Фељтон

ФЕЉТОН - ПРЕТЊЕ КРАЉУ ПЕТРУ ДА ЋЕ ОСТАТИ БЕЗ КРУНЕ: Током прве године излажења забрањено је чак осам бројева "Републике"

Пише: Др Чедомир Антић

22. 10. 2023. у 18:00

КРАЉУ је опозиција поручивала да уколико не буде скроман, сразмерно богатству српског народа, те у случају да не обавља своју дужност, може да остане и без круне.

ФЕЉТОН - ПРЕТЊЕ КРАЉУ ПЕТРУ ДА ЋЕ ОСТАТИ БЕЗ КРУНЕ: Током прве године излажења забрањено је чак осам бројева Републике

Упозорење једног опозиционог посланика деловало је управо револуционарно: “Краљу треба рећи: ’Господару, ти још ниси успео да за своје име и за своју владавину вежеш какву националну тековину државну, и за то се народ не осећа обавезним да предлог твоје владе прими.’“

Чула се и тврдња да је народ у двема српским државама – Црној Гори и Србији – раздвојен „читавим амбисом“ и то искључиво због династичког супарништва – “раније Петровић и Обреновић, сад Петровић и Карађорђевић“. „Е па господо, ја мислим да је то већ доста, па и сувише.“ Народ има права “да се једном разузда и да викне оном кога се тиче: ...и ја као народ имам право да се чујем и да захтевам...“

Међутим, аутори текстова у „Републици“ сматрали су да писмо престолонаследника Ђорђа председнику Народне скупштине у вези са апанажом није било само кршење уставне праксе, већ и доказ против монархије. Као да је говорник на народном збору, уводничар је просто узвикивао: “Устав за Престолонаследника нема никакве правне санкције, за њега то је скуп моралних прописа. Тим се прописима престолонаследник може покоравати, али не мора: то је његова воља. Његови акти не морају одговарати ’уставној пракси’. Његови акти нису ни акти једног грађанина, из простог разлога што у Србији постоји једино поданичка маса којом управља једна привилегисана породица чији је члан и Престолонаследник.“

Закључак је свакако указивао на есхатолошку природу борбе коју је републиканска омладина веровала да води али и површно познавање старије историје: „Историја нас учи да је свака она држава у којој су звања наследна самим тим варварска држава.“ Нису прошла ни два месеца откако је изашао први број „Републике“, а аутори су већ писали краљу Петру као „краљу Сијама“, уместо као у почетку „Швајцарске“.

И НОВИЈА историја Србије, посебно њене политике, била је за „републиканске демократе“ само једна измена издаја и злочинстава. Чинило се као да су се млади револуционари надметали у осуди политичара који су водили Србију током претходних пола столећа. Девет година раније умрли вођ Народне либералне странке Јован Ристић означен је као државник „вишег ранга и тежег ауторитета“. Напредњачки првак и биши председник владе Милутин Гарашанин назван је „сливничким јунаком“, а либералски политичар и потоњи националац Стојан Рибарац „горачићким витезом“. Никола Пашић, који је у то време као прва личност Нардоне радикалне странке био на челу владе, подсмешљиво је проглашен за „Бизмарка са Тимока“. Истински револуционари, аутори текстова у „Републици“, посебно су критиковали оне који је требало да им идеолошки буду најближи. Самосталне радикале, најмоћнију политичку групацију која је у самом свом вођству имала републиканце, називали су „дестилисаним радиклацима“. Однос Љубомира Стојановића према монархији видели су као компромисан, страначки, опортунистички и у суштини заштитнички, тврдећи да је он мање био спреман да се супротстави монархији него аустријски социјалдемократи.

РЕПУБЛИКАНСКЕ демократе нису имале боље мишљење ни о спољној политици нововековне Србије. „Србија“ је својим устанком показала пример Бугарима и Грцима, а њена дипломатија је водила „туркофилску политику“. Уместо ослобођења територија или реформисања Старе Србије и Македоније, добит су били „вранци, муштикле и табакере“, које су везири поклањали „краљевским весељацима и министрима“. Однос према Русији, према њиховом тумачењу, био је не само русофилски већ и „рубљофилски“. „Љубећи сваку руску чизму“, српски властодршци жртвовали су своју унутрашњу самосталност:

„Србија је по заповестима из Петрограда, обарала кабинете, одлагала и растеривала скупштине и убијала краљеве.“ Рат против Османског царства (1877. прим. Ч.А.) у који су их из Санкт Петербурга гурнули не само да је исцрпео Србију већ је жртвовао Аустроугарској Босну и Херцеговину као и „етнографски и војнички чвор Српског Народа, Новопазарски санџак“. Такве монархистичке владе служиле су Аустрији „германској авангарди“ на Балкану. Награђивала је и одликовала „аустријске тиране“ у Босни, помагала „угњетачима“ у Срему, Банату, Бачкој, Славонији, Хрватској и Далмацији. Зато, тврдили су, нису уследили протести због деловања „аустријских агената, католичких фратара и арнаутских фанатика“ који „припремају окупацију Старе Србије и Македоније“.

„Република“ је критиковала и самог краља Петра. У то време невеликог угледа династије Карађорђевића, ширили су се гласови да је српски монарх алкохоличар. Истина, краљ Петар је безмало пола века раније иза себе оставио пустахијске дане изгнанства у Паризу.

Притом, у Београду – где је у то време живело око 80.000 становника – такав порок никоме није било могуће сакрити а камоли првом човеку државе. Ипак, краљев алкохолизам био је стална тема многих новина. Објављиване су и карикатуре које су га приказивале распојасаног и видно пијаног...

У једном чланку српски републиканци су као темељ успеха Швајцарске препознавали њену просветну политику. Укратко, реч је била о „разумној примени и паметном вршењу закона“. Швајцарска тог времена била је општи узор државе која брине о образовању својих грађана и непрекидно унапређује просвету. Радило се о општем месту које нису само понављали српски републиканци.

НАВРШАВАЛО се годину дана деловања Републиканског клуба. Републиканци су се о годишици жалили зато што су за то време „променили више локала (у којима су држали своје састанке, прим Ч. А.), но што су одржали састанака“. Поред тога што су власти забрањивале власницима кафана да буду домаћини састанцима републиканаца, наводно је било приметно и присуство владиних „шпијуна“. Током нешто више од годину дана забрањено је чак осам бројева „Републике“. Међутим, ако је према писању рупубликанаца скупштина сама прихватила да буде у служби појединаца, „власника“, „Бизмарка са Тимока“ и „Далај Ламе“, а суд деловао против слободе мисли мимо закона, онда се могло очекивати да се елементи једноумља појаве и међу њима самима. Тако је у Зајечару крајем 1907. основана „Грађанска касина са читаоницом и библиотеком“. Ванстраначка, она је окупљала 130 до 140 „без сваке сумње слободоумних грађана“. Ипак, када је један од републиканаца најавио да ће држати предавање о Толстоју и његовим погледима на државу, цркву и школу управа је од њега захтевала да јој претходно преда написано предавање. Управа коју су водили „један попов син, један катихета и један судски чата“ је на послетку ово предавање и одбила. Уместо да узвикне као у ранијим приликама како „тога има само у Персији“, аутор чланка је навео да га цео случај подсећа на забрану Шилерових Разбојника у Османском царству.

ПЛАЋЕНА КЊИГА

АУТОРЕ "Републике" жестило је што страни новинари повремено пишу позитивно о српском монарху и влади. Тврдили су да су поједини британски листови јавили како је Алфреду Стеду пре него што је започео писање једне књиге "о модерној Србији" исплаћена "велика сума" из српског диспозиционог фонда, закључивши како се "сав лични магнетизам краљева огледа у ’њиховом’ злату!"

СУТРА: ВРЕЂАЊЕ И ИСМЕВАВАЊЕ ПОРЕКЛА ВОЂА РАДИКАЛА