ФЕЉТОН - НОВИ ПОГЛЕД БЕЛЕ КУЋЕ НА СТРАТЕГИЈУ СОВЈЕТА: Пад Берлинског зида био је френетично поздрављен у Немачкој и свуда у свету

Пише: Вили ВИМЕР

24. 03. 2024. у 18:00

КАО државни секретар Бундестага и члан најужег круга руководства Министарства одбране у Бону и његов представник у немачком Бундестагу - коме сам иначе припадао и као посланик - у оним напетим годинама био сам надлежан за питања Бундесвера.

ФЕЉТОН - НОВИ ПОГЛЕД БЕЛЕ КУЋЕ НА СТРАТЕГИЈУ СОВЈЕТА: Пад Берлинског  зида био је  френетично поздрављен у Немачкој и  свуда у свету

Фото: Из књиге „Досије Москва“

Он је тада бројао скоро 500.000 војника и отприлике још 250.000 цивилних сарадника. На основу своје две функције у Министарству и Бундестагу уживао сам посебну позицију. Круг мог деловања проистекао је из договора Савезног министра одбране Руперта Шолца и Герхарда Столтенберга. Са овим другим била је усмено договорена и моја надлежност за унутрашња питања Немачке после 9. новембра 1989.

Пад Берлинског зида, френетично поздрављен у Немачкој и у свету, отворио је сасвим нове перспективе за будућност јер се све одвијало правом линијом до државног уједињења наше земље. Тиме су се за нас из Министарства отворила нова поља задатака. Међутим, пре свих се, као централно, поставило једно питање: Шта ће се догодити са Националном народном војском Источне Немачке (Национална народна армија) и њених 170.000 војника, мушкараца и жена, који су служили у њој? Да ли би требало да се и они интегришу у Бундесвер? Односно, да ли ће у будућности постојати једна јединствена војска? То никада нисам доводио у питање - управо то и јесте био циљ.

Са подршком савезног канцелара Хелмута Кола са колегама сам се дао на посао јер је то значило стварање заједничких трупа са војницима, који су до тог тренутка припадали противничком лагеру. На Истоку сам наишао на изненађујућу предусретљивост, али природно, осим ње и на многа страховања која су се тицала будућег опстанка особља НВА на радном месту. Због оваквих питања било је неопходно да се војницима НВА пруже бројне информације и да се са њима обаве заједнички разговори, јер су људи желели да знају куда ће их овај пут одвести. Истовремено су се у Бечу водили преговори о разоружању чија ће последица по свој прилици бити и редуковање Бундесвера.

Очекивали су се дубоки резови у буџету за персонал. А ми смо желели да управо у таквом тренутку допустимо приступање нових војника у Бундесвер? Медији су по правилу добро информисали грађанке и грађане Западне Немачке који су такође показивали приличну дозу резервисаности. Неки од њих једноставно нису могли ни да замисле да ће припадници „партијске војске“ НВА ускоро марширати заједно са Бундесвером или да ће штавише и командовати њиме. То би се свакако и догодило, уколико бисмо из НВА преузели високе официре, адмирале и генерале. Подозрењу грађана придружиле су се и међусобно конкурентске размирице. Хаотична мешавина еуфорије, наде, страха и нервозе у Немачкој пратила је читав овај процес.

КАДА смо се након летње паузе 2015. окупили поводом првог разговора о истоименој изложби планираној за  јули 2016. чија је тема било спајања НВА и Бундесвера и када су ме Ханс-Валтер Хитер, директор бонског „Дома историје“, и Хано Соваде, задужен за концепт и реализацију изложбе, замолили за извештај о томе, како су се одвијали некадашњи догађаји, веровао сам да нећу моћи да се зауставим са причом о томе. Догађаји из 1989. и 1990. дубоко су ми се урезали у сећање, не само због тога што сам заузимао централни положај особе одговорне за државу пред парламентом, већ и пред Савезном владом, и што сам добио прилику да обликујем процес и резултате који су се полако назирали, већ и зато што скоро ништа није могло да по интензитету надјача ондашњи доживљај. Као да смо били протагонисти у неком напетом филму, чији исход уопште нису знали али су били убеђени у хепиенд, иако је изгледало да им понеко изненађење и ток акције најављују другачији крај.

