СПОЗНАЈА СНАГЕ ЈАВНОГ И ПОЛИТИЧКОГ ДЕЛОВАЊА: Породична кућа Петровића у Београду није била само простор за живот

ПОРОДИЧНО наслеђе било је чврст темељ на којем је Надежда Петровић изградила своју личност, што је одредило и њену уметничку, интелектуалну и друштвену мисију. Утицај оца Димитрија и његове породице Петровић, као и мајке Милеве и њене породице Зорић, било је пресудно за прихватање националних, просветитељских и уметничких вредности.

Фото: "Википедија"

Борба за националну еманципацију, али и либералне вредности, оснажена је утицајем Светозара Милетића, ујака Надеждине мајке Милеве, чија је политичка делатност оставила дубок траг у колективној свести породице. Управо та јединствена повезаност традиционалног и модерног, касније ће постати основа њеног уметничког и друштвеног ангажмана.

Године детињства у Чачку и Карановцу прошле су без дубљег утицаја на Надежду, док је живот у Београду обележио њену младост и одредио животни пут. Долазак у престоницу био је пресудан за даљи развој, јер јој је нова средина омогућила шире друштвене везе, отворила приступ квалитетнијем образовању и познанствима са људима из уметничких кругова. Истовремено породична кућа Петровића у Београду није била само простор за живот, већ и неформално културно средиште украшено уметничким и оријенталним предметима које је Надеждин деда донео са својих путовања. Такав посебан амбијент био је важна тачка сусрета са многим утицајним личностима, што је додатно обликовало Надеждину свест и сензибилитет. У Београду је први пут кроз примере у породици и у школи постала свесна и снаге јавног и политичког деловања, али и ограничења живота жена у патријархалном друштву. 

Прво раздобље Надеждиног живота било је пресудно за њен будући животни пут у којем ће се преплести снажна породична традиција, уметничка амбиција и национално–политички ангажман. Одлазак на школовање у Минхен 1898. само ће појачати многе особине које је већ стекла у својој породици и отаџбини.

КРАЈЕМ XIX и почетком XX века Западна Европа доживела је велики преображај. Убрзани развој железница, увођење електричне енергије у многе сфере живота, урбанизација, све раширеније образовање и масовна култура, додатно су подстакли у модернизацију. Повећала се и социјална мобилност, а жене добијају приступ образовању и новим друштвеним улогама. Позни XIX и рани XX век је епоха у којој култура постаје и знак класног распознавања самосвесне грађанске класе чији се домови све више „естетизују”. 

Европа је истовремено била позорница ширења национализма, успона капитализма, унутрашњих социјалних сукоба, средишта одакле је полазила колонијална експанзија. Развој штампе условио је и повећање утицаја јавности, која је све чешће и снажније реаговала на многе догађаје у свету, него што је то био случај у прошлости.

Док су европске метрополе расле и нудиле нове културне садржаје, Србија је почетком XX века  са око 2,5 милиона становника тек започињала своју модернизацију. Суседна Аустроугарска имала је у то време 46,3,  а Немачка 56,6 становника. Увећавао се и број великих градова. Берлин је имао 2,4 милиона, а Минхен пола милиона људи. Концентрација становника у великим урбаним центрима стварала је нове прилике за живот, од запошљавања у индустрији па до забаве. 

Било је то време када је Србија слала и материјално издржавала на десетине студената на страним универзитетима, како би добила образоване људе који ће унапредити државу. Немачки универзитети су били веома популарни, а српски студенти су радо гравитирали ка Минхену. Била су то деца из грађанских и интелектуалних породица, што је утицало на њихово социјално повезивање и животни стил. Већина њих је живела у близини универзитета и формирала мале заједнице, што је омогућавало међусобну подршку и социјалну кохезију.  Управо у таквом амбијенту нашла се Надежда Петровић када је из Србије дошла на школовање у Немачку.

НАДЕЖДА је после две године у Кутликовој школи сликања и уз подстицај Ђорђа Крстића донела одлуку да 1898. године настави своје студије у Минхену. Уписала је приватну академију Антона Ажбеа. Наиме, све до прве деценије XX века за девојке није било предвиђено званично школовање у овим вештинама. Како би наставила сликарско образовање без прекида запослења, Надежда је од Министарства просвете Краљевине Србије добила дозволу да са наставе одсуствује годину дана. Непосредно пред полазак у Немачку, отишла је заједно са мајком до Новог Сада, како би се поздравила са блиским рођаком Светозаром Милетићем.  Није познат садржај њихових разговора, али је сигурно да је Надежда веома ценила Милетића.

Осим што се суочавала с носталгијом, Надежда је морала да реши и основна егзистенцијална питања. У почетку је живела од плате наставнице, јер је добила плаћено одсуство из школе, као и од новчане помоћи коју јој је слао отац. Касније је стекла и стипендију Министарства просвете. По завршетку прве године студија, на очев савет, уписала је и Уметничко–занатску школу како би стекла додатну стипендију Минитарства привреде. Значајну улогу у томе одиграо је и тадашњи министар Живан Живановић, породични пријатељ Петровића. Ипак, Надежда није похађала ову школу, већ је наставила да се усавршава у атељеу Антона Ажбет, коме је била у потпуности посвећена. 

У периоду Надеждиног школовања у Минхену (1898–1902) Баварска је уживала значајну аутономију у оквиру Немачког царства, које је формирано 1871. године. Иако је формално била део јединствене државе, задржала је сопствену војску, железницу и дипломатску аутономију у неким питањима. Политички, Баварском је владао принц–регент у духу конзервативне монархије, одржавајући равнотежу између традиционалних католичких вредности и модернизације. Друштвени живот Минхена био је динамичан и космополитски, иако је постојао изражени утицај католичке културе и снажни баварски регионални идентитет. За разлику од индустријализованих делова Немачке, Баварска је у то време више била окренута аграру, иако се сам Минхен развијао као значајан центар индустрије, науке и уметности. Град је задржао и репутацију насеља са боемском атмосфером, јаким нагласком на култури и уметности, што га је чинило привлачним местом за уметничку авангарду тог времена. 

НЕМАЧКА култура је снажно утицала на бројне генерације српских уметника који су се све до почетка Првог светског рата, за разлику од уметника из других средина, најчешће усавршавали у Бечу и Минхену. Усвајали су већ обликовне обрасце које је немачка уметност неговала, али им је подједнако импоновао и крајње афирмативан однос немачке културе према прошлости, као и схватање улоге уметности и уметника у друштву, односно идеје о уметности као облику друштвене свести и средству друштвене акције. 

Немачки интелектуалци, потекли из редова образоване буржоазије, имали су важну улогу у обликовању немачке националне идеологије у овом периоду. Настојали су да очувају културну супериорност немачког идентитета заснованог на „духу” (култури и образовању), али су постепено све више маргинализовани од стране државног система који је фаворизовао милитаризам, бирократију, индустријализацију и масовне медије. Ова напетост између „духа“ и „система“ довела је до тога да интелектуалци, осећајући културну угроженост, прибегну националним наративима у којима су своју нацију приказивали као „изабрану”, морално и духовно „надмоћну”, са спасилачком „мисијом”. Суштински истицали су посебну историјску мисију Немачке и изузетност њене културе.

СУТРА: ОДЛУКА ДА ПОСТАНЕ СЛИКАР А НЕ УДАВАЧА

Препоручујемо

Фељтон

0 2

ИЗБЕГЛИЧКИ КОНЗУЛАТ КОД МИТЕ ПЕТРОВИЋА: Надежда је расла у породици која је баштинила снажне национално-ослободилачке идеје

02. 03. 2026. у 18:01

Фељтон

0 2

УМРО СА МИШЉУ КАКО ДА ЗАУСТАВИ СВЕТСКИ РАТ: Теслини посмртни остаци пренети из САД бродом "Србија" тек 1957. године

28. 02. 2026. у 18:00

Фељтон

0 3

ПОЈАВА АНЂЕОСКОГ ОБЛАКА САОПШТАВА МАЈЧИНУ СМРТ: Тесла утеху у болу пронашао под сводовима манастира Гомирје

12. 02. 2026. у 18:00

Фељтон

0 4

КОКА КРЕАТОР ИДЕОЛОГИЈЕ ПОТРОШАЧКОГ ДРУШТВА: Кока-кола је онај производ који човек ствара да би му служио а онда постане његов роб

08. 07. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације