ФЕЉТОН - ПРОШЛОСТ И СЕНКЕ РАТА ПОНОВО ПРЕТЕ ЕВРОПИ: НАТО је на маневрима 1983. укалкулисао употребу нуклеарне ракете за напад на Дрезден

ПОСЛЕ међународноправно нелегитимног рата против Савезне Републике Југославије који је почео бомбардовањем 24. марта 1999. одлука Велике Британије о иступању из Европске уније била је други и можда одлучујући удар на европски мировни поредак, који је проистекао из поменуте Париске повеље.

Фото: Из књиге „Досије Москва“

Британском одлуком у корист посебног статуса Британије коначно је напуштен заједнички европски процес! Велика Британија се враћа својој улози, чија је намера још од Бечког конгреса 1814/15. била да своје интересе на континенту, укључујући и ратове, супротстави вољи за миром континенталних европских држава.

Већ саме последице референдума унутар Британије крију у области безбедности непредвидиву опасност по европски развој. Резултат гласања јасно је показао - што није било неочекивано - да нити Шкотска нити Северна Ирска нису спремне да напусте ЕУ. У Шкотској се радило о самопоштовању - да сама пронађе пут до своје државне самосталности, како би очувала своје у међувремену тесне односе са политичком Европом.

Британска колонијална власт у Северној Ирској се препустила току догађаја, чинило са да је њен скори крај био више него пожељан. Везивање Велике Британије и Републике Северне Ирске за ЕУ омогућавало је међународноправне договоре унутар земље као и између Републике Ирске и Велике Британије. Овај шарнир је са „Брегзитом“ отпао. Из доба бројних сукоба између ирских и британских снага у Северној Ирској током Хладног рата познато је у којој је мери Совјетски Савез масовним изроњавањем великог броја својих подморница крцатих нуклеарним оружјем испред британске обале, претећи подстицао овај конфликт. А и друге силе могле би да дођу на идеју да се укључе у неки очекивани конфликт.

КРАЈ  Хладног рата требало је да Европи гарантује будућност у миру. Данас смо натерани да посматрамо како се налазимо надомак новог светског рата и разарања наших земаља каквог није било од 1945. НАТО, ми и наши партнери у овом савезу, донели смо неизмерну патњу суседним регионима, а невоља сада надире преко наших граница. Изласком из ЕУ Велика Британија напушта велики европски мировни пројекат и мир је више не обавезује. Британски империјализам се поново манифестовао у самом језгру Енглеске, а оно што нам сада предстоји штетиће Европи.

Ми смо покушавали да постигнемо нешто друго. Зато посвећујем ову књигу својој супрузи Ренати, нашем сину Маркусу и мојој мајци Хедвиги, која је своју љубав посветила мужу, мом оцу, од његове ране смрти октобра 1945. као немачког војника Вермахта...Осим тога, изражавам своје поштовање Валтеру Брајлу, мом добром колеги др и свима онима на чији сам снажан радни елан и лојалност могао да рачунам у оним драматичним временима, пре свега генералу Виктору Шемјетову и капетану морнарице САД који је припремио пут Хенрија Кисинџера у Кину, омогућивши америчком председнику Никсону да успешно отвори ново поглавље у односима двеју држава.

СЕПТЕМБРА  2015. је планирао снимање прилога за емисију „Фронтално 21“  о предстојећој модернизацији америчког нуклеарног оружја за немачке борбене авионе, стациониране у бази борбених ваздушних снага у Бихелу, у земљи Рајна-Палатинат. Тим поводом ме је телевизја ZDF замолила за интервју, јер су аутори Хелмут Клар и Улрих Штал желели да са мном разговарају о улози нуклеарног оружја у савременим условима. За то је постојао и један објективан разлог. Било је то у пролеће 1983, у време Хладног рата, током великог прекограничног штабног маневра НАТО под називом Wintex/Cimex у коме сам имао улогу „министра одбране у вежби“.

После две недеље препоручио сам обустављање читавог маневра и преко „канцелара у вежби“ Волдемара Шрекенбергера проследио одговарајућу молбу Хелмуту Колу. Наиме, испоставило се да је НАТО у план вежбе укалкулисао могућу употребу нуклеарног оружја за напад на Дрезден или Потсдам, што по мом мишљењу није било одговорно чак ни у оквиру вежбе. Савезни канцелар је одмах удовољио мојој молби и СР Немачка је иступила из овог важног маневра.

По мени, није било повољнијег места за интервју од некадашњег владиног бункера у Маријенталу на Ари, у међувремену претвореног у музеј. И није могао бити лепши дан за вожњу од Јихена до тамо! Кренуо сам ауто-путем А1 којим сам током маневра свакога дана и сваке ноћи путовао блиндираним возилом. Систем навигације у колима будио је у мени сумњу да не функционише како треба. Јер, требало је, као и обично, да са ауто-пута не скренем на излаз за Манхајм већ за Графшафт на путу ка Кобленцу...

Испоставило се да ме је навигатор одвео до споредног улаза бункера - тим ZDF већ је био стигао - где нас је поздравио музејски педагог Хајке Холундер, чија је појава постигла ефекат, да на трен сметнемо с ума да управо овде имамо посла са једним реликтом из времена Хладног рата. Тих дана неки од нас су се освестили са којом силином прошлост прети да поново хрупи у данашње време: Због тадашњих политичких разлика и превасходно због спорног понашања према Русији, поново је оживео Хладни рат зато што су Сједињене Државе својим ауторитативним утицајем желеле да уређују односе између европских сила...

У ЈЕДНОМ делу владиног бункера, обновљеном скоро са превише љубави, у тренутку ме је опхрвала иста она тескоба каква нас је свакодневно пратила током читавог Хладног рата. Узрок томе није био бучан тон, када су се за нама затворила огромна челична врата. Потпуно идентично као некада имао сам утисак изложености самовољи и узалудности човековог деловања. Чуо сам да се кључ у вратима, кроз која смо управо прошли, иза нас заувек окренуо, тако да нам пут натраг уопште није више био могућ.

Још у време када је влада Конрада Аденауера конципирала бункер, било је јасно да ова грађевина, ако узмемо у обзир војне потенцијале Варшавског уговора, неће издржати његов напад. Да ли су онда вежбе приликом НАТО маневра биле безвредне? Свакако нису, јер су сама саветовања у Немачком Бундестагу такозване Заједничке комисије, у којој су сарађивали влада, парламент и савезне покрајине, и која је вршила функцију неке врсте „ванредног парламента“, резултирала претећом сликом колективног деловања државе.

Вероватно сам био уопште једини парламентарац или посетилац коме је пружена могућност да, још пре поновног уједињења Немачке и окончања Хладног рата, посети сва четири владина бункера: бункер Савезне Републике Немачке у Арталу, оба бункера у Сједињеним Државама, као и бункер још Источне Немачке у Бизентал-Прендену у који ме је 1990. позвао колега из берлинског Министарства одбране и разоружања Бертрам Вичорек. У овом бункеру сам, пре свега, препознао видљив покушај да се у њему изгради нешто попут удобног боравка за врх  Источних Немаца, што се потпуно разликовало од голих зидова у бункеру у Арталу.

Још нешто ме је шокирало: када смо ушли у просторије председника Источне Немачке понудили су ми да са телефона на столу позовем свој биро у Бону. Окренуо сам број и - гле! - на телефон ми се јавила моја сарадница у Савезном министарству одбране. Штавише, истовремено су се јавиле и госпође Диркс и Шнајдер. Бункер је значи био прикључен на западнонемачку телефонску мрежу. Доиста невероватно, кога је све господин Хонекер могао да позове телефоном и то, наравно, директно!

СУТРА: РАТНЕ ИГРЕ ИЗ ТАЈНОГ АМЕРИЧКОГ БУНКЕРА

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ПОЛИТИЧАРИ НА ВЛАСТИ СУ ОДВОЈЕНИ ОД НАРОДА: Још марта 1992. године чули су се први гласни захтеви да се НАТО прошири на Исток

25. 03. 2024. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - НОВИ ПОГЛЕД БЕЛЕ КУЋЕ НА СТРАТЕГИЈУ СОВЈЕТА: Пад Берлинског зида био је френетично поздрављен у Немачкој и свуда у свету

24. 03. 2024. у 18:00

Свет

0 1

МОСКВА СПРЕМНА ЗА БИЛО КАКАВ РАЗВОЈ ДОГАЂАЈА Руски дипломата поручио: Украјина је за Запад само поље битке

01. 04. 2024. у 08:04

Свет

0 20

НОЋНА МОРА САД: Од ове алијансе стрпе Американци

25. 03. 2024. у 21:17

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације