ФЕЉТОН - КЊАЗ ЛИКВИДИРА СВЕ УМНЕ ЉУДЕ У ЦРНОЈ ГОРИ: Стеванови егзекутори поп Јово Кусовац и извесни Андрија Смоковац

ОСВЕТОЉУБИВИ и на зло брз књаз Данило није поштедио ни Његошевог сестрића, Стевана Перовића Цуцу, пошто је „смакао“ његовог оца - сердара Андрију.

Стеван Перовић Цуца, Његошев сестрић, Фото "Википедија"

Веома је личио на свога великог ујака и за своје вријеме био изузетно образован.Његош га је школовао у Београду и Дубровнику, а једно вријеме његов мецена је био  тамошњи руски конзул  Јеремије Гагић у чију кћерку Валерију је био заљубљен. Остало је записано да је  послије Београда својевољно пошао у Крагујевац на војну школу, јер га је војни позив као изузетно храбра и здрава младића привлачио.

„Био је пје­сник и ум­ник, је­дан од нај­љеп­ших и нај­шко­ло­ва­ни­јих Цр­но­го­ра­ца сво­га до­ба. Био је се­на­тор и за­по­ви­јед­ник цр­но­гор­ске вој­ске. Он­да еми­грант и љу­ти про­тив­ник кња­за Данила, свог бра­та од уја­ка. Ти­ме је пот­пи­сао сво­ју смрт­ну пре­су­ду и гла­ву му ви­ше ни­је мо­гло са­чу­ва­ти ни јед­но по­кај­нич­ко пи­смо, то што је сво­ме бра­ту и го­спо­да­ру пру­жио ру­ку по­ми­ре­ња. Чак у Ца­ри­гра­ду га је сти­гла не­ми­ло­срд­на ру­ка Да­ни­ло­ве осве­те“, записује  Будо Симоновић у свој књизи "Зеко Мали".

И ЊЕГОВ отац сердар Андрија Перовић - Цуца, један од најутицајнијих људи у Црној Гори у Његошево вријеме  је , по свему судећи, убијен по налогу књаза Данила. Он се међу првима сврстао на страну свога шуре Пера Томова, па је то био, тврде поједини историчари, један од разлога и за емиграцију тројице понајвиђенијих и понајутицајнијих црногорских првака тога времена Андрије Перовића, Пера Томова Петровића и Мила Мартиновића. Они се, при том, углавном ослањају на записе Вука Врчевића из књиге „Огранци за историју Црне Горе“, који тврди да је књаз Данило „послије војевања серашћера Омер-паше на Црну Гору“ одабрао групу најповјерљивијих и најпоузданијих перјаника и послао их у Цуце да ухвате сердара Андрију и мушкетају га пред цуцком црквом, а потом да над њим мртвим „коло уфате“. Ту им се, како тврди Врчевић, и заклео:

„Свршите ли посао, свакојега ћу даровати и до моје смрти љубити мимо све остале моје поуздане перјанике.“

СТЕВАН по­том бје­жи из Ду­бров­ни­ка и скла­ња се под скут младог али моћног беч­ког ца­ра Фра­ња Јо­си­фа. Но, лу­ка­ви и осве­то­љу­би­ви Да­ни­ло га ни ту не оста­вља на ми­ру. Зна да у Бе­чу ни­је ла­ко до­ћи до Сте­ва­на, тим при­је што је и сам цар из­ра­зио на­кло­ност пре­ма ње­му.

Сто­га при­бје­га­ва лу­кав­ству и умје­сто џе­ла­та за Сте­ва­ном ша­ље по­ру­ку да се вра­ти на Цетиње, јер же­ли да га по­ста­ви за се­на­то­ра и глав­но­ко­ман­ду­ју­ћег цр­но­гор­ске вој­ске. Да све буде увјер­љи­ви­је, он је о тој на­мје­ри  из­ви­је­стио и са­мог ца­ра, а овај му је, ка­ко пи­ше Исо Ка­лач, са­вје­то­вао на опро­шта­ју: „Бу­ди вје­ран, вје­ро­ва­ти не­мој…“

По­вје­ро­вао  је, ипак, да су при­ја­те­љи пре­тје­ра­ли и да су упо­зо­ре­ња би­ла без­раз­ло­жна ка­да је сти­гао на Це­ти­ње и уви­дио да је књаз одр­жао ри­јеч: по­стао је се­на­тор и за­по­ви­јед­ник вој­ске.

НЕКО ври­је­ме је све ишло ка­ко ва­ља и Сте­ван се по­на­дао да је рат­на сје­ки­ра из­ме­ђу ње­га и кња­за за­на­ви­јек за­ко­па­на, да је крај ње­го­вом стран­ство­ва­њу и по­ту­ца­њу по ту­ђи­ни, да ће убу­ду­ће мо­ћи сав да се по­све­ти отаџ­би­ни и по­е­зи­ји.

Међутим, књаз Данило, у ствари, највише зазирао управо од Стевана поготову откад је сазнао за наводну комбинацију Пера Томова Петровића, Стевановог ујака, да посини свог угледног и даровитог сестрића и да му тако  обезбиједи легитимитет и право на трон под Орловим кршем.

Уви­ђа­ју­ћи да им је гла­ва у тор­би, Пе­ро То­мов, Сте­ван Пе­ро­вић и Ми­ло Мар­ти­но­вић „са 26 чланова својих по­ро­ди­ца­“, у је­сен, у ноћи између 17. и 18. новембра 1853. го­ди­не, бје­же из Цр­не Го­ре и скла­ња­ју се на аустриј­ској те­ри­то­ри­ји.

Књаз Да­ни­ло је то је­два и до­че­као и умио ис­ко­ри­сти­ти да их, пр­во, оцр­ни и рас­крин­ка и пред сво­јим на­ро­дом и пред ме­ђу­на­род­ним фак­то­ри­ма. Пре­су­да је би­ла су­ро­ва и без­ду­шна: као „јав­ни из­дај­ни­ци сво­га го­спо­да­ра и оте­че­ства“ ни­ка­да ви­ше не мо­гу сту­пи­ти на тло Црне Го­ре, а ако се упр­кос то­ме, усу­де да пре­ко­ра­че цр­но­гор­ску гра­ни­цу и по­ку­ша­ју се вра­ти­ти, че­ка их не­из­бје­жна смрт.

Растужен што је морао да бјежи са Цетиња, увиђајући, ваљда, да се под Орлов крш више никада неће ни вратити, Стеван се обрео у Цариграду  и ту је убијен од стране убица које су послате са Цетиња. Као егзекутори у су означени  поп Јово Кусовац и извјесни Андрија Смоковац.

КАКО се књаз Да­ни­ло опре­ди­је­лио и на­го­во­рио по­па Јо­ка Ку­сов­ца да се при­хва­ти тог не­ви­те­шког чи­на и ка­ква га је по­том суд­би­на сти­гла об­ја­вље­но је у Ан­то­ло­ги­ји цр­но­гор­ских анег­до­та ко­ју је при­ре­дио Ра­до­сав Ме­де­ни­ца (из­да­ње „Гра­фич­ког за­во­да” из Ти­то­гра­да, 1967. го­ди­не):

„Књаз Да­ни­ло је знао за твр­ди ка­рак­тер и од­луч­ност ју­нач­ког по­па Јо­ка Ку­сов­ца.

- По­пе Јо­ко, би ли ти све из­вр­шио што бих ти ја на­ре­дио?

- Бих, го­спо­да­ру!

- Би ли ти жр­тво­вао сво­ју гла­ву за до­бро сво­га го­спо­да­ра и Цр­не Го­ре?

- Бих, да их имам де­сет.

- Е кад би, одр­жи сво­ју ри­јеч: имаш да уби­јеш чо­вје­ка.

- Ва­ла, го­спо­да­ру, кад сам се из­ре­као, не­мам ку­да на­траг, па да ми ре­чеш да уби­јем са­мо­га се­бе или сво­га ро­ђе­но­га бра­та, не вра­ћам сво­ју ри­јеч.

- Ни те­бе, ни бра­та, не­го мо­га ду­шма­ни­на, Сте­ва­на Пе­ро­ви­ћа.

- А што ме на­гр­ди, го­спо­да­ру, од ви­шње­га бо­га пла­тио, а да ли не знаш да ми је Сте­ван школ­ски друг и при­че­сни по­бра­тим?

- Ако ћеш ла­га­ти ја те не­ћу тра­га­ти.

- Ни ја ни ико мој од Ко­со­ва до да­нас ни­је ла­гао. Одр­жат ћу ти ри­јеч, па ма­кар без гла­ве остао, као што ћу без ду­ше.

Са по­пом Јо­ком до­шли су јед­но­га да­на у Ца­ри­град, гдје је Пе­ро­вић стал­но бо­ра­вио, и Ан­дри­ја Смо­ко­вац и Кр­сто При­мо­рац из Спи­ча. Ду­го су вре­ба­ли док су успје­ли да Пе­ро­ви­ћа уби­ју. Кад се вра­ти поп Јо­ко на Це­ти­ње, књаз Да­ни­ло га упи­та:

- Уби ли, по­пе Јо­ко, Сте­ва­на Пер­о­ви­ћа?

- Убих, го­спо­да­ру, сво­га по­бра­ти­ма и сво­ју ду­шу.

- За то ћу ти да­ти сер­дар­ство.

- Сер­дар­ство ми мо­жеш да­ти, али се ја с њим не мо­гу зо­ри­ти, јер си ми оба ока за­тво­рио.

Зна се да поп Јо­ко ви­ше ни­кад ни­је из­ла­зио из сво­је ку­ће до го­ди­не 1858, за ври­је­ме бит­ке на Гра­хо­ву. Та­да је на­ро­чи­то по­шао да по­ги­не у бо­ју. Зр­но му је пре­би­ло но­гу. Ње­гов ју­риш сље­до­ва­ли су и ње­го­ва бра­ћа. Иво Мић­ков Ку­со­вац по­сје­као је том при­ли­ком па­шу. И посли­је гра­хов­ске бит­ке поп Јо­ко је са­мог се­бе за­тво­рио у ку­ћу. На са­мр­ти је ре­као:    

- Осра­мо­ти ме књаз Да­ни­ло, да­бог­да умро од исте ча­ше од ко­је и Сте­ван.

Та­ко је и би­ло.“

ПОЗИВ НА ДВОБОЈ

СТЕВАН Перовић је био ве­о­ма хра­бар и ни­је се никог плашиопа ни књаза Да­ни­ла. По­зна­то је, ре­ци­мо, ка­ко је 1853. го­ди­не, као глав­но­ко­ман­ду­ју­ћи цр­но­гор­ске вој­ске, иза­зи­вао на дво­бој Дер­виш-па­шу. „Ја те зо­вем", пи­сао је Сте­ван моћ­ном тур­ском зу­лум­ћа­ру "а ти изи­ди, ако же­на ни­је­си! Нек осу­ди сви­јет хра­брост и сло­бо­ду или страх и не­ва­љал­ство мо­је или тво­је… До­ви­јек су се кла­ли мо­ји ђе­до­ви с тво­ји­ма, па и ја и ти да се оку­ша­мо, је­смо ли си­но­ви они ота­ца слав­ни.“

СУТРА: ЉУБОМОРНИ КЊАЗ СЕКАО ГЛАВЕ ЗБОГ СВОЈЕ НЕВЕСТЕ

Препоручујемо

Фељтон

0 6

ФЕЉТОН - НАРОД ДОБРОТВОРЕ И ЗЛОТВОРЕ НЕ ЗАБОРАВЉА: У Похари Куча 1856. године Ђуро Кусовац показао је бездушност према слабима

10. 11. 2023. у 18:00

Фељтон

0 4

ФЕЉТОН - КУЧИ ПЛАЋАЈУ КРВАВИ ДАНАК КЊАЗУ ДАНИЛУ: Данило је хтео да од Куча створи тврду крајину и поуздану брану према Турцима

09. 11. 2023. у 18:00

Фељтон

0 12

ФЕЉТОН - КЊАЗ НИКОЛА ЈЕ ПАМТИО УБИСТВО СТРИЦА ДАНИЛА: Књаз Никола је говорио - "Ви сте Бошковићи ривци за смрт мог стрица - платићете ми то

08. 11. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације