ФЕЉТОН - СТВОРЕНИ УСЛОВИ ЗА ВЕЛИКУ СЕОБУ СРБА: Патријарх Арсеније III је судбину избеглице поделио са својим народом

ПАТРИЈАРХ Арсеније III је знао и да уз царске трупе стижу и католички мисионари који не гледају благонаклоно на православну цркву.

Прва Привилегија цара Леополда I донета 21. августа 1690. Фото Из књиге "Историја крловачке митрополије"

Двоумљење о томе коме ће прићи решио је продор царских јединица и српски устанак.

Када су хабзбуршке трупе 29. августа поразиле османске између Лепенице и Мораве, а 30. августа код Баточине, Срби су заузели Стари Влах, Козник и Маглич и омогућили им даље напредовање. Војска принца Лудвига Баденског у којој су били и Срби је 24. септембра потукла Турке код Ниша. Патријарх је у последњем тренутку похитао ка Млетачкој републици, у Котор, на састанак са далматинским провидуром Александром Молином, али до сусрета није дошло, јер су му у новембру 1689. хабзбуршки команданти поручили да се врати у Пећ, иначе ће ту бити постављен други патријарх. Од тада је Арсеније III своју, судбину Пећке патријаршије и великог дела својих сународника, везао за Хабзбурговце.

На састанку у Пећком манастиру договорена је подршка царским трупама и помоћ устанку на којем је требало да раде сви епископи Патријаршије, али је у то време ратна срећа већ прелазила на османску страну. Нови велики везир Мустафа Кеприли је стабилизовао државу и 2. јануара 1690. код Качаника Османлије су однеле победу над цар- ском војском.

На простор Косова и Метохије тада су продрли татарски коњаници, а Срби почели да беже ка северу. Овим су створени услови за Велику сеобу Срба, догађај без којег није могуће писати ни историју Карловачке митрополије. Притисак османске војске је растао, а српско становништво се повлачило за царским трупама, знајући да им Осман- лије неће опростити прелазак на хришћанску страну, него све гледати као издају. Да је тако било сведочила је судбина српских устаника из Ниша, који су по договору хабзбуршких и османских команданата приликом предаје града препуштени Османлијама. Ти Срби су сматрани хајдуцима и сви су - њих 399 укључујући и мушку децу изнад 10 година - побијени, док су жене и деца били „поклон“ јаничарима и робље на пијацама. По султанској наредби тако су морали проћи сви за које се докаже да су учествовали у рату на хришћанској страни, док се наредба о амнестији, саопштена сераскеру Арнаут Халил-паши, односила на становништво које је остало мирно. Сабље и јатагани су били бржи од изношења било које врсте доказа, због чега и они који нису ратовали, нису смели да мирно чекају османску војску него су бежали испред ње.

Прва Привилегија цара Леополда I донета 21. августа 1690. Фото Из књиге "Историја крловачке митрополије"

СУДБИНУ  избеглице патријарх Арсеније III је поделио са својим народом. После продора Татара боравио је краће време у Новом Пазару и манастиру Студеници, под заштитом царских трупа, а до почетка маја 1690. стигао је у Београд. Цар Леополд I је преко њега покушао да заустави хаос на Балкану и спречи повлачење због чега је 6. априла 1690. издао Позивно писмо (Literae Invitatoriae)) балканским хришћанима. Њоме је покушао да улије наду Србима лажном вешћу да ће се на Балкану појавити царске трупе, а да они помогну тој војсци у снабдевању и смештају. Када ове трупе ослободе Србију, цар као угарски, а преко ње и српски краљ, гарантује Србима слободу вероисповести и право избора војводе, укидање неправедних османских пореза и свега онога што није са праксом Угарске државе.

Истог дана када је потписао Инвитаторију цар се писмом обратио директно патријарху тражећи да ради на збацивању османске власти, а Србе одржи у верности према њему.

Јерархија је од почетка XVIII века Инвитаторију сматрала за позивно писмо, државно-правни уговор, на основу којег су Срби прешли у Хабзбуршку монархију, не као избеглице које су бежале испред османске војске, него као ратници и политички фактор. По њима су Срби рег тоЛит расИ прешли под власт цара и стекли за себе право посебне територије. То схватање није било у складу са историјском истином и политичком праксом Хабзбурговаца али је било важно у креирању и очувању идентитета, а потом стварању политичких програма српских странака у другој половини XIX века.

Прилив све већег броја избеглица у Београд и његову околину, навели су патријарха и виђеније Србе да сазову Сабор на којем ће одлучити о судбини народа. Београдски сабор је одржан 28. јуна 1690. у присуству представника цркве, цивилног и војног дела народа. Признао је цару Леополду I наследно право у Србији и обратио му се као „...угарском, српском, бугарском, бо(х)емском, словенском, далматинском, (х)рватском краљу“ и избавитељу из тровековног ропства. Сабор је овластио јенопољског епископа Исаију Ђаковића да преговара са царем о српском положају, како би у Хабзбуршкој монархији добили гаранције за права која су до тада имали у Османском царству.

ИСАИЈА  Ђаковић је дуже од свих српских епископа имао контакте са Хабзбурзима али још увек није имао довољно дипломатског искуства. Зато се за помоћ обратио грофу Ђорђу Бранковићу који се налазио у интернацији у Бечу, а био једини Ђаковићев сународник и православац којем је била позната дипломатска пракса бечког, османског и руског двора. Његовим саветима су формулисани српски захтеви тако да оно што двор буде доделио Исаији Ђаковићу, обухвати све Србе под хабзбуршком влашћу. То је желео да спречи кардинал Леополд Колонич, цару врло блиска особа, тражећи да се све оно што буде донето односи на Србе у Грчкој, Бугарској, Рашкој, Херцеговини, Далмацији и другим областима над којима у то време Беч није имао власт. Потреба за војницима на Балкану и политика су пресудиле да цар прихвати Ђаковићев и Бранковићев, а не Колоничев предлог.

Тако је 21. августа 1690. настала прва Привилегија. Овим је  цар de јure власт патријарха проширио над свим православцима у Хабзбуршкој монархији.

Привилегијом су Србима дата следећа права:

- слобода јавног исповедања православне вере,

ОСЛОБАЂАЊЕ ОД ПОРЕЗА

Београдски сабор, који је  је одржан 28. јуна 1690, епископу Исаију Ђаковићу је ставио у задатак да од цара добије гранције за слободно исповедање православне вере, избор искључиво православног Србина на челу Српске цркве, право патријарха на судску јурисдикцију над православним духовницима, ослобођење духовника од плаћања пореза и уконачења војске.Епископ Исаија је требало да се побрине да задужбине српских владара буду после рата враћене Србима заједно са њиховим поседима, а да патријарху осигура право да слободно поставља духовнике, подиже цркве и манастире.

СУТРА: ПРИТИСЦИ НА СРБЕ ДА СЕ УНИЈАТЕ ИЛИ ПОКАТОЛИЧЕ

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - СКЛОН НЕСТАШЛУЦИМА НИЈЕ ВОЛЕО ПРОПИСЕ: Краљ је волео музику имао је велику колекцију плоча Луј Армстронг, Нет Кинг Кол...

23. 09. 2023. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ТРОШЕЊЕ ВЕЛИКИХ ПАРА НА БЕЗНАДЕЖАН ПОВРАТАК: Краљица Александра је сматрала да би били срећнији кад би се одрекли титула

22. 09. 2023. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ПОСЛЕДЊА ПОШТА ПОСЛЕДЊЕМ КРАЉУ: Суд у Чикагу је одлучио да се посмртни остаци краља предају расколницима

21. 09. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације