ФЕЉТОН - МУЧНИНА И ОПОРОСТ ИЗОПАЧЕНОГ ВРЕМЕНА: Приче о суициду Брозових ратних и послератних блиских сарадника су се понављале

ЗАЈЕДНО са генералом Миланом Жежељем, Брозовим командантом Гарде, аутор овог фељтона склапао је последње коцкице невероватног мозаика једног још "невероватнијег самоубиства".

Драго Кос непосредно после рата, ФОТО: Из књиге "Титови `бесмртници` и самоубице"

- Никицу сам као "најбољег шофера" упознао 1944. године, када ме је Тито позвао у своју службу и поставио за команданта Гарде. У односу на ту, такорећи државу у држави, никада нисам био начисто колико су тачне информације које смо добијали од њих - да ли је Никица издао Тита и да ли се изјаснио за Резолуцију Информационог бироа или не. Лично никада код њега нисам ништа осетио што би било у супротности са Титовим ставом, а верујем да и други нису могли. А то да је контактирао са Ђиласом и другима који су га следели, врло је могуће. Можете контактирати, али знате како је то онда време било: ако си пред агентом Удбе проговорио реч, већ си био осумњичен. Те мере су биле заиста врло оштре и многи недужни људи страдали су (извршили самоубиство) или отишли на Голи оток. То се лако могло догодити и са Никицом. Али, Удба сигурно није успела да сазна у чему је то заправо Никица грешио. Али, шта је у тим контактима са тада осумњиченим људима било и докле је Удба све ишла, највише знају саме жртве...

- Помиње се и "верзија" да је у канцеларији, у којој је Прља, после саслушања "остављен да размисли", неко намерно оставио на сто, његов напуњен и откочен пиштољ, који му је, иначе, одузет пре но што је почело саслушање?

- И ја мислим да се Удба бавила чак и непоштеним радњама. Његовој супрузи Мили верујем и сигуран сам да су Никици - баш због тога што нису могли да установе његову грешку - подметнули такве игре са наводним малверзацијама, које су га довеле у врло тешко психичко стање и депресију да је сам подигао руку на себе.

МИЛА Прља са горчином се сећа тих дана:

- На сахрани мога супруга је било пуно света без обзира на то што су "удбаши" скидали посмртне плакате па чак постављали своје људе на земунски мост и испред гробља са задатком да не иду на гробље.

"Сахрањен је! Враћајте се, сахрањен је! Враћајте се!"

Када смо се, после сахране вратили кући, код мене је дошао неко из Министарства унутрашњих послова, не сећам му се имена, и рекао ми да Удба тражи све рачуне и да ће сносити трошкове сахране. А претходног јутра су ми рекли да ће трошкове сахране сносити породица пошто се Никица убио у њиховим просторијама?! Тражили су ми рачуне од сандука, венаца, цвећа, овог, оног, као да сам ја то чувала...

"Ако вам нешто затреба, обратите нам се слободно" - рече када је одлазио.

Никад им ништа нисам тражила, нити су ми икада били потребни... Али, после десетак година дођоше опет двојица "удбаша" у мој стан. Рекоше да су из полиције и да прослављају 13. мај - Дан безбедности.

"Тога дана ћемо обићи све споменике. Ви сте подигли леп споменик вашем супругу. Ако вам нешто треба, ту смо да вам помогнемо" - кажу ми та двојица.

- Погрешили сте што сте код мене дошли.

- Зашто? - зачудише се.

- Зато што код мене нико није долазио ни претходних 10 година, па не треба ни сада.

- Никица је био наш друг. Поштен човек. Били смо и у Земуну. Тамо смо, посетили и његов гроб...

Затим су ме замолили да их упознам са синовима.

"Служите се примером вашег оца" - рекоше и одоше.

Када смо касније отишли на гробље видели смо да су на споменик положили једну велику "сузу", стајали мирно и бог зна како Никици одали почаст. Мене нико није питао за тих минулих десет година патње...

