Фељтон

ФЕЉТОН -НАТО СНАГЕ ПОСТАЈУ ЧУВАР НОВОГ СВЕТСКОГ ПОРЕТКА: Немачка је била једина држава која је жалила што није испалила метак на Балкану

Мишел Колон

18. 05. 2023. у 18:00

ПОЧЕТКОМ 1993. године, на једној конференцији Међународног центра у Бриселу, немачки посматрач, Штефан Егердингер, је рекао: „Једина држава која жали што није могла да испали метак на Балкану (Немачка тамо није имала трупа) јесте у ствари држава која извлачи највише користи из ситуације.

ФЕЉТОН -НАТО СНАГЕ ПОСТАЈУ ЧУВАР НОВОГ СВЕТСКОГ ПОРЕТКА: Немачка је била једина држава која је жалила што није испалила метак на Балкану

Она је ту почела ’врућу’ фазу нове поделе света. Она се налази у најбољем положају због свог географског положаја и своје агресивности. Немачка је добила успостављање две вазалске државе на Балкану. Могли бисмо се запитати да ли ће друге велике силе прихватити ту ситуацију.“ Одговор ће убрзо уследити.

Десетог фебруара ’93, Ворен Кристофер, министар иностраних послова нове Клинтонове администрације, одређује у шест тачака нову америчку политику. Она не одбија отворено план европских преговарача. Јер сам Кристофер инсистирао је на томе да не доведе у озбиљне тешкоће Бориса Јељцина, који се борио са опозицијом која се поистовећивала са српским интересом. Али, именујући специјалног изасланика (Реџиналда Бертоломјуа), Сједињене Државе јасно стављају до знања да оне подржавају муслимане.

Деветнаестог фебруара, одлучено је о ваздушним нападима на Србе. Да би их оправдао, Клинтон изјављује: „У нашем је интересу да покажемо да НАТО, највећи светски војни савез, остаје кредибилна сила за мир у времену након Хладног рата“. Циљ је у ствари: 1. Да се Сједињене Државе (а не Немачка) поново поставе као гравитациони центар југословенског питања. 2. Да се покаже како је НАТО нови полицајац способан да наметне свој закон у целој Источној Европи. Уосталом, истог тог 19. фебруара, један званичник ОУН изјављује америчком писцу Миши Гленију како је ултиматум НАТО „исто толико повезан са потребом да се одржи лекција Русима колико и са стањем у Босни“.

А, ПРЕТХОДНОГ дана, "Њујорк тајмс" навео је једног високог официра бошњачке војске: „Немамо илузија у погледу америчких намера у региону. САД хоће да успоставе војно присуство на Балкану.“ Најзад, у истом тренутку, Сједињене Државе смештају три стотине војника у бившу републику Македонију. Један угледан македонски политички коментатор указује: „Не прође ниједна седмица а да нам неки амерички генерал са четири звездице не дође у посету“.

Сједињене Државе 28. фебруара, бациле су падобранима 21 тону намирница на исток Босне. Ради се о првом једностраном деловању Сједињених Држава од почетка сукоба. Али, наведени хуманитарни разлози само су изговор. Реч је о почетку поновног војног преузимања ситуације од стране Сједињених Држава.

У том тренутку, са свих страна упозоравају: интервенција САД продужиће рат. Француски генерал Моријон, који командује ОУН на лицу места, најављује да ће тај амерички план „довести до експлозије“. "Њујорк тајмс" од 24. фебруара признаје да ту генералову анализу „широко деле сви војни стручњаци“. Он додаје да ће деловање Сједињених Држава „променити равнотежу зараћених страна у корист Бошњака“ (што у западњачком речнику означава муслимане).

ДАКЛЕ, по трећи пут интервенција Вашингтона погоршава рат. А, овога пута, то кажу бројни европски званичници. Међутим, Вашингтон наставља. Који је његов стварни мотив? Подсетимо се да је Пентагон утврдио као задатак Сједињених Држава да „доминира светом“... У марту ’93, један утицајни белгијски дневни лист (Het Financieele dagblad) из пословног света анализира: „Дакле, дошли смо до тачке у којој ће се Сједињене Државе активно ангажовати у југословенском рату премда је председник Буш у почетку говорио да се тај проблем тиче само Европљана. Требало је да они предузму иницијативу. Америчка одлука преокреће ствари. Америка хоће да преузме руковођење: Европљани могу, ако то желе, да сарађују. То је исти поступак као и током Заливског рата и операције у Сомалији. Америчка влада интервенише једино ако је управљање у њеним рукама.“

У ствари, разлог интервенције Сједињених Држава умногоме превазилази Босну. Исте цитиране новине објашњавају: „Није немогуће да се руска спољна политика креће у јасном антиамеричком правцу. И да је из тог разлога Америка одлучила да се више позабави ратом у Југославији. (...) Већ се говорило о томе да се начини нова ’гвоздена завеса’ између Запада и Истока Европе, рачунајући ту и Русију и друге бивше совјетске републике. (...) Уосталом, то се подудара са привредном рецесијом која Западну Европу разголићује пред јефтиним увозом са истока, посебно када је у питању црна металургија.“ Ево шта је јасно: интервенција Сједињених Држава у Босни је пре свега упозорење. Свима онима који, на истоку, размишљају о томе да се побуне против Новог светског поретка.

У МАЈУ, Ворен Кристофер започиње европску турнеју. Он предлаже избор lift and strike. С једне стране, укинути забрану на увоз оружја како би се помогло муслиманима, с друге стране, напасти српске положаје. За узврат, каже да је спреман да прихвати Солтенберг - Овенов план. Французи и Британци одбијају. Плаше се да њихови војници не буду ухваћени између две ватре: „Неки, иронично говори Ален Жипе, француски министар спољних послова, су у авионима и испуштају бомбе; други и посебно Французи, налазе се на терену.“ Кристофер је хладно примљен у европским главним градовима.

Тај Кристоферов план прихватила је Немачка. Без тешкоћа јер она није имала војнике на лицу места. Али 22. маја, појављује се један нови „план заједничког деловања“, предвиђајући између осталог успостављање сигурносних зона. Тај план поново окупља „Француску, Русију, Велику Британију, Сједињене Државе и ... Шпанију. Немци су огорчени што су остављени по страни, утолико више што Шпанци, који председавају Савету безбедности, учествују.“ Удар против Лондона и Париза, удар против Бона? Сједињене Државе играју игру равнотеже како би повећале неслагања међу својим европским савезницима.

БЕЛГИЈСКИ недељник "Телемастик" је објавио интервју са белгијским генералом Брикмона који је заповедао снагама Уједињених нација у Босни од јула 1993. до јануара 1994. године

- Да ли сте једног дана поверовали у крај борби?

Генерал Брикмон: - У августу '93. успели смо да смиримо фронтове. У септембру, преговори су били врло близу да до тога доведу. Чак су и затражили од нас да припремимо дворану у којој је требало да се потпишу споразуми. Ондашњи план Столтенберг- Овен предвиђао је поделу Босне на три покрајине унутар једне исте државе.

Сви су спасавали образ. Сећам се говора председника Изетбеговића који је говорио:

„Прекинимо борбе, лакше ће се окончати преговори". Али, десило се нешто што је све преокренуло, вероватно је неко уверио једну или другу страну да може да победи на терену. Али да би се победило на том босанском терену, треба прихватити да се ратује десет година.

ОСЛАБИТИ СРБИЈУ

ВЕЛИКА већина америчког естаблишмента није била за слање војника на југословенско тло. Плашили су се свеопштег партизанског ратовања, једног новог Вијетнама. Зато ће се Вашингтон предузети другачији ред корака: по сваку цену ослабити Србију, забраном увоза оружја умањити отпор српског становништва у Босни и Херцеговини и нарочито окончати сукобљавање између хрватских и муслиманских снагa.

СУТРА: ВАШИНГТОН УЗИМА КАРТЕ У СВОЈЕ РУКЕ