ФЕЉТОН - НАГОН ЗА СЛОБОДОМ СНАЖНИЈИ ОД ГЛАДИ: Дезертерство је најгори облик издаје

СПАВАО је склупчан подно дрвета, с качкетом преко чела, допола умотан у индијанско ћебе испод кога је стезао свој карабин.

Че Гевара и Фидел Кастро, Фото Профимедиа

„Ко си ти?“

Тргнуо се, подигао главу, стављајући прсте на обарач.

„Ко си ти?“, поновио је глас.

„Ко је тамо? Стој или пуцам!“, повикао је одлучно уперивши пушчану цев у мрак.

Одговора није било, осим одјека његовог гласа и шуштања шуме.

„Ко си ти?“, чуло се и трећи пут.

Обузела га је језа од тог гласа.

„Стој или пуцам!“

„Па пуцај...“, рекао је глас.

Одјекнуо је пуцањ, за њим још један.

„Сад си открио положај, Ернестито.“

„Ко си ти?“, упитао је.

„Ја сам“, рекао је глас особе која се промаљала из шуме.   

„Оче... Ти?“

„Да,“, рекао је мушкарац у оделу с округлим наочари­ма. „Или да те зовем Фузер? Можда Рамон? Или Фернандо?“

„Откуд ти то знаш?“

„Знаш да знам све. И шта се збило, и шта ће се збити, и како ће се збити.“

„Шта хоћеш? Зашто си у шуми?“

„Зашто си лагао људе за вечером? Они тумарају по овим гудурама више због вере у тебе него због идеје о слободи. А ти их водиш у смрт! Шта ови неуки сељаци уопште знају о слободи? Ништа. Немају појма ни шта је слобо­да, ни како се она задобија. Идеје о слободи најлакше је продати гладним стомацима. Па ти ни сам више не верујеш у то. А ускоро неће ни они, нити било ко... Твоје идеје ће нестати, Ернестито... Као и ти... Као и ти...“

ПРОБУДИЛО га је дрмусање. Презнојен, скочио је на ноге, погледао около, млатарајући пушком кроз ваздух.

„Фернандо! Фернандо!“

„Шта се десило?“, упитао је још бунован.

„Камба је нестао! Изгледа да је побегао...“, рекао је герилац.

На те речи одмах се усправио, погледао према шуми и љутито рекао:

„Није побегао него дезертирао, Маркосе. Пакуј ствари – мењамо положај!“

Сјурио се ка групи, објављујући покрет. Спаковали су се у највећој брзини, покупивши притом само најосновније ствари.

Брзо је припалио лулу. Смиривао га је укус дувана упркос сметњама које му је правио, импулсивно ходајући у малим размацима.

Размишљао је о свом сну и Камбином издајству. Оца није сањао ни онда кад му је највише недостајао, чак ни кад га је осуђивао зато што их је у поодмаклим годинама све напустио и побегао за другом женом. Застао је, осврћући се ка шуми. Била је црна флека у ноћи.

„Ја сам свој живот посветио другима, а ти?!“, говорио је у себи. „Оставио си мајку, нас... И шта ти знаш о слободи! А биће онако како мора. Ах, Камба, Камба... Синоћ си седео поред мене, ти си добио последњи залогај. Од свих људи, зашто баш ти? “

ТО ОСЕЋАЊЕ га је заболело, али као и увек кад би му нешто задавало бол у срцу, он би то отрпео у себи. Није имао времена да се даље препушта таквим мислима, требало је брзо делати.

„Одлучно, само одлучно“, бодрио се. „Није ме брига ако паднем.“

Окренуо се ка групи. Упркос глади и неиспаваности, били су спремни за нови јуриш, за нови марш. Видео је толико пута ту слику и баш то било је пресудно у борби – нагон за слободом снажнији је од нагона за храном. Та мисао му је повратила дух, ободрила га, наоружала.

„Знате шта мислим о дезертерству. Најгори облик издаје, браћо моја. Свако бира свој пут...

Камба је изабрао свој, ми имамо наш. Немамо много времена. Делимо се у две групе“, говорио је у даху. „Једну водим ја, другу ће Маркос. Ујутру ћемо се састати на улазу у теснац Ћуро, а онда ћемо видети. Улаз се налази пет километара западно одавде. Не одвајајте се једни од других, држите се леђа уз леђа. Чувајте снагу, ноћас ће можда бити борбе. Има ли питања?“

„Шта ћемо јести, Фернандо?“, упитао је герилац.

„Шта ћемо јести? Слободу, Еузебио“, рекао је одлучно и кренуо. „Слободу.“

НА ТЕ РЕЧИ герилци су заборавили на глад и трећи пут за десет сати кренули у марш. Још једном је Че своју осмочлану групу повео дубље у шуму. Кретали су се споро у колони, збијени један иза другог. Последњих ноћи марширали су небројено пута како би избегли заседу, често нису јели по неколико дана.

Као мачетерос, Инти је крчио пут кратком мачетом, углавном не знајући тачно куда иде, Еузебио је био на зачељу, ишао је спорије и мало-помало заостајао за групом. Видевши то, Че се издвојио из колоне, пришао му и пружио му чутуру:

„Попиј, завараће ти глад, а мало ће те и угрејати. Хладно је.“

Герилац је прихватио чутуру, отпијајући гутљај.

„Ах, сингани, најбољи друг“, рекао је Еузебио. „Ја сам свој искапио пре три дана. Нисам могао да издржим, љуто ме је морила жеђ.“

„Разумем те потпуно“, насмејао се Че. „Јака, а питка. Чини ти се можеш да је пијеш цео дан, али кад ухвати, не знаш где се налазиш... Више волим црвено вино помешано с водом.

Стари аргентински обичај“, наставио је са сетом у гласу. „Најбоље легне после доброг ручка.“

„Ја највише волим пиво. Кад је ’Паћена’ хладна као змија, нема ништа боље. Паћо ми је рекао да си ти Аргентинац, Фернандо.“

„Да, али мени је отаџбина цела Латинска Америка. Оног момента кад сам то схватио, постао сам слободан“, рекао је и попио гутљај синганија. „Једног дана, ослободићемо и Аргентину. А онда и цео континент.“

„Верујеш у то?“

„Је л’ верујеш ти? Све је то у глави, Еузебио. Знам да си гладан, и ја сам. Али зато ми и јесмо револуционари – људи с више разумевања и издржљивости. Као дијаманти. Што се више брусимо, све смо јачи и вреднији.“

„Али Камба није издржао.“

„НИЈЕ издржао себе“, рекао је Че након краће паузе. „И сам знаш колико сам људи пустио да оду кад су рекли да не могу даље. Револуцији су потребни они најодлучнији, најотпорнији. Камбу нисам пустио кад је то желео јер је тада било опасно по групу, а сада је побегао јер је мислио да је група опасна по њега.“

Еузебио је ћутке климнуо главом, а Че је из ранца извадио кесу са смоквама дајући му све што је преостало.

„Узми. Смокве хране мозак и мишиће.“

„А ти?“

„Само ти једи, ја сам јео“, слагао је настављајући да корача ка челу колоне.

СА ФИДЕЛОМ КРЕЋЕ НА КУБУ

ЕРНЕСТО Че Гевара  11. априла 1953. дипломира на Медицинском факултету у Буенос Ајресу. У децембру исте године у Гватемали стиче прва револуционарна искуства и добија надимак Че. Две године касније, августа  1955. упознаје се с Фиделом Кастром у кући Кубанке Марије Гонзалес у Мексико Ситију. Средином тог месеца  венчава се са Хилдом Гадеа, коју је упознао у Гватемали, а кум му је Раул Кастро, Фиделов рођени брат. У марту наредне 1956. рађа му се ћерка  Хилдите, а 25. новембра  Че Гевара укрцава се  с Фиделом и осамдесет побуњеника на брод „Грандма“ и одлази у ослобађање Кубе.

СУТРА: РЕВОЛУЦИЈЕ НИСУ НИКАД САВРШЕНЕ

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - СВЕ ВАЖНО У ЖИВОТУ ДЕСИЛО МУ СЕ У ШУМИ: Фидел Кастро је Чеа у шуми прогласио Командантеом, равном себи

23. 10. 2022. у 18:00

Фељтон

5 16

ФЕЉТОН - ЕВРОПА ЈЕ УМОРНА И ПУНА СТРАХОВА: Украјина представља и дипломатски пораз Европске уније

22. 10. 2022. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ЕВРОПСКЕ ЗЕМЉЕ СПРЕМАЈУ СЕ ЗА РАТ: Немачка после Америке и Кине има највећи војни буџет у свету

21. 10. 2022. у 18:00

Фељтон

1 8

ФЕЉТОН - У ЕНГЛЕСКОЈ И АМЕРИЦИ НЕСТАЛО ЕВРОПСКО ЗЛАТО: У току је слом светског поретка, украјински рат је симбол његовог почетка

20. 10. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације