ФЕЉТОН - СРПСКИ НАРОД НИКАД НИЈЕ ОСУДИО АТЕНТАТ: Наш народ је морао често да почиње борбу и онда кад је била безизгледна

КАД се говори о Сарајевском атентату поставља се још једно занимљиво питање: да ли је он одговарао расположењу нашег народа.

Народ је устао против савеза са фашистичким силама, Фото "Википедија"

Је ли га он осуђивао и кад, а кад га је усвојио као свој. Од почетка спремања атентата ни на крај памети нам није било да би наш свет у целини био против њега. Традиција Косова и Милошева убиства у битци на том пољу 1389. турског султана била је врло жива. Зато се начелно и одобравао атентат као средство борбе на носиоца власти једне туђе угњетачке силе.” Доиста, од првог дана, па све до данас, кад пишем ове редове, нисам наишао на Србина, био он школован човек или неписмен сељак, да је изјављивао ма и малу осуду нашу због извршеног дела. Ни онда, кад се Први светски рат развијао 1915–1916. неповољно по нас, Србија и Црна Гора биле прегажене, никад и за тих тешких година нисам лично чуо, нити ми је ко причао да је неко од Срба нападао нас из Сарајевског атентата због патњи, што их је у Првом светском рату подносио народ.

Ја сам доживео само један случај. У фебруару 1916. Јаков Миловић на смрт се разболео у војном затвору у Мелерсдорфу. Војне власти у затвору по његовој жељи позвале су из Беча православног војног свештеника да га исповеди. Том приликом овај свештеник, по изгледу и говору као да је био однекле из Војводине, посетио је и нас остале затворенике из Сарајева у нашим самицама. Посетио је и мене. Разговарали смо о Јакову Миловићу због кога је и дошао у затвор. Рекао ми је да му нема спаса; за дан-два ће умрети. На моје питање, је ли изјавио какву жељу, оставио је код куће малу, незбринуту децу, одговорио је на то, да ништа о тим стварима није говорио, само је стално питао, шта је са Србијом. Је ли истина да је пропала и окупирана од аустриске војске. За време велике офанзиве немачке, аустриске и бугарске војске против Србије и Црне Горе концем 1915. и почетком 1916. године аустриски војници на стражи стално су нам добацивали, кад би који град у Србији био заузет. Чуо је то био и Миловић, али није веровао, зато је и питао војног свештеника, јер је знао да је Србин. Овај му је потврдио и кад је то мени причао, погледао ме прекорно и додао: „Ето шта урадисте; упропастисте цео народ”. То је било први и последњи пут да ми је један Србин пребацио да смо ми из Сарајевског атентата криви за рат и патње свог народа. Овом попу нисам на то ништа одговорио, само сам га грубо одбио, кад ми је понудио да се исповедим и причестим.

ДОЦНИЈЕ, кад сам проучавао историју наших устанака и ратова, посебице у 19. веку, разумео сам и држање нашег народа према почетку Првог светског рата и улози Сарајевског атентата у том почетку. Положај нашег народа био је вековима тако тежак, да је морао често да почиње борбу и онда, кад је била безизгледна. Стога су врло често народне масе у 19. веку, или групе смелијих подручја људи, уз њихов пристанак почели устанке – не утврђујући услове успеха или неуспеха. Зар после покоља кнезова у Србији у јануару 1804. нису сами сељаци из појединих села почели да убијају своје субаше и пале турске ханове. Карађорђе Петровић и изабран је био на скупштини у Орашцу за вођу једне такве на све спремне побуњеничке гомиле сељака из Шумадије, јер је и сам био спреман за борбу да истраје како са дахијама, тако и са целим турским царством. Снага с којом се упустио народ у Србији 1804–1813. у борбу са тим царством, најбоље је посведочила оправданост почетка устанка 1804. Слично је било и у Војводини за револуције 1848. Док су је носиле масе у пролеће 1848. – она је била револуција, чим је покрет прешао у руке официра и црквене хијерархије, она ће поступно прерасти у хабсбуршку реакцију. И 1875. владе у Београду и на Цетињу нису хтеле покретање источне кризе неким устанком, јер је међународни положај – споразум Русије и Аустрије у оквиру Тројецарског савеза, био неповољан за нас. Па ипак, Алекса Јакшић, један од покретача устанка у Херцеговини, кад је Јован Мариновић, претседник српске владе, одбио да помаже нови устанак, поручио је на југ нека почну, после ће хтеле – не хтеле владе у Београду и Цетињу, па и она у Петрограду морати да за њима иду, хтеле – не хтеле. Тако је почео устанак у Херцеговини и Босни 1878. Он је изазвао Источну кризу, омогућио улазак Аустрије у Босну и Херцеговину. На први поглед био је то неуспех, али у тој источној кризи 1875–1878. леже корени не само будућег потпуног нашег ослобођења од Турака него и од Аустро-Угарске монархије.

ЗА ВРЕМЕ Царинског рата између Србије и Аустро-Угарске 1906–1911. и анексионе кризе око Босне и Херцеговине 1909. историски извори опет недвосмислено показују да на отпор нису гурали политички покрети и Карађорђевићи колико јавно мњење земље. То расположење народа да се по сваку цену одупре притиску владе из Беча била је она моћна подршка владама Србије за организовање тога отпора. Слично [су] се развијали велики историски догађаји у вези са уласком Југославије у Други светски рат 1941.

И опет политички људи, што су водили земљу 1941, подлегли су притиску неповољних унутарњих и спољних односа у којим се налазила, па су 25. марта потписали пакт са немачким Рајхом. Објективно гледано, доиста је положај изоловане, са свих страна фашистичким војскама отворене Југославије био на први поглед безнадежан. Међутим, огромна већина народа је била уверена да је то пролазно. Хитлерова Немачка не може добити рат. У њега ће ступити и Русија и Америка. Немачка ће изгубити и Други светски рат, као што је изгубила и Први. Она је била противник стварања Југославије. Била је и остаће њен противник, ма какав пакт потписивали са Хитлером. Он нам је противник и национални и идеолошки. Сад нас вара. Кад му се прва прилика пружи и у нашу земљу ући ће са војском и без борбе је окупирати – како је окупирао и покорио остале земље југоисточне и централне Европе. Зато боље одмах дати отпор. То је била суштина пароле „Боље рат – него пакт”, „Боље гроб – него роб”. Тој су се филозофији чудили и немачки генерали. Један од [њих] рекао је 1941. за нас Србе да смо „народ са самоубилачким нагонима”. Нешто је схватио, али није суштину схватио. Нисмо народ самоубица, али дугом и тешком историском искуству имамо да захвалимо сазнању, да на Балкану који народ хоће да има независност и своју државу стално мора да је спреман да све заложи у одбрани те независности. Борба за стварање те независности и њена одбрана, кад се стекне је ствар не појединих људи и покрета, него целог народа. Онај, ко погоди тежње и стремљења свога народа у одлучним историским прекретницама, тај даје не само знак за почетак борбе него у основи узевши и њену тактику и стратегију.

ПРЕВРАТ 27. МАРТА

О ПРЕВРАТУ  27. марта 1941. године, који је био повод за напад Трећег немачког рајха на Југославију, постоји велика историска литература. Дају се и давала су се разна тумачења узрока и последица тога преврата и ко је био његов главни носилац. Мислим да се и овде десило као у често пута наведеним приликама у нашој историји 19. и 20. века. Доведени стицајем неповољних околности у земљи и у Европи уопште тадашњи руководиоци државе са кнезом Павлом Карађорђевићем на челу – попустили су притиску из Берлина у почетку Другог светског рата победничког трећег немачког рајха и пристали да приступе савезу фашистичких сила.

СУТРА: ЗАКАСНЕЛО ОКУПЉАЊЕ СРБА И БУЂЕЊЕ ИНТЕЛКтУАЛАЦА

Препоручујемо

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ДО РАТА БИ ДОШЛО И БЕЗ АТЕНТАТА У САРАЈЕВУ: Атентаторе нико није врбовао и наговарао да учествују у убиству Фердинанда

17. 02. 2023. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - СРБИЈА НИЈЕ ОДГОВОРНА ЗА ПОЧЕТАК СВЕТСКОГ РАТА: Обавештајна служба Аустро-Угарске је била врло слаба

15. 02. 2023. у 18:00

Фељтон

1 1

АТЕНТАТ ПРИПРЕМАН БЕЗ ЗНАЊА СРПСКЕ ВЛАДЕ: Односи у Европи били су главна погонска снага за избијање Великог рат

14. 02. 2023. у 18:00

Политика

0 3

ФЕЉТОН - ОКРИВЉЕНИ СЕ ДОБРО ДРЖАЛИ ПРЕД СУДОМ: Процес се одвијао са мрачном позадином првих великих битака Великог рата

13. 02. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације