српске књижевне критике" (2008).

О тим радовима пак исцрпно пише Радован Вучковић у шестој књизи "Проблеми, писаци, дела" (2012), посебно издвајајући монографску студију Хасана Кикића (1951) у којој је детаљније осветљен живот и рад тог песника, новелисте и романсијера, закланог 1942. на планини Чемерници. Селимовић је касније писао и о другим писцима и критичарима, живим и мртвим, а један одељак књиге "Сјећања" посвећен је животу и делу преминулих пријатеља Вељка Петровића, Милана Богдановића, Исака Самоковлије, Хамзе Хума, Марка Марковића и Јована Поповића.
Да романсијер Селимовић није био сасвим изван матице научног мишљења понајбоље се види у његовој студији "За и против Вука" (1967), у којој се прецизно ситуира место Вука Караџића у књижевној реформи и анализирају темељи на којима стоји савремени српски језик.
РАДОВАН Вучковић оцењује да је студијска прича о реформатору српског језика, по свему судећи, писана паралелно с романом "Дервиш и смрт", јер у њој има нешто од стила примењеног у обликовању романсијерских ликова. Угледни лингвиста Павле Ивић писао је врло афирмативно о Селимовићевим лингвистичким анализама у споменутој студији, а Палавестра примећује да је у критици филолошког конзерватизма Селимовић наступио са становишта модерне књижевности.
На Селимовићеве поставке о Вуку наслањали су се и други каснији историчари језика и књижевности А. Младеновић, Р. Ивановић, М. Радовановић, итд. Академик Предраг Пипер, на пример, посебно истиче Селимовићев напор да буде доследан у премеравању разлога и за и против Вука, као и разастирање чињеница које сведоче о линији континуитета у развоју српског књижевног језика ("Споменица Меше Селимовића"). "Вук није пао с неба, већ је дошао после многих", написао је Селимовић у другој глави студије "За и против Вука". Саглашавајући се с овом оценом, Пипер закључује да није потребно увећавати или прећуткивати; овде се пре свега мисли на делатности Доситеја, Соларића, Стојковића и Мркаља. Од овог последњег Вук је преузео два основна принципа своје реформе - фонетски правопис и антејску снагу народног језика. "Ништа не одузимамо од заслуга Вукових помињући Мркаља, који је поставио темељ Вуковом делу", пише Селимовић у другој глави своје студије, наступајући истовремено као модеран романсијер и истанчан лингвиста.
СЛОЖЕНИ међунационални односи у тадашњој Југославији и међусобна трвења националистичких елита довели су до постепеног растакања идеје о заједничкој држави јужнословенских народа, а на површину су испливали партикуларни и усконационални интереси. Све то је довело до суровог распада у крви некадашње југословенске домовине која је у свету деценијама словила као заједница за углед и пример.
О својој припадности српској књижевности, која има значење опоруке, писац се изјаснио у свом писму Српској академији наука и уметности 3. новембра 1976. године, у коме изјављује: "Потичем из муслиманске породице, по националности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског књижевног језика. Једнако поштујем своје порекло и своје опредељење, јер сам везан за све што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борисава Станковића, Петра Кочића, Иве Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребу да доказујем."

ГОСТОЉУБИВОСТ БЕОГРАДА

ПО ПРЕСЕЉЕЊУ у Београду, 1973, Селимовић је, с породицом, био гост Добрице Ћосића све док у престоници није, захваљујући разумевању Бранка Пешића, председника Градске скупштине, добио леп и простран стан у Улици господар Јовановој. Три године касније, Селимовић је у својим "Сјећањима" ово записао о томе како га је Београд примио:

"Изванредно се осјећам у Београду, широк је, простран у сваком погледу, толерантан, спреман да гостољубиво прими свакога, сувише велик да би могао бити ситничав, и осјећам се у њему прекрасно.
Често мислим и на дивне људе у Босни.
И исти сам какав сам био ранијих шездесет година ма гдје сам живио."

У ТУМАЧЕЊУ генезе Селимовићевог опредељења за припадност српској књижевности - до кога није дошло одједном и изненада, него кроз дужи период школовања, лектире и сазревања на примерима из литературе на српском језику - хроничарима умногоме помажу недвосмислени искази самог писца (пре тестамента из 1976. који се чува у Архиву САНУ). Шездесетих година прошлог века неки "добри и часни људи из Загреба" понудили су да Селимовића уврсте у Едицију изабраних дјела хрватске књижевности. Писац је то одбио објашњењем да осећа припадност српској књижевној средини. У једном писму београдском критичару М. Максимовићу, Селимовић напомиње да не спада у оне који могу да преврну ћурак "према променама времена или налетима љутине", додавши: "јер сам и 1941. био довољно луд да за време усташа напишем да сам Србин. То сам и немам шта да размишљам" (писмо је објављено у крагујевачком часопису "Кораци" 1987).

Поводом оштрих критичких примедби на чин П. Палавестре који је 1972. у књизи "Послератна српска књижевност", уз друге српске писце из БиХ, обрадио и Селимовића, писац "Дервиша" упутио је Палавестри писмо подршке у коме, три године пре тестаментарне поруке похрањене у САНУ, пише: "Ја сам из муслиманске породице, из Босне, али по националној припадности сам Србин" (писмо је у целини објављено у књизи Станише Тутњевића "Национална свијест и књижевност Муслимана", 2004). Исте 1972. Селимовић се сагласио да "Дервиш и смрт" буде објављен у чувеној едицији "Српска књижевност у сто књига" Матице српске и СКЗ. У уређивачком одбору библиотеке седео је и Иво Андрић. "Сем части која ми је указана уврштењем у једну такву угледну едицију, ја сам осјећао и задовољство због увиђајности што се моја књижевна припадност тако природно подразумијева", написао је Селимовић. Априла 1980, у оквиру припрема едиције "Српски роман", Селимовић упућује Издавачком предузећу "Нолит" писмо сличне садржине и подсећа да су дилеме око припадности његовог дела корпусу српске књижевности давно разрешене.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

КАДА ЈЕ РАК ПЛУЋА ИЗЛЕЧИВ? Докторка Ђурђевић дала одгоор на питање о страшној болести (ВИДЕО)

Др Новости

0 0

КАДА ЈЕ РАК ПЛУЋА ИЗЛЕЧИВ? Докторка Ђурђевић дала одгоор на питање о страшној болести (ВИДЕО)

ДОКТОРКА Наташа Ђурђевић говорила је у подксату "ДР Новости" о раку плућа.

06. 05. 2024. у 10:51

ТЕРИТОРИЈА ПОТПУНОГ БЕЗАКОЊА: Лавров загрмео - Срамна одлука ПССЕ да тзв. Косову да зелено светло за пријем

Политика

0 9

"ТЕРИТОРИЈА ПОТПУНОГ БЕЗАКОЊА": Лавров загрмео - Срамна одлука ПССЕ да тзв. Косову да зелено светло за пријем

РУСКИ министар спољних послова Сергеј Лавров оценио је данас као срамно то што је Парламентарна скупштина Савета Европе дала зелено светло да тзв. Косово буде примљено у пуноправно чланство Савета Европе.

05. 05. 2024. у 23:50