ФЕЉТОН - ДОБРИ ЉУДИ У ЗЛИМ ВРЕМЕНИМА: Лекари су једини војници који не носе оружје

ДОКТОРИ су у рату најважнији војници, јер спасавају оне који се међусобно рањавају и убијају.

Архива

Они су због њих стално на првој црти мртве страже, оној танкој линији која дијели живот од смрти. Доктори су једини војници који не носе оружје, они се голим рукама, и уз нешто хладног оружја у њима и око њих, боре против смртних рана нанесених оним опаким, ватреним оружјем. Ратни доктори су људи попрскани туђом крвљу, сломљени туђом несрећом, они у рату завршавају други, тежи факултет, сусрећу и видају ране које никада до тада ни видјели нису. Они у рату уче и занат и живот наново, гледају, живе и трпе њихове драматичне стране. Они отимају живот из канџи смрти, често се боре против природних закона, а можда и против неке божије воље. Они своју личну бол гутају и дубоко крију у себи, да би туђу могли да поднесу и понесу на својим плећима.

Доктори у рату немају и не смију имати ни политичка увјерења, ни вјерска оптерећења, није им важна боја ни врста униформе. Они виде само рањено тијело човјеково, ослушкују његов дах, прате куцање његових дамара и струјање крви. Они се боре за живот рањеног или умирућег човјека, не борећи се притом против оног ко је пуцао у тог човјека. Без доктора у рату бојно поље би било непрегледно поље смрти и незамисливе људске патње.

ЗАТО је бјежање доктора од и из рата најтежи вид дезертерства. Јер, бијегом од рата и његових страшних посљедица доктор постаје индиректни убица. Неко ће умријети зