ФЕЉТОН - БЕЗ ДРЖАВЕ НЕМА ДИПЛОМАТИЈЕ: Поделе ваневропских колонија је узрок Великог рата

РЕЛИГИЈСКИ, римокатолички универзализам, превазилажен у добу реформације и стварања суверених апсолутистичких држава, еволуирао је, међутим, у световни универзализам који ће потом, у име материјалног прогреса, демократије, људских права, настављати да присиљава остатак света да прихвата западне вредности и мерила.

Ђорђе Бранковић - мозаик на улазу у манастир Крушедол, Фото Слика Жерара Терборха

Водећи творци униполарног светског поретка с краја 20. века, насталог после пораза Варшавског пакта у Хладном рату, и кључни покретачи агресије НАТО-а на Савезну Републику Југославију (1999), тврдили су да је управо овај догађај показао да се епоха вестфалског система завршила и да се ушло у доба "ратова за вредности" Био би то, у ствари, повратак на доба предвестфалских оправдања ратова наднационалним и наддржавним, вишим, моралним, идеолошким циљевима. Чак и тада, у последњој деценији 20. века, међутим, било је снажних гласова који су најавили успостављање вестфалског система на глобалном плану, у коме ће светске Велике силе бринути о равнотежи снага и интересним сферама.

Концепт Великих сила све до 20. века биће везан за простор Европе, али су односи снага на Старом континенту од 16. века зависили од њихове моћи у ваневропском свету, како су то показивали нарочито примери Османског царства, Шпаније, Русије и Британије. Порази Француске и победе Британије у Северној Америци у 18. веку, нарочито у Седмогодишњем рату (1756-1763), продубили су финансијску кризу, друштвене, идеолошке сукобе и пад ауторитета француских Бурбона. То су били најважнији узроци Француске револуције, која је покренула револуционарне ратове (1792-1815). Питање поделе ваневропских колонија биће један од кључних узрока Првог светског рата.

МЕЂУ историчарима углавном постоји сагласност о томе које државе би испуњавале потребне критеријуме да би биле убрајане у Велике силе. У 16. веку европским Великим силама могле су се сматрати Османско царство, Шпанија (она то остаје и после поделе Хабзурговаца на шпанску и аустријску грану) и Француска. У 17. веку уздигле су се Аустрија, Шведска, Холандија, да би их Француска, у добу Луја XIV, све надвисила и постигла моћ какву су у 16. веку имали шпански Хабзбурговци. Упоредо са војном моћи растао је и културни утицај. Француски језик је у међународним односима у 17. веку потиснуо латински и италијански. Почетком 18. века статус Великих сила стекле су Русија и Велика Британија, потом и Пруска. Вестфалски систем можда је најпотпуније примењиван у 18. веку. Број Великих сила свео се на пет: Француска, Британија, Аустрија, Пруска и Русија.

Ове државе задржаће статус Великих сила и у првим деценијама 19. века. После врхунца и слома војне моћи Наполеонове Француске настало је време огромног раста моћи Русије и ширења Британског царства. После пораза Русије у Кримском рату, неуспеха Аустрије и Француске у ратовима за уједињење Италије и Немачке, али и ступања ваневропских сила Јапана и САД у супарништво са европским силама, односи снага значајно ће се променити.

* * * * *

СИСТЕМ Великих сила, какав познаје нови век, није постојао у добу српских средњовековних држава. Од краја 15.века о односу Великих сила према Србима, о географским исходиштима, мотивима, циљевима и средствима српске спољне политике, на први поглед, мало тога може да се каже. До тада су, наиме, све средњовековне српске државе и области уништене и утопљене у џиновско Османско царство (Србија 1459, Босна 1463, Херцеговина 1481, Зета 1496). Последњи, симболични остаци српских државних традиција на тлу Угарске, и саме здробљене под турском силом, нестали су са гашењем титуле српских деспота 1537. године. Без државе, рекло би се, нема ни дипломатије.

Међутим, управо у времену туђинске власти уобличени су мотиви, узори и циљеви српске спољне политике.

Иза драматичних догађаја - пада српских држава под туђинску, иноверну власт, успона, промена граница и пропадања царстава, крвавих верских ратова, геноцидних уништења цивилног становништва, преверавања, сеоба - пажљив проучавалац српске историје уочиће, наиме, дубље, скривене континуитете. Упркос свему, средишњи простори, на којима се одигравала историја Срба, почев- ши од раног средњег века, суштински се нису променили. Наслеђени су били и покретачки мотиви српске спољне политике да би, у овом времену, били измењени и прилагођени новим историјским околностима. Кључни носилац овог скривеног и упорног трајања, у добу непостојања српских држава, од 16. до 18. века, била је Српска православна црква. Она је тада била једна од Клајншмитових "група са препознатљивом политичком традицијом", које учествују, понекад са веома важним улогама, у међународним односима.

ПОЛАЗНА тачка овoг штива, 1496. година, важна је због два догађаја, која су се одиграла тихо, без ратне вреве и погибије. Ђурађ Црнојевић, осумњичен због веза са француским краљем Шарлом VIII који је, заузевши Напуљ, припремао крсташки поход на Турке, пред претњама које му је из Цариграда донео брат Стефан, сишао је са Цетиња у Будву и отпловио ка Венецији. Ђурађ је био турски вазал, али је његовим одласком Зета изгубила сваку самосталност, потпала под власт Скадарског санџака, да би му била непосредно припојена (1498-1499).

Исте, 1496. године, сремски деспот и угарски вазал Ђорђе Бранковић напустио је световну власт, да би, како каже један савременик, "уписао себе у вишњи Јерусалим", постао монах Максим, потоњи архиепископ и митрополит београдски и сремски, затим и Свети Максим, кога Српска црква и данас помиње на свакој литургији. Према новијим истраживањима, примио је монашки постриг у цркви Св. Луке у Кулпину, између 1497. и 1499. године.

Деспотску титулу оставио је брату Јовану, али, после његове кратке владавине и гашења владарске лозе Бранковића она је, припавши Иванишу Бериславићу, кога тадашњи српски извори називају "иноплемеником", изгубила ону важност коју је до тада имала.

СА МАЈКОМ Ангелином, још једном светитељком, сестром Константина Аријанита Комнина, који је припремао искрцавање Шарла VIII на Балкан, и тетком Ђурђа Црнојевића, Максим се окренуо подизању манастира, обнављању предања и култова светих Срба. Монашење деспота Ђорђа, без знања мајке и брата, било је свесни повратак на пут Светог Саве. Био је то, слично Савином добу, нови почетак. Историјске околности биле су, међутим, сасвим другачије. Свети Максим је, симболично, објавио да вођство и ауторитет пропале државе коначно прелазе на Цркву.

О томе су, поред осталог, сведочиле и дипломатске мисије владике Максима у Венецији, Влашкој и Будиму. Ни то није била једина сличност са Светим Савом; и његове мошти Турци ће, да би казнили Србе, предати пламену - 1716. године.

СУТРА: Темељи српске дипломатије

Препоручујемо

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - НАДМЕТАЊЕ ЗА МОЋ, ПРЕСТИЖ И СЛАВУ: Велике силе крећу се као билијарске кугле, различите по величини

20. 02. 2022. у 16:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ОД БОГА ДОБРО, А ОД ЉУДИ ЗЛО: Кнез Милош је био ненадмашан дипломатски виртуоз

19. 02. 2022. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ЗЛОДОБРИ КНЕЗ МИЛОШ: Судбина га је одабрала да предводи устанике у Такову

18. 02. 2022. у 18:00

Фељтон

1 1

ФЕЉТОН - ВЕЛИКА СРЕТЕЊСКА СКУПШТИНА: Mилош није имао храбрости да изигра дато обећање

17. 02. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације