Фељтон

ФЕЉТОН - СОЦИЈАЛДЕМОКРАТЕ ТРАЖЕ УСПОСТАВЉАЊЕ РЕПУБЛИКЕ: Димитрије Туцовић се залагао за балканску федерацију демократских народних република

Пише: Др Чедомир Антић

24. 10. 2023. у 18:00

БРИТАНСКА дипломатија очекивала је пролеће 1912. „револуцију“ у Београду, а не победнички рат Балканског савеза против Османског царства.

ФЕЉТОН - СОЦИЈАЛДЕМОКРАТЕ ТРАЖЕ УСПОСТАВЉАЊЕ РЕПУБЛИКЕ: Димитрије Туцовић се залагао за балканску федерацију демократских народних република

Средином марта 1912. разне новине јавиле су о постојању официрске завере у Србији. Циљ је било свргавање краља Петра. Српско Министарство спољних послова и Министарство рата демантовали ове гласине. Ипак, наводно је управо „водећи официр“ српске војске тврдио да „Србија жели републику, као и да је само по себи јасно да су војска и нација уморне од династије коју Велике силе само толеришу“. Аутори чланака су веровали да је замисао о успостављању републике изнесена само да би завереници стекли подршку јавности.

Новине широм Европе су са занимањем пренеле вест о прослави 1. маја у Београду и Софији. Само шест седмица касније две балканске државе нашле су се у средишту општег рата на полуострву, а усред напетости које су претходиле Другом балканском рату страним посматрачима чинило се чудним да у Београду (Софија је у овим вестима само поменута као место одржавања сличних демонстрација) око 7.000 радника маршира улицама кличући „миру, балканској републици и социјалдемократији“. Устав „једне федерације балканских држава“ требало је, према тим захтевима, да буде написан на „републиканским основама“.

Лефтен Ставријанос је приметио да, упркос великом успеху српске војске у два балканска рата, не само да нису промењени циљеви српских социјалдемократа, већ је расла и њихова популарност. Двојица социјалистичких посланика непрекидно су у скупштини понављали партијски програм, а Драгиша Лапчевић је у говору који је одржао у време потписивања мира у Букурешту 1913. рекао: „Ако је мир потписан у Букурешту, он ће по нашем мишљењу бити само номиналан. Ако нису успостављени класни односи тј. уколико није остварена федерација балканских република, видећемо даље борбе, зато што све династије, и све бирократске и војне клике желе превласт.“

ПОПУТ Светозара Марковића, четири деценије раније, и српски социјалдемократи су социјалну трансформацију претпостављали политичкој. Републиканизам ни код њих није био циљ, већ само средство, с тим што монархија више није могла бити ни прећутно толерисана нити прихваћена као прелазно решење. И кад је реч о републиканском облику владе, социјалдемократе су тежиле већем, балканском решењу. Попут Лапчевића, Димитрије Туцовић је на конгресу Српске социјалдемократске партије одржаном у Београду средином фебруара 1914. године, у опширном говору изнео став партије према минулим ратовима и њен програмски поглед у будућност. (Десети конгрес ССДП испрва је био заказан за 8/21. новембар 1913, али је због упада арбашаких одреда у Србију био одложен.

Првобитни наслов Туцовићевог обраћања био је „Балкански рат и балканска федерација".

Он је, међутим, на Десетом конгресу Српске социјалдемократске партије, који је одржан 31. јануара (13. фебруара) 1914. године, подено реферат „После ратова".)

Туцовићев реферат био је лепо примљен, а велики део његовог садржаја унесен је у Резолуцију коју је на крају рада усвојио конгрес. Тек под четвртом тачком, на самом крају њеног текста, резолуција препоручује формирање једне „федерације демократских народних република“.

ИЗ ОВОГ донекле нејасног и контрадикторног става не следи да ли је реч о савезној држави или савезу држава, јер поред речи „федерација“ стоји и множина, дакле, „народних република“.

У Четвртој тачки резолуција Десетог конгреса Српске социјалдемократске странке је писало: „... Не губећи, напослетку, из вида тесну везу измећу несносних спољашњих односа и унутрашње беде, између сталне ратне опасности и привредне кризе, Конгрес позива радничку класу и широке народне масе да се заједно са радничким покретима осталих балканских земаља што јаче залажу за привредно и политичко зближење и удружење балканских народа, чија је крајња, најсавршенија и најпоузданија форма федерација демократских народних република на Балкану [...] Конгрес жели да се започети заједнички рад балканских социјалдемократских конференција што пре настави и кличе:

Живела заједница балканских народа!; Рат непријатељствима и ратовима између народа!;Живела солидарност балканског пролетаријата!“

У САБРАНИМ делима Димитрија Туцовића стоји да је на скуповима у којима је учествовао и у текстовима које је објавио током 1914. године тринаест пута споменута република. У великој већини случајева реч је о „федерацији балканских република“ или „балканској федеративној републици“ као „једином праведном и трајном решењу“ за полострво „пренапучено нацијама“. Баш као и комунисти после Другог светског рата, тадашњи социјалдемократи сматрају за потребно да поред термина „република“ разлуче и један уз други успоставе и два придева – „народна“ и „демократска“ – који у суштини казују исто.

Само када се одређују према империјализму и тренду милитаризације Србије, они говоре о њој као о „демократској републици“, али и тада сматрају да је крајње и идеално једно шире решење, у балканској федерацији. Тако је било и у време изборне кампање која је трајала и када је након Сарајевског атентата започела Јулска криза.

У „Радничким новинама“ 24.јуна 1914. године појавио Изборни манифест партијским и синдикалним организацијама, социјалистима бирачима и небирачима, у коме је писало:

„...Лажне патриоте често пута веле: република је збиља боља од монархије; само она није за Балкан, а нарочито није за Србију. Међутим, ако икоме, република је потребна као насушни хлеб баш Србији, као год и целом Балкану. Историјски догађаји последњих двеју година доказали су неодољиву жељу балканских народа да препороде ово полуострво и да га начине једном великом и срећном заједницом. Ти догаћаји, исто тако, паказали су не само истоветне потребе балканских народа него, у највећој мери, и њихову способност да заједнички раде и живе као год и да се заједнички боре.[...] Данас је, напротив, Балкан исцепканији но икад, неприроднији но икад, са државама завађенијим но икад, са народима беднијим но икад! Откуда то? Зашто то? Проста ствар! Док балкански народи имају истоветне интересе, балкански краљеви имају супротне интересе. Монархије на Балкану највеће су препреке срећи и благостању балканских народа. Докле год оне постоје, дотле ће се стално клати и крвити балкански народи, иако су једни другима тако сродни, тако блиски и тако потребни. Ми нећемо клање братских народа на Балкану; ми хоћемо братство народа на Балкану! Ми нећемо ратове; ми хоћемо мир! А то ће бити понајпре могућно ако се ради на уништењу балканских монархија и завођењу балканских република!“

НЕЋЕ ВЛАДУ ОФИЦИРА

У ВРЕМЕ изборне капање у лето 1914. Социјалдемкрате су поручивале гласачима: „И као што нећемо владу официра, тако нећемо ни ону државну организацију која једног човека прави центром свеколике власти и која судбину милиона ставља у руке једном лицу које није способност, већ пуки случај рођења довео на тај положај. Другим речима, ми нећемо монархију, која је и кад је најпарламентарнија ипак у основи милитаристичка; него ми хоћемо републику, демократску републику, у којој ће судбина земље зависити само од народнога представништва које је веран израз жеља, расположења и мишљења свију грађана.

СУТРА: НА КРФУ СЕ КРУНИО УГЛЕД ДИНАСТИЈЕ КАРАЂОРЂЕВИЋ