ПРИЧЕ о суициду Брозових ратних и послератних другова и блиских сарадника, међутим, не завршавају се (само)убиством његовог личног возача Никице Прље... Јер, некадашњи комунистички активисти, бивши борци и даље дижу руку на себе... Мучнина и опорост извитопереног минулог времена и даље је присутна у нечијим главама.

Уосталом, ево једне аутентичне послератне приче из резиденције "друга Маршала" која говори о том моралу и времену, а коју је аутору фељтона испричао Брозов лични ордонанс Драгоје Кос...

У Бели и Стари двор, резиденцију у Румунској (касније Ужичкој) улици и више репрезентативних вила на Дедињу, у којима су одседали важни гости из ондашњих југословенских република када би долазили у Београд - (Иван Стево Крајачић, Миха Маринко, Борис Крајгер, Блажо Јовановић, Владимир Бакарић и други) - убрзо после ослобођења дошле су и "другарице" да се старају о чистоћи, реду и свим потребама нових станара и гостију. Пре рата су то радиле служавке, бединерке и собарице или, једноставно послуга, а нова власт их је званично звала хигијеничаркама, домаћицама, "другарицама".

Многе су директно дошле са фронта, друге су биле проверене скојевке, студенткиње или раднице са провереном партијском прошлошћу. Било је и оних које су бирале друге начине да се запосле код нове власти па су често опседале капије Белог двора. Неке су иза ограда ових зграда и вила, у Титовој гарди, имале познанике, младиће, праве или наводне "рођаке" у нади да ће се удати за "перспективне другове", или да ће, уз помоћ љубавних веза решити своје животне проблеме, нарочито стамбене.

Одабране "другарице" - спремачице, хигијеничарке, куварице и остале које су новој власти обављали разне послове, као и "другови" - Титови секретари и ордонанси, официри, гардисти и други - имали су специјалне пропуснице, мада онима који су радили на контролним капијама ти папири готово и нису били потребни јер су сваког "знали у главу".

Ретке су биле потребе да неког легитимишу. Поједини стражари чак нису правили ни питање када би, рецимо, у друштву "познатог друга" била девојка или жена и заједно са њим прошла кроз строго контролисану капију.

НА ГЛАВНОЈ капији Белог двора често су се, као стражари, смењивали и Брозови ордонанси - Драган Глигорић, Ђуро Мандић, Бранко Броз, Драгоје Кос и Бошко Чолић у које је Маршал имао велико поверење.

- Довољно је било да ме Маршал док сам код њега на служби, погледа на одређени начин и ја сам знао да ли треба да му донесем штампу, кафу или нешто друго. Или да пренесем осталима да се, рецимо, припреми просторија за приказивање руских филмова које је Тито, иначе, обожавао - причао је овом аутору Драгоје Кос, Титов ордонанс од првих дана рата па све до свог пензионисања. - Ми, старији ордонанси, имали смо и велики ауторитет међу млађим припадницима Гарде, а нарочито у женском делу особља на Белом двору и у Румунској улици. Али, због толиког поверења страховали смо да нешто и не забрљамо. Да будем искрен, није било лако отрпети Маршалов бес уколико не бисмо нешто урадили онако како је он то (за)мислио...

Али, колико год су Брозови ордонанси - стражари "били под конац", понекад би се неко од њих "комотније понашао", нарочито према женском особљу, што је, Бошка Чолића, такође Титовог личног ордонанса, стајало губитка посла, па чак и судске пресуде на смрт...

РАЗГЛЕДНИЦА ЈОСИПА БРОЗА

НА ПРОСЛАВИ тридесетогодишњице битке за Дрвар маја 1974. године, Тито је организовао пријем и за стотинак бораца. У једном тренутку обратио присутним другарицама које су у тој операцији биле ангажоване у Врховном штабу: "Зашто није другарица Прља међу нама?"

СУТРА: УСУД КОМАНДАНТА ДРУГЕ ПРОЛЕТЕРСКЕ

Препоручујемо

Фељтон

1 5

ФЕЉТОН - ЗЛЕХУДА СУДБИНА ШЕФА ТИТОВОГ ВОЗНОГ ПАРКА: Блажо Јовановић и Саво Ковачевић "поклонили" Титу најбољег црногорског шофера

24. 08. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације