Фељтон

ПОЛИЦИЈСКА ВЛАСТ НАРОД ДЕЛИ У ПОЛИТИЧКЕ ПАРТИЈЕ: Цензура је Станојевићу "гледала кроз прсте" зато што је критиковао опозиционе либерале

Пише: Др Чедомир Антић

13. 10. 2023. у 18:00

ПРВЕ месеце владавине Другог намесништва (1868-1872) обележиле се многобројне критике на рачун српске владе са разних страна.

ПОЛИЦИЈСКА ВЛАСТ НАРОД ДЕЛИ У ПОЛИТИЧКЕ ПАРТИЈЕ: Цензура је Станојевићу гледала кроз прсте зато што је критиковао опозиционе либерале

Занимљиво је писање чешког „Кореспонденца“ који је са „конзервативних, националистичких и словенских“ позиција анализирао прилике на Балкану. У броју од 12. децембра, аутор чланка тврди да се „скипетарски“, арбанашки одреди „храбро боре“ против турских трупа, а Грчка стоји у отвореном рату са Портом, Бугари се без наде у помоћ од стране Кнежевине Србије спремају на нову побуну против Турака. За то време је „српска влада узела за себе као пример политику која подразумева мир по сваку цену, и култивира на све стране пријатељства и кордијалну антанту“, док неодложна питања остављају „драгоме господину Богу“. Са дозом фатализма аутор чланка се коначно пита: „Шта би Карађорђе и Милош рекли кад би тако видели данашњу Србију и када би могли да чују како млади Срби у париском фраку бистре републиканску каванску политику?... Свакако добро очешљана фризура биће тако боље сачувана него у гудурама Балкана, али да ли ће и српско име и слава српског јунаштва бити, то је друго питање“. Наклоњен ратоборним „скипетарима“ у Дебру, аутор чланка им је желео, несумњиво, већи успех „него републиканским Србима“.

Почетак седамдесетих година означио је крај зенита класичног европског либерализма.

Српски интелектуалци склони овој идеологији били су свесни ограничених могућности које је несамостална, аграрна, непросвећена и сиромашна Србија имала за развој према либералним начелима. Индустријализација, осиромашење становништва западних држава и њихово бесомучно надметање испуњавали су их стрепњом и сумњом. Окретање народним традицијама и њихово идеализовање, на једној, те пракса полицијског режима номинално либералског Другог намесништва, на другој страни, доводили су их у апсурдан положај.

Успех националног уједињења Немачке на основама ауторитарне монархије, те краткотрајно скретање француске политичке јавности улево, остављали су их без спољнополитичког ослонца.

КАДА су се у бурним годинама, након што је августа 1872. кнез Милан преузео пуну власт, у Народној скупштини појавили посланици наклоњени народњачким и радикалним идејама, њихов је програм био прилично рудиментаран и сведен. Као републиканце и револуционаре њих су, пре свега, виделе државне власти. Добар пример тих ширих промена догодио се почетком 1875, нешто више од годину дана пре него што ће Србија ступити у рат са Османским царством. Било је до крајем фебруара, свега две седмице пре него што је 10. марта (по Новом календару) умро Светозар Марковић, када је у Народној скупштини организована мањина доскорашњих либерала, која је бројала тридесет посланика – предвођених Адамом Богосављевићем, Миланом Кујунџићем, Урошем Кнежевићем и Милијом Миловановићем – поднела предлог чија је прва тачка захтевала да се „окружна начелства као излишна сасвим укину“. Даље су тражили: „...да власт полицијску“ има да „врше среске власти и општински судови“. На нивоу окружне власти остали би само судови.

Велика овлашћења полиције (унутрашњих дела) чинила су да се, према образложењу овог предлога, „окружне полиције... мешају у најситније послове општина, срезова и окружја“.

Полицијска власт је народ поделила у партаје „апсећи, гонећи и најпоштеније људе, називајући то једног то другог – бунтовник, комунац, републиканац и јошти сијасет“.

Ухапшене су држали у притвору настојећи да их неправедно оптуже и осуде на дуготрајну казну затвора. Поред великих трошкова окружне полицијске власти, предлагачи су као њен недостатак наводили велику бирократизацију. Председник владе Данило Стефановић одбио је и сâм овај предлог, означавајући га као бутовнички акт, објавивши да он неће ни бити стављен у скупштинску процедуру.

ДРАГИША Станојевић на следећи је начин 1881. описао појаву републиканизма, и уопште нових европских идеја, у Србији. Кроз једну причу поставио је сцену у којој је у сећањима на још живе социјалисте у Србији себи доделио централну улогу: „У годинама 1868, 1869. и 1870. и то пре него што ће се Светозар појавити, живео је у Земуну Србин један, који је пре тога кратко био професор у великој школи, па је гоњен под намесништвом, морао са својом фамилијом Србију оставити. Тај млади професор и доктор школовао се у Немачкој и Француској и вратио се из Париза кући са главом пуном несварених идеја револуционарних. Повратак његов био је у години 1867. када бејаху на влади у Србији стари консервативци. Либерали, тадања опозиција, били су у највећем јеку своје популарности. У то доба велике наде полагаху на либерале, а њихова „Застава“ сматрало се као страшило и чудо црвењаштва.

Но младом Паризлији све то није било доста. Даље, много даље хтео је ићи, а намера његова била је ни мање ни више но да усрећи народ српски! У истини он је био чисти републиканац, а био је, ако хоћете, и нешто мало социјалиста ...

РАЗУМЕ се да, он са својим републиканством није могао изаћи на среду, јер под стегом Христићевом није било ни мислити на отворену пропаганду идеја републиканских. Но промућурни професор брзо се досети неком ликавству. Либерал није либералство га не задовољава, мало му је. Демократа до душе јест, али демократизам не би био ништа у народу за који вељаху да је демократичан, а наш је доктор хтео по што по то нешто ново.

Поред полемике са либералима, доктор је био политички усамљен и подршку је уживао само међу својим студентима на великој школи. Студенти су га подржали потписима у писму Бошковићевој Србији. Али: “У којој мери је наш доктор озбиљно узео своје републиканско радикалство види се из тога што је, хотећи остати себи следствен и не страшећи се бајонета, (којих се и данас не страши) скупио био пред велику школу, баш преко пута од полиције, близи две стотине ђака у намери да, ни мање ни више – прокламује републику, доказујући: ’да покојног кнеза само народ наследити може’. До душе намесништво је после покушало да га за сасвим нешто друго обеди, подмећући му оно чега се доктор вазда гнушао и гнуша. Но намесништво у томе није успело, мада му је на услузи стајала ондашња азијатска правда, а време је одонда јасно доказало, да ни доктор никада није био династијаш, и да је 1868. невин био и невин страдао.“

Објашњавајући сложени процес који га је од радикала претворио у социјалисту, а од некадашњих социјалиста створио радикале, Станојевић је са дистанце дуже од једне деценије и даље са чуђењем описивао званичну реакцију на његов републиканизам. Будући да је у брошурама „монархију добро дрмусао“, цензура му је „гледала кроз прсте“ зато што је критиковао опозиционе либерале.

ПРВИ БАРЈАК РАДИКАЛСТВА

ДРАГИША Станојевић је смерао да образује једну партију, која би била у истини странка републике, али би наравнио носила друго име. Сва је мајсторија била пронаћи име, згодно и китњасто. Но он је и те тешкоће победио, јер се са нешто добре воље много може. Прилика му се укаже и да то име пронађе и да ступи у акцију; сукоб његов са либералима би узрок те се први пут у Београду разви, – "немојте се уплашити! – барјак радикалства."

СУТРА: ИДЕОЛОГ СОЦИЈАЛИЗМА СКЛОН ПРЕМА МОНАРХИЈИ