Изложба је требало да буде ни мање ни више до историјска репродукција токова и развоја који су на крају омогућили настанак „војске јединства“... Све у свему, био је то грандиозан доживљај, утолико пре што је пројекат „једне војске“ успешно окончан. Међутим, иако то у општем узбуђењу нисмо одмах регистровали, 1991. неочекивано се у неком претинцу нашла сасвим нова филмска ролна са сценаријем који је био поверљив докуменат, такорећи „Досије Москва“. Док су се на једној страни одвијали обострани помирљиви договори и братимљења, неочекивано долази до очигледног захлађења, чинило се да почиње друга рунда Хладног рата. При томе се све одвијало са много наде.

...РАДНА група за одбрану у фракцији ЦДУ/ЦСУ у Бундестагу одлетела је почетком лета 1988. у Вашингтон у радну посету. Од мог избора за представника немачке стране сретали смо се једном годишње са представницима Конгреса и америчке Владе како бисмо учествовали у конференцијама о спољним и безбедносно-политичким питањима. Разговори су увек били веома интензивни и отворени, ту смо усаглашавали важна питања Савезне Републике Немачке. Али те године нас је дочекало изненађење. Аутобус на аеродрому у који смо ушли није нас возио у центар града, већ је скренуо правцем на запад ка реци Потомик.

Путовали смо директно у главно седиште ЦИА у Ленглију. Тамо смо зачуђено слушали излагања, чија је тема била потпуно нова америчка политика према Совјетском Савезу: Од нас се тражило - тако је гласила порука на великом састанку - да одустанемо од свега што смо деценијама слушали о војним потенцијалима и стратегијама у сукобу Истока и Запада на тлу Европе. Закључак једне студије о овој теми био је једнозначан: Совјетски Савез следи чисто дефанзивне намере, у његовом случају ради се искључиво о одбрани са циљем заштите „Мајчице Русије“. На крају крајева, досадашња стратегија Варшавског уговора била је само консеквентна реакција на нападе Наполеона и Хитлера, али никако не би могла да се поистовети са агресијом. И Бела кућа се преда мном дуго држала овог новог погледа на Совјетски Савез.

Три разговора крајем септембра и октобра 1989. учврстили су ме још више у уверењу да је наступило ново време које неће одређивати звекет сабљи већ мирни тонови: прво је уследио разговор са адмиралом Вилијемом Кроуом, начелником Генералштаба оружаних снага Сједињених Америчких Држава, а потом и у Москви са маршалом Сергејем Ф. Ахромејевим, ранијим начелником Генерал штаба Црвене армије, сада саветником Михаила Горбачова за политику безбедности и са Валентином М. Фалином, руководиоцем Међународног одељења Централног комитета КПС.

Главна нит сва три сусрета био је став о неопходности да се у књизи историје отвори ново поглавље. Ахромејев нам је изнео како је опсада Лењинграда у Другом светском рату деловала на њега као сина тог града. Због неизмерних патњи био је убеђен да његова земља никада више неће пронаћи пут ка пријатељском суседству са Немачком. Али данас је, слажући се са Горбачовом, мишљења да коначно мора доћи до помирења и да је Москва спремна да то и учини.

СУТРА: ПОЛИТИЧАРИ НА ВЛАСТИ СУ ОДВОЈЕНИ ОД  НАРОДА

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
САД И ТЗВ. КОСОВО ХОЋЕ ДА ИМА СОПСТВЕНУ СРЕБРЕНИЦУ! Председница лажне државе у перфидној игри оптужила Београд

САД И ТЗВ. КОСОВО ХОЋЕ ДА ИМА СОПСТВЕНУ СРЕБРЕНИЦУ! Председница лажне државе у перфидној игри оптужила Београд

ПРЕДСЕДНИЦА лажне државе Косово Вљоса Османи, и поред тога што још нису прескочили последњу станицу ка чланству у Савету Европе - гласање на Комитету министара 17. маја најављује да ће породице несталих моћи да туже Србију Европском суду за људска права за повреду права на живот њихових најмилијих.

29. 04. 2024. у 07:00

Коментари (0)

СЛАВИМО ВЕЛИКУ СРЕДУ: Шта не сме да се ради и КО ДАНАС ФАРБА јаја