ФЕЉТОН - СРБИ ОД ВАЈКАДА РАСПЕТИ ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА: Рашка је постала средиште око којег је почело окупљање осталих српских територ

КЛИМЕНТ, један од ученика, био је душа прве мисионарске и књижевна школе,коју је сам утемељио (у жупи Кутмичевица у јужној Албанији), прво као учитељ а после тога као епископ у Велици (Белица, у истој регији).

РОДОНАЧЕЛНИК Велики жупан Вукан преузео је на себе формирање српске државе, Фото " Википедија "

За живота цара Бориса, Климент је основао један манастир у Охриду, где је, 879. године и са одобрењем цариградског патријарха, установљено седиште епископије. Према легенди из његовог житија, Климент је био први епископ у тим крајевима који је у црквене службе увео словенски језик. Јер, до тада је у употреби био само грчки. Његов књижевни рад је доживео велике похвале, а он је био врло цењен као савршени беседник. Написао је проповеди за све празнике у години, „житија многих пророка и апостола, те житија и подвиге светих мученика“. Језик му је исти као онај у најстаријем преводу Светог писма на словенски. Климент је умро 27. јула 916. године, по грегоријанском календару.

КАКО је Србија у том периоду била политички потчињена Бугарима, произлази да је и њена црква признавала бугарског архиепископа као врховног. Када је Рашка потпала под јарам Грчкога царства, Рашка епархија је последично пренета под јурисдикцију цариградског патријарха. Године 986, Самуило је загосподарио Македонијом и српским покрајинама, а српска епархија постала подређена охридској столици. Касније је Македонско царство нестало, али је Охридска архиепископија сачувана, задржавши исту духовну власт над подређеним црквама какву је поседовала у време владавине византијског цара Романа I и бугарског цара Петра (927-969).

(Један Словен, Јован, био је архиепископ када је Василије II освојио Македонију. Он је преговарао са царем и предложио услове, које је Василије прихватио, а под којима је Охридској архиепископији са њеним црквама дата аутономија. Када је Јован умро, Лав I, рођењем Грк, постављен је на охридски трон од стране Михаила IV Пафлагонца (1034- 1041). Тај човек је започео процес претапања словенске архиепископске столице у грчку.

То није непосредни узрок грчке измишљотине о грчком карактеру ове архиепископије. Грци су желели да одржавају гледиште да је, изворно, то била грчка а не словенска катедра, а тиме је формулисана и теорија о томе да је Јустинијана Прима била исто што и Охрид. Грамати Василија II Грци су додали да су сви захтеви архиепископа потврђени зато што је цар Василије чуо да је Охрид основао Јустинијан (535). „Јер је Јустинијан о њему говорио као о свом родном месту које је тада имало за епископа – Кастелиона.)

НАСТОЈАЊА Срба да остваре независност спречавала су два супротна утицаја над српским народом. Сваки његов напор да стекне политичку слободу значио је покоравање папи. Јер, да би задобили подршку Запада у борби против Грка, Срби су морали признати папу као свог духовног владара. Морали су да изаберу између цара и папе. Ниједнога од њих они нису желели за владара. Али, због географског положаја, нису могли ни без њих. Стога су владари Србије морали да се ослањају на једну или другу страну, а каткад да склапају споразуме са обе истовремено, док је народ био врло резервисан како према онима из Цариграда тако и према онима из Рима. Због тога су на Србе полагали право и патријарх и папа, иако ниједнога од њих није нарочито занимао њихов развој. (Рашка епархија, коју су сматрали припадајућом Охридској архиепископији, спадала је у оне катедре које су у 11. веку биле под барским архиепископом који је полагао право на  привилегије древне Дукљанске архиепископије. Serbiensis ecclesia се помиње као припадајућа барској катедри у писмима папа Александра II, Клемента III и Каликста II.)  Војислав, кнез Србије, који је владао Дукљом, Захумљем, Босном, Травунијом и Рашком, окренуо се папи зарад савезништва против Грка од којих се претходно одвојио (1040.). Исход је био такав да су делови Србије потпали под обновљену Барску архиепископију. Године 1067, папа Александар II је својом булом дао Петру, архиепископу дукљанском и барском, следеће дијецезе: cathariensis, pulatiensis, svatiensis, drivastinensis, palachiensis, serbiensis, bosniensis et tribuniensis. Папа је намеравао да одвоји Србе од Охридске архиепископије и патријарха у Цариграду, те да их приближи сопственој столици; то је, међутим, изазвало свађу између барског и дубровачког архиепископа. Потоњи је полагао право на власт над црквама које су овим додељене барском архиепископу. Основ за његов захтев је лежао у следећем:

ОКО 926. године, Дукља (недалеко, на север, од данашње Подгорице)  је разорена, а њен архиепископ се склонио у Рагузу (Дубровник). Тамо је истовремено задржао претходну титулу. Стога су његови наследници на трону Рагузе полагали право на власт над Дукљом; а када је Петар ступио на обновљену барску катедру и постао поглавар свих епископија које су тада биле под дукљанском архиепископијом, епископи Рагузе су се, протестујући, обратили Риму. Петар, оптужен за непридржавање декрета Сплитскога црквеног сабора (1068) који су се тицали употребе словенског језика у црквеним службама, позван је у Рим како би изнео оправдање. Он одбије да оде тамо, а резултат је био да је после Петрове смрти трон у Бару остао упражњен око осамдесет година. Ускоро је потпао под дубровачку митрополију и тек је у време српског жупана Немање извесни Гргур постао барски архиепископ (око 1178). (Постоје документи папе Паскала II упућени митрополиту дубровачком године 1102, у којем се потоњем даје овлашћење да управља црквама Србије, Захумља и Травуније.)

Владавине Војислављевих наследника Михаила и Бодина приближиле су, више него икад, Србију Светој Столици у Риму. Михаило, протоспатар (ову титулу му је доделио грчки цар) и краљ (Sclavorum rex, како га је титулисао папа), постао је „carissimus beati Petri filius”.

Папско окриље је за природну последицу имало аболицију оптужби, широм Дукље, код грчког патријарха. После Бодинове смрти, тамо није било православних свештеника. Папа Климент III је, у једном писму (8. јануара 1089), описао Бодина као „filii nostri Bodini, regis Sclavorum gloriosissimi”. За своје владавине, гроф Ремон од Тулуза је (у зиму 1096-97. године) провео своје крсташе преко Бодинове територије; овај га је пријатељски дочекао и, осим храном, снабдео драгоценим информацијама о Цариграду и Малој Азији.

Раст папске моћи у вођењу европских поли- тичких послова допринео је све слабијој посвећености латинских свештеника истинским циљевима хришћанског учења. Њихов „мисионарски рад“ међу Србима састојао се, у већини случајева, у томе да доносе краљевске инсигније из Рима на српски двор и да са срп- ског двора преносе у Рим декларације о синовској послушности и покоравању кнежева. Право верско учење је тако занемарено, што је помогло напредовању и пријемчивости богумилске јереси. Козма Презвитер, који је живео у 10. веку и написао „Слово на јеретики“ (проповед о јеретицима) приписује почетак јереси која се ширила међу Бугарима неком свештенику Богумилу који је живео „у времену православног цара Петра (од Бугарске)“. Богумил је био њен организатор, ако не и родоначелник. Ову јерес је одликовао дуализам.

ПОЈАВА ЈЕРЕТИКА

СРПСКА црква, као ни многе друге цркве, ни није могла избећи одвајање својих припадника које су одводили за собом јеретици и лажни учитељи. Томе је утрла пут резервисаност Грка: они су, чак и као мисионари, творили посебно привилеговану класу и изазивали велику подозривост Срба које су очито сматрали варварима. Ово је кварило пожељну блискост између учитеља и њихових ђака. Отежавало је напредак у поучавању. У томе је удела имало и латинско свештенство.

 СУТРА: НЕМАЊА ПОСТАВЉА ТЕМЕЉ ЗА СВЕ БУДУЋЕ НАРАШТАЈЕ 

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - О ЛАКОВЕРНА, ПУСТА И БУРНА МЛАДОСТИ: Кнез Михајлова, или тада чувена "штрафта" душу је дала за нова познанства

11. 05. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације