ФЕЉТОН - КАДИЋИ НИСУ ДРЖАЛИ ДО ВЛАСТИ СА ЦЕТИЊА: Кадићису били задрти племеници и нису имали блиске везе са владикама и Црногорцима

ЉУДИ су најчешће оно што је у ствари њихово дјело.Заправо, само је онај живио чије дјело и након смрти живи., каже једна стара пословица.

Књаз дели правду, Фото Слика М. Волнеја из књиге "Кадићи од Бована до наших дана"

То су добро знали и  преци данашњих  Кадића. Стога и није случајно што Андрија Драгов Кадић није могао да опрости ону пошалицу о дару владике Рада Манојлу Пешићу, великом јунаку свога времена. Пред Божић 1835. оде  он са братом Зеком и  уби Мирчету и брата му Тиодора. Пешићи на то одговоре и за освету убију два Кадића са Бована.Перјаници владичини, међутим, успију да ухвате браћу Кадиће,затворе их у тамницу Гувернадурицу и по Његошевом наређењу, након страшног мучења и злостављања, убију.

То је разгњевило Кадиће који ни до тада нијесу много држали до власти на Цетињу, нити су плаћали порез. Измакнути на сам  крај Бјелопавлићке равнице организовали су пресретање турских каравана, отимали товаре, а плијен најчешће остављали за себе, или дијелили са осталим братственицима  из огранка Милековића .Тако је било и у доба светог Петра,великим дијеломи у Његошево вријеме , па све до доласка књаза Данила на власт.

За њих се говорило да су најјаче  братство у племену. Петар Шобајић наводи да су мах почели губити  од краја 18. вијека кад су Бјелопавлићи  заједно са Пиперима ушли у састав Црне Горе.

„БИЛИ су задрти племеници и нису хтели имати никакве везе са владикама и Црногорцима, њима су увек насупрот стајали. То их је и сломило, а ојачало њихове противнике Бошковиће, који су баш услед везе са Црногорцима све више јачали. Све док су били у племену кажу да су имали моћи и Милековићи , како су на шире звали Кадиће, Шарановиће, Павличиће и Пелевиће по неком Милеку од којег воде порекло. Ако нису били јачи, а оно  су се једначили по снази са Калуђеровићима.

Петар Шобајић, који је ово забиљежио,наводи  да је надгорњавање Кадића и Бошковића трајало све до убиства књаза Данила и истраге Кадића.

ИНАЧЕ, млади књаз није трпио непослушност, па је почео да дисциплинује брдска племена, у првом реду Куче, Пипере и Бјелопавлиће, о чему свједоче његове крваве  похаре, убиства  племенских првака и недужног становништва, отимање и уништавање имовине  и друга непочинства за вријеме његове владавине.

Не ма­ње од ње­го­вог ап­со­лу­ти­зма и без­ду­шно­сти,након укидања Општенародног збора, као најдемократскијег облика  учешћа народа у власти у протекла скоро четири вијека, ње­го­ве са­мо­вла­снич­ке ти­ра­ни­је и пре­вр­тљи­во­сти, ње­го­вог не­ми­ло­ср­ђа и не­по­пра­вљи­ве па­ко­сти, углед кња­за Да­ни­ла је кр­њио, а мр­жњу ве­ћи­не на­ро­да иза­зи­вао ње­гов брат, вој­во­да      Мир­ко, ко­ји је био, ако не у сва­кој при­ли­ци ини­ци­ја­тор и под­стре­кач, а оно сва­ка­ко најпоузда­ни­ји из­вр­ши­лац кња­же­ве во­ље и вла­сти. У свим нај­тра­гич­ни­јим и нај­кр­ва­ви­јим по­ду­хва­ти­ма и од­лу­ка­ма, не­из­о­став­но се ја­вља ње­го­во име, го­то­во без из­у­зе­та­ка у глав­ној уло­зи.

Углед му је,међутим,  на­ро­чи­то по­рас­тао 1852. го­ди­не, по­зна­ти­је као Омер-па­ши­на го­ди­на, од­но­сно на­кон ве­ли­ких успје­ха у бор­ба­ма са Тур­ци­ма. Ипак, су­јет­ни, мла­ди го­спо­дар Цр­не Го­ре, пр­ви ко­ји је ски­нуо вла­ди­чан­ску ман­ти­ју и про­гла­сио се световнимвладаром, и да­ље је стре­пио за свој по­ло­жај и на­сто­јао да у ко­ри­је­ну са­си­је­че сва­ку поми­сао Пера То­мо­ва и ње­го­вих при­ста­ли­ца да га из­ба­це из се­дла. У тим об­ра­чу­ни­ма је пока­зао изузет­ну охо­лост, упор­ност и не­ми­ло­ср­ђе. О то­ме мо­жда нај­бо­ље го­во­ри је­дан грозни примјер из Бјелопавлића, слу­чај ко­ји се збио на по­чет­ку вла­да­ви­не кња­за Да­ни­ла, који је забиљежио Будо Симоновић. Ри­јеч је о тра­ге­ди­ји бје­ло­па­влић­ког пле­мен­ског капета­на Стева­на Ђикнића, одно­сно Сте­ва­на Ђик­ни­на, ка­ко је био по­знат у на­ро­ду.

Сте­ван је био по­смр­че. Отац му Ла­зар по­ги­нуо 1780. го­ди­не на Мо­ра­чи у бо­ју са Тур­ци­ма и си­на му, ка­ко је то та­да био оби­чај, зва­ли Сте­ван Ђик­нин, тим ви­ше што је Ђик­на из­гле­да би­ла чо­вјек-же­на, до­бра и од до­бр­о­га да ни­је би­ло сра­мо­та да јој се син по њој ка­зу­је.

И Сте­ван ста­сао у до­бр­ог чо­вје­ка и ју­на­ка ко­ји је сте­као ка­пе­тан­ски чин на са­бљи и пу­шци та­ко да га је и Ње­гош опје­вао у „Огле­да­лу срп­ском“.

Сте­ва­ну се, ме­ђу­тим, ни­је до­па­дао Зе­ко Ма­ли и ни­је то ни крио – отво­ре­но је го­во­рио и првен­ство да­вао Пе­ру То­мо­ву. Књаз ни­је та­кве тр­пио и бр­зо је сми­слио ка­ко да му се   осве­ти, да опа­ме­ти и ње­га и дру­ге.

Два Сте­ва­но­ва си­на, Го­шо и Ти­о­дор, би­ли су тек при­ста­са­ли, али већ огла­ше­ни као хај­ду­ци и ју­на­ци без ма­не и стра­ха. Књаз Да­ни­ло их, ме­ђу­тим, огла­си кри­ви­ма – да они по­ред Турака уби­ја­ју и Цр­но­гор­це, и осу­ди их на смрт. Но, ва­ља­ло је по­хва­та­ти та­кве гор­ске вукове па се Да­ни­ло по­слу­жио лу­кав­ством. По­слао је пер­ја­ни­ка код ка­пе­та­на То­ка Ни­ки­на Ша­ра­но­ви­ћа и на­ре­дио да за­ка­же збор Бје­ло­па­вли­ћа код цр­кве на Је­лен­ку, ра­чу­на­ју­ћи да ће ту, не слу­те­ћи зло, до­ћи и си­но­ви Сте­ва­но­ви.

Та­ко и би­ло. На збор до­шли и Го­шо и Ти­о­дор и пер­ја­ни­ци их они час по­хва­та­ли, по­ве­за­ли и по­ве­ли на ка­пе­тан­ски суд на Прен­ти­ну гла­ви­цу. А пре­су­да се од­мах зна­ла: ко та­мо кре­не тај се не­ће гла­ве на­но­си­ти… Ус­пут, док су их спро­во­ди­ли, ко­ман­дир пер­ја­ни­ка уда­ри Го­ша и брек­не му:

— Жив­ни, по­га­ни од по­га­ни!

Го­шо, ко­ји је и за ма­ње ски­дао гла­ве, а био из­у­зет­на људ­ска сна­га, сег­не, рас­ки­не ве­зе на ру­ка­ма и згра­би ко­ман­ди­ра за гр­ло да га за­да­ви и зу­би­ма за­ко­ље. Спа­се га оста­ли          пер­ја­ни­ци — при­пу­ца­ју и уби­ју Го­ша и ис­под ње­га је­два жи­вог из­ба­ве свог ко­ман­ди­ра.

Иако све­зан, Го­шов брат Ти­о­дор ис­ко­ри­сти ту гу­жву и стр­ку и по­бјег­не пре­ма се­лу Колашино­ви­ћи­ма. Али, био је зле сре­ће. Кад је из­гле­да­ло да је ума­као и унио гла­ву, пук­не му гат­њик на га­ћа­ма, а он са ру­ка­ма са­ве­зним на ле­ђи­ма нит мо­гао га­ће ди­ћи нит се њих ка­ко кур­та­ли­са­ти. У то­ме на­и­ђе је­дан ком­ши­ја и бли­жњи му ро­ђак. Ти­о­дор се по­на­да да га је огри­ја­ло сун­це, да ће му он по­мо­ћи да се кур­та­ли­ше не­во­ље и из­ба­ви гла­ву, али ро­ђак забо­ра­ви ро­ђа­штво и Ти­о­до­ра пре­да пер­ја­ни­ци­ма ко­ји су при­сти­гли у по­тра­зи за њим.

Ти­о­до­ра, на­рав­но, стри­је­ља­ју на Прен­ти­ној гла­ви­ци и он­да и ње­га и бра­та му Го­ша, по     на­ре­ђе­њу кња­за Да­ни­ла, об­је­се да ви­се ту за пет­на­ест да­на као опо­ме­на свим оста­лим    Бје­ло­па­вли­ћи­ма ка­ко ће про­ћи они ко­ји су не­по­кор­ни и не­вјер­ни го­спо­да­ру са Це­ти­ња.

КРУПНИ И СТАСИТИ

"Кадићи су били крупни људи, стасити, прави сој. Кад је виђен крупан човек у племену, питало се је ли Кадић или је од одиве њихове, толико су одскакали од других племеника том особином. Од њих су се женили и с њима пријатељила најбоља братства у племену, а пријатељи су им били и гласити Црногорци: С многим братствима у племену су се крвили, хтели су свој престиж, те кажу да су били насилници и оријати. Од њих и од Јовановића из Павковића је пало по пет мртвих због овог случаја: оженио се био један Јовановић од њих, па га жена оставила и побегла у род, а Кадићи је, не питајући јој мужа,  преудали у Пипере."

СУТРА: КЊАЖЕВ УДАР НА ПИПЕРЕ ОПОМЕНА БЈЕЛОПАВЛИЋИМА

Препоручујемо

Фељтон

0 8

ФЕЉТОН - ЊЕГОШ ПОСВЕЋУЈЕ ПЕСМУ ХРАБРИМ БЈЕЛОПАВЛИЋАМА: По многим историсјим изворима израз Бован је"служио код старих Срба за ознаку идола

31. 10. 2023. у 18:00

Фељтон

0 4

ФЕЉТОН - АНАТЕМА ЦРНОГОРСКОГ СЕНАТА НА СВЕ КАДИЋЕ: Књаз Никола, Данилов наследник, свог претходника поредио је са Карађорђем

30. 10. 2023. у 18:00

Фељтон

0 17

ФЕЉТОН - БРУКА ПРВОГ СВЕТОВНОГ ЦРНОГОРСКОГ ВЛАДАРА: Освета Петровића је била стравична - Кадићи су стављени ван закона

29. 10. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације