ФЕЉТОН - ИНФОРМБИРО ДОНОСИ НОВЕ НЕДАЋЕ РУСИМА: Два брата Пeтар и Николај Сербов срели су се поново када је стигла Црвена армија

Пише: Драго Делић

20. 03. 2024. у 18:00

ПРВА генерација српских Руса задржала је велику дистанцу од бољшеви­ка који су пресекли њихову вековну традицију. Стално су сањали дан када ће моћи да се врате у отаџбину.

ФЕЉТОН - ИНФОРМБИРО ДОНОСИ НОВЕ НЕДАЋЕ РУСИМА: Два брата Пeтар и Николај Сербов срели су се поново када је стигла Црвена армија

Споменик "Руска слава" у Београду,Фото Завод за споменике у Београду

Неки нису ни куповали некретнине, а неки се нису ни женили да би лак­ше коњима одјахали до своје Родине, чије су западне грани­це биле одмах иза Румуније, у данашњој Украјини. Зато их је било највише у Војводини и Београду. Многи нису желели да чекају црвеноармејце, те су поново кренули у избегли­штво, претежно ка Француској и САД. Остали су они који су били везани удадбама и же­нидбама, имали југословенско држављанство или су радили у локалној и државној админи­страцији. Када су дошли цр­веноармејци, наши Бели Руси су већ били старији. Већином су дошли у својим зрелим три­десетим и четрдесетим годи­нама, а 1944. године су то већ били времешни људи. Њихова деца су, као кадети, уметници, професори, архитекте, углав­ном одлазила за послом по це­лој Југославији, потпуно су се адаптиралa на нову средину.

Једна анегдота много говори о томе колико су та несрећна политичка превирања из теме­ља променила животе милиона Руса. Петар Иванович Сербов, познатији као: чика Пера Рус, отворио је подрум у својој ку­ћи близу дома патријарха Раја­чића у Сремским Карловцима да части црвеноармејце када су ушли у град. У групи офици­ра угледао је свог брата Нико­лаја, од помешане среће и из­ненађења није смео одмах да му се јави, гледали су се и пла­кали.

Тај, један од многоброј­них спојева судбине, испричао ми је историчар и карловачки хроничар Жарко Димић, а он је чуо лично од чика Пере Руса који је био пријатељ Жаркових родитеља и често је долазио у њихову кућу.

СУКОБ Тита и Стаљина задао је нове недаће српским Русима, па и супрузи бившег политичара Шуљгина - Ма­рији Димитријевној Шуљгин. Иако је била ћерка високог официра Седељникова и су­пруга истакнутог политича­ра, она је током рата живела на ивици егзистенције. Код Алексеја Арсењева налазимо њен опис живота првих го­дина после ослобођења. Она наводи да су преостали Руси у Сремским Карловцима жи­вели веома тешко, изузетак су били они који су радили у општинским службама или су се снашли у неком приватном послу. Такви су имали југосло­венско држављанство и нису се много разликовали од ло­калног становништва. Један од таквих био је угоститељ Василије Фомич, некадашњи радник, „човек из народа” ко­ји је мобилисан и после свих неда­ћа са Врангеловим официрима стигао у Сремске Карловце. Њего­ва кафана близу Железничке ста­нице била је по­сећена „јер се у њој точило квали­тетно карловачко вино, неразбла­жено водом”.

Зима 1947. го­дине била је до­ста хладна, па је Марија код брач­ног пара Фомић често ишла да се огреје и да гости­ма кафане про­да нешто својих ствари. Живела је од давања часова француског и ру­ског језика, али више „нико није имао пара за ча­сове страних језика”.

Морала је да се сналази, прала је веш, радила у шуми, у винограду. „Дешавало се да ми то није до­вољно да преживим. Тада бих отварала орман или неки од кофера, дуго пребирала и на­лазила ствар коју сам морала продати да се у кући нађе хлеб и нешто намирница”, наводи Марија у свом сећању које пре­носи Арсењев. Све је то радила кријући од својих најближих да их не би додатно узнемирила.

ОПИСУЈУЋИ живот карло­вачких Руса, Марија Шуљгина наводи да су лошије живели они који се „нису снашли” али је и међу њима било оних који су успели да се скуће и поста­ну узорни домаћини. „Бивши војници Врангелове армије, кубански козаци и обичан свет из разних области Русије, зарађивали су радећи повре­мене физичке послове или у виноградима... Живели су од прилично скромне зараде, неспособни да се нечим поза­баве за стално. Ипак прежи­вљавали су, имали породицу и смештај, нису се издвајали по лошем оделу, па ако и нису стекли земљу, већ радили као надничари на туђим имањи­ма или у сечи фрушкогорских шума, нису живели бедно.”

Овако како су живели кар­ловачки Руси, живели су и они у другим градовима. Друга генерација се већ уклопила у нормалан живот и њихова ка­ријера зависила је углавном од личних способности, афи­нитета, марљивости и стручне спреме. Томе су допринели бројни мешовити бракови, па су се од осталог становништва разликовали само по свом националном опредељењу. Они који из разних разлога нису имали југословенско држављанство, после Резолуције Информбироа, морали су да напусте Југославију, чак и све­штена лица.

НЕКИ примери из праксе говоре о тешком положају ру­ских избеглица још у првим годинама од доласка у Кра­љевину. У тим годинама по­слератне обнове више су били тражени занати него админи­стративни послови. Било је доста огласа у локалним нови­нама. Руско-српски комитет из Панчева обратио се „родо­љубивом грађанству” преко локалног листа „Панчевац“ у марту 1921. године, с молбом да се запосле руске избеглице чија су имена и занимања пре­цизно наведена, као и посао који би прихватили.

Наводи се да поједине из­беглице прихватају „било ко­ји посао” иако имају високо образовање и говоре више језика. Валериј Валтер, који говори француски, немач­ки, енглески језик прихвата „какво год место”, пуковник Николај Хаборски, профе­сор војне академије, прихва­та такође „какво год место”. Остали углавном траже посао према свом занимању: књи­говодство, наставник страних језика, ауто-механичар, шнај­дер, радник у трговини, бол­ничарка, учитељица музике, часови клавира.

Лист „Панчевац“ 10. јуна 1921. године објављује следе­ћу вест: „У Панчеву се налази до двадесетак руских инва­лида који не уживају држав­ну потпору, јер је исцрпљена предрачуном намењена за то свота. Неки од њих трпе најве­ћу невољу и гладују. Прилоге прима и јавно ће да квитира у Панчеву до 5. јула Обрад Да­видовић, свештеник.”

Оваквих примера било је много у целом међуратном периоду. Стање је поправљено отварањем домова за старе и сиромашне у Београду, Панче­ву, Белој Цркви, Новом Бечеју.

Највећи део захтева и молби да се помогне нека особа или подржи неки важан јубилеј, решаван је позитивно, посеб­но од стране бројних култур­них установа и Двора. Подат­ке о томе налазимо у Архиву Југославије.

АРХИВ Југославије објавио је монографију и организовао изложбу „Руска емиграци­ја у писмима Двору и Влади Краљевине Југославије 1920- 1939” у Београду и Москви 2003. године. У изложеним документима налазе се писма, захвалнице, фотографије, с молбом да се помогну истак­нути појединици, професори и уметници који су на ивици егзистенције, струковна удру­жења или обележавање важних догађаја. Све те молбе одража­вају судбине појединих истак­нутих људи, тадашње прилике, као и спремност руских еми­граната да допринесу развоју нове домовине. Приметан је веома предусретљив однос Двора и Владе према руским избеглицама. Двор и Влада су скоро у потпуности одговара­ли позитивно на све молбе и захтеве, помагали су обичне људе, научнике, пензионисане официре, професоре и њихове породице, као и удружења, о трошку Двора сахрањиване су неке заслужне личности.

ПОМОЋ ЗА СИРОМАШНЕ

ТЕЖАК материјални статус јед­ног дела избеглица иницирао је велики број молби надлежним телима и институцијама да се помогну сиромашни, инвалиди, болесни, и подржи обележа­вање неких важних догађаја. Примера ради, Управа Панчева је на молбу Добротворне за­друге „Српкиња панчевачких” одобрила сталну новчану помоћ штићеницима Дома за старе и сиромашне избеглице у износу од 2.000 динара, почев од јану­ара 1924. године.

 СУТРА: РУСКИ ГЕНЕРАЛИ СУ ПОСТАЈАЛИ ОБУЋАРИ 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ЈЕЗИВА СУДБИНА СРБИНА КОЈИ ЈЕ ПОГИНУО У АМЕРИЦИ: Последњи Гојков лет пред полагање за лиценцу завршио се трагично

ЈЕЗИВА СУДБИНА СРБИНА КОЈИ ЈЕ ПОГИНУО У АМЕРИЦИ: Последњи Гојков лет пред полагање за лиценцу завршио се трагично

ГОЈКО Дамјанић (58), који је трагично изгубио живот у авионској несрећи у округу Палм Бич, био је омиљен међу Србима који су живели на Флориди, а ова трагедија дубоко је потресла и шокирала све наше сународнике који живе преко океана.

12. 07. 2024. у 14:32

Коментари (0)

НЕЋУ ДА СЕ ИЗВИЊАВАМ ШТО СЕ ДИВИМ НОВАКУ: Ђоковић гледа и не верује, овакав текст о њему скоро није написан