Фељтон

ФЕЉТОН - ЗГУЖВАНИ МОЋНИЦИ НА ТИТОВОЈ САХРАНИ: Народ воли харизматске личности и оне му уливају и неко спокојство и сигурност

Дејан Медаковић

11. 07. 2023. у 18:00

ГОТОВО је невероватно са каквом су унутрашњом потребом многи интелектуалци скоро кликтаво пристајали да своју реч потроше за те страховите привиде.

ФЕЉТОН - ЗГУЖВАНИ МОЋНИЦИ НА ТИТОВОЈ САХРАНИ: Народ воли харизматске личности и оне му уливају и неко спокојство и сигурност

Понекад ми се чинило да их је обузело право лудило због којег је све њихове поступке отело од било какве разумне провере. Нешто од тог заветног кликтања сачували су Радомир Андрић и Љубивоје Ршумовић у књизи „Тито писцима - писци Титу”, објављеној 1982. године. У дирљиво сроченом пропратном тексту они су написали: „Све најлепше речи намењене су Титу. Он је песницима родитељ, брат и друг, цвет љубичице и лале, соко и славуј, сунце и жубор потока, сигурност и слобода, песма коју народ у срцу рађа. У огледалу Титовог имена јате се метафоре, спонтане поетске фигуре и украси за време које долази. Јер, Тито је дошао из будућности.”

Радомир Константиновић трајно је обележио своје име текстом „Титова мисао”, доказујући тврдоглаво, као неко дурљиво господско дете, и оно што је немогуће. Поред осталог пише:

„Ових дана не знам за лепшу песму од оне, коју сви певамо: Друже Тито ми ти се кунемо.

Њена ритмика, тако једноставна, одједном наткриљује сваку другу ритмику, као ритмика таласа или заклетве, која увек као да је изазов времену у рушењу. Али та ритмика крајње упрошћених интервала, која се, у корак, сједињује са свима које знам и не знам, је ли она супротстављање вечности времену?

Ми, које је Тито учио, нисмо у рату с временом. Ми сарађујемо с временом. Уосталом, шта је догматизам, коме је Тито ударио глогов колац усред ове земље као усред самога света, ако не пре свега немирење са временом, у немирењу са историјом? Догматска мисао је покушај изузимања из времена. То је мисао оне „вечности” која би да успостави своје царство игнорисањем смрти.“

ГЛЕДАНО споља, Титова сахрана је имала сва својства величанственог финала једног раздобља. На тај погреб дошли су главни политичари савременог света. Видети их на једном месту као неку велику ожалошћену породицу будило је у мени чуђење. Нисам могао да верујем да су у тој гомили сви они од којих зависи судбина света, питање живота или смрти. Узалуд су радознали посматрачи очекивали да ће видети братство некаквих дивова.

Ништа од тога. Уместо џинова, ови су људи изгледали сасвим обично и људски. Било је готово невероватно да је силну Америку заступала једна крхка старица у роза хаљини и шеширу, за коју је речено да је то мајка председника САД Џимија Картера. Врпољила се на сунцу и тихо шапутала са упарађеним маринским аташеом. Неки злобници тврдили су да се са њим погађа чијој то сахрани присуствује, а највероватније је то персијски шах. Леонид Брежњев, тај силник пред којим је дрхтао цео свет, због болести је привилегован: дотурена му је једна столица. У тренутку када је морао да присуствује једној сахрани која тако дуго траје, био је то поклон вреднији од свих његових аутомобила.

Стиснути заједно, на једном ограниченом простору, ови моћници испадали су из својих тако свечаних улога. Било је очевидно да нису навикнути на тескобу. Овако згужвани на почасној трибини, они су подсећали на икону са представом четрдесет севастијских мученика. За њих је било и необично што их је протокол сахране приморавао да слушају дуге жалобне говоре на туђем језику. Навикнути да чују само себе, они су се нервозно мешкољили и тако само повећавали своју тескобу. А дошли су сви и готово је невероватно како је био мали број оних који су изостали. На овој трибини југословенски протокол приказао се у свом пуном сјају. Искрено сам се дивио тим извежбаним зналцима који су били кадри да унапред распореде све те великане, а да нико не буде повређен.

ПОМЕШАЛИ су се овога пута сасвим помирено и леви и десни, аристократи и грађани, мали и велики, демократе и диктатори, моћници свих боја, раса и религија. Са неверицом сам посматрао тај необични самит, тај тако различити скуп који би - падало ми је на памет - могао да ту, у Београду, одмах после сахране, тако рећи још на даћи, склопи вечни мир на овом свету. Помислио сам: зар није могуће да сви они, учествујући на сахрани једног од својих, бар за тренутак не помисле да ће сутра кренути једна друга погребна поворка у којој ће на лафету почивати њихово тело? А кад утихну жалосни маршеви и сви се разиђу својим кућама, хоће ли ико размишљати и о ефемерностима живота? Хоће ли се обузети идејом пролазности заверити да ће одсада унапређивати само добро, гасити мржњу и пожаре? Или ће се све у њиховом животу наставити по старом, а они постати свесни колико су и сами заробљеници власти, опијени и зависни, као какви наркомани.

Посматрао сам и народ који је са сузама пратио кретање погребне поворке. Сетио сам се како је народ искрено ридао и приликом сахране краља Александра I, чији су живот прекратили меци плаћеног убице. Очигледно, народ у суштини воли харизматске личности и оне му уливају и неко спокојство и сигурност. Када нас такве личности напуштају, народ веома болно доживљава ове растанке.

КОВЧЕГ су следили у спором ритму и страни изасланици откривајући пред очима задивљеног света и неку своју невероватну физичку издржљивост.Да ли су и они били свесни да овде, у Београду, испраћају и крај једне епохе? Сумњам! Бол народа који су масе отворено исказивале пред њиховим очима могао је да их утврди у уверењу да ће дело човека кога прате претрајати његову смрт и да га недостојни дијадоси неће раскућити. У оваквим жалобним тренуцима, када владају неконтролисана осећања, могућа су и пребрза заклињања на вечну оданост и трајно чување аманета. Врло брзо покаже се сва истрошеност заклетви, а чврсто саливено наслеђе почиње да пуца. Најзад, дијадоси показују своју злоћудну нарав, стварају се тајне групе и започињу најпре тихи, невидљиви сукоби, а касније јавни и све гласнији. Свечана фасада стиче пукотине које се више не могу сакрити. Равни и једнаки не могу више да пристану на једног и изузетног. Средишња власт се осипа и отиче својим загонетним вододеринама, а нови живот који незадрживо струји растаче стари. Као у неком позоришту тихо се гасе светла, а гледалиште тоне у мрак. Обично најгрлатије лучоноше претходног стања најбрже гасе своје бакље, трудећи се да први упале мала и смерна кандила. Уверавају нас опет, једнако страсно и наметљиво као и пре, да те мале светиљке осветљавају и свеопште духовно преображење.

ИСКРЕН ОПРОШТАЈ

У ТРЕНУЦИМА растанка са владарима народ је спреман да сасвим великодушно опрости свом вођи и све његове мане. Тај политички субјект брзо заборави на сва она разочарења која му је приређивао за време своје власти. Народ оспорава до једне границе, а онда, он се ипак баца на колена и искрено пролива сузе. Видео сам то на безброј места за време Титове сахране док је погребна поворка споро одмицала од Скупштине, кроз Улицу Милоша Великог па све до Дедиња.

СУТРА: ПУКОТИНЕ У ДРЖАВНОЈ ЗГРАДИ ПОСЛЕ ТИТА