Српски рјечник најава нове ере у култури Срба: Штампарија Јерменског манастира одиграла је у XIX веку велику улогу за словенске народе

БИЛЕ су то бурне године XIX века у Европи, у којој је створена коалиција великих сила - Аустрије, Русије, Енглеске и Пруске - са искључивим циљем да удруженим снагама скрши Наполеонову моћ.

Фото: Из књиге "Срби у Бечу"

Истовремено, српски народ ван Београдског пашалука био је суочен са трагичним збивањима Првог српског устанка и тешким данима потпуног безнађа. Отуда не изненађује ни чињеница да су поједини бројеви „Новина Сербских” понајпре личили на какав ратни билтен; у тој су мери у њима биле присутне вести са разних бојишта, прокламације владара, па и спискови рањених и погинулих Срба.

Свакако је за жаљење што су, због тог општег европског метежа, сасвим ретке биле и оне вести које су се непосредно тицале свакодневног живота српског народа. „Новине Сербске” уређивали су заједно Димитрије Давидовић и Димитрије Фрушић до 23. маја 1817. године. Према Скерлићевом суду, „у историји српског духовног живота ’Новине Сербске’ су још особитог значаја што је то први српски орган који је почео систематски обраћати пажњу на остало словенство, и што су се у њему у клици јавиле оне идеје које ће у српском народу пред 1848. завладати под именом панславизам”.

Још једном се показала у пуном обиму недозрелост српског друштва да са разумевањем прихвати и такве патриотске подухвате као што је било издавање једног српског листа у условима када су у јавном животу неограничено владали увек подозриви државни цензори. Уосталом, било је то време после Наполеоновог слома, када је у Европи на Бечком конгресу устоличен реакционарни режим Свете алијансе.

„Новине Сербске” животариле су још до краја фебруара 1822. када су престале да излазе. Тај догађај најверније је описао родољубиви земунски трговац Василије Василијевић у свом писму Вуку Ст. Караџићу: „Дакле ,Новине Серпске, Бог да прости! Вечна им памет! Веће штете српска литература не може имати но што је њих изгубила!...”

Био је то несумњиво тужан крај једног подухвата започетог са тако много заноса. О том заносу сведочи и Објављеније које је Димитрије Давидовић штампао у броју 22, у суботу 15. марта 1819. године, када је готово кликтаво саопштио: „Са превеликом радошћу објављујем Роду нашем, да сам печатњу моју књига (типографију), по премилостивом пресудненију владенија, у среду, у име божје, отворио. Ово је, што сам желио и тражио, да добијем и добио сам, хвала Богу и милости судова наши”.

Потписао се поносно: „Димитрије Давидовић, уредник Новина Сербских и Печататељ у Виени”. А у истом броју у додатку „Новина” први пут потписује: „У печатни уредника Димитрија Давидовића, на старом Флајшмаркту 746 у Дарваровои кући”.

Александар Андрић је 1852. године из Темишвара, пренео је „Световид”, своје „политичке новине”, у Беч, где их је издавао све до 1859. године. Ови чином Андрић никако није желео да прекине своје везе са Темишваром, као управно-политичким седиштем Војводине. Разлози због којих је то учинио били су вишеструки. Највероватније су новчане невоље и трошкови штампе у Темишвару прелазили његове моћи. Био је убеђен да ће у средишту Царства наћи јефтинију штампарију и да ће за „престолне” новине међу читаоцима владати веће интересовање...

Сем новчаних, Андрић је у свом бечком уредничком периоду наилазио и на сметње које му је чинила подозрива државна цензура у време Баховог апсолутизма. Све те Андрићеве невоље убедљиво илуструје и карикатура која се у појавила у 32. броју „Световида”, у суботу 28. новембра 1853. године. „На самрти болан, Световид лежи у кревету а прилази му лекар из чијих џепова извирују спасоносни медикаменти на чијим омотима су исписани бројеви од 1.000 претплатника.”

СУДБИНА српске штампе у XVIII веку на подручју Аустрије на одређен начин указује на сву сложеност ове многонационалне државе. Ово се може доказати на примеру чувене штампарије бечке конгрегације мехитариста, која је у дугим деценијама XIX века за све словенске народе одиграла велику улогу, а управо за Србе је била пресудна, јер су у њој штампана и главна, класична дела наше књижевне и културне историје.

За ово тврђење довољно је навести да је управо у тој штампарији Јерменског манастира Вук Стефановић Караџић започео своју велику књижевну делатност. На челу стоји Српски рјечник, штампан 1818. године, који је отворио путеве модерном српском књижевном језику, а тиме и новосрпској књижевности, како је с правом приметио Гинтер Витрценс.

Већ идуће, 1819. године Димитрије Давидовић, уредник „Новина Сербских”, штампа код мехитариста свој Забавник за исту годину, као и бројеве за 1820. и 1821. Његов сарадник постаје и Вук Стефановић Караџић, који за 1820. годину штампа песму Србство, народна пјесма о кнезу Ивану Кнежевићу и Добрићком родољубу.

После свог Српског рјечника, Вук Стефановић Караџић 1821. године објављује код мехитариста Народне српске приповијетке, да би се 1826. појавио и његов чувени забавник Даница, са знаменитим текстом Почетак описанија српски намастира, а ту су штампане и чувене народне песме Марко Краљевић и вила и Србиу Доноверту. У Даници за 1827. Вук објављује Оглед српског буквара и важно дело Географическо-статисти- ческо описание Србије, први текст те врсте.

И 1828. година, трећа година Данице, важна је због Вуковог списа Прва година српскога војевања на даије, а пада у очи велики одзив пренумераната ван Београдског пашалука. И Даница за 1834. штампана је у истој бечкој штампарији, а у њој се налази и текст Друга година српскога војевања на даије.

Од великог је значаја то што је Вук Караџић код мехитариста штампао и друга своја важна дела. 

СУТРА: ШЕСНАЕСТ ГЕНЕРАЛА СРБА У БЕЧКОЈ ВОЈСЦИ У XVIII ВЕКУ  

Препоручујемо

Фељтон

0 0

Срби некад, као ни данас, нису марили за новине: "Новине Сербске" биле први лист који је међу Србима ширио вести о осталом словенству

28. 04. 2026. у 23:59

Фељтон

0 2

УМРО СА МИШЉУ КАКО ДА ЗАУСТАВИ СВЕТСКИ РАТ: Теслини посмртни остаци пренети из САД бродом "Србија" тек 1957. године

28. 02. 2026. у 18:00

Фељтон

0 2

АЛЕКСАНДАР КРЕЋЕ НА ПУТ БЕЗ ПОВРАТКА: Одбијајући да обуче панцир Александар је рекао собару Зечевићу - Нема смрти до судњега дана

07. 08. 2025. у 18:00

Фељтон

0 7

ТИТО УПОРНО ОДБИЈА ДА ИЗАЂЕ ИЗ ПЕЋИНЕ: У току десанта Врховни штаб у пећини није имао никакву везу ни информацију шта се напољу дешава

07. 06. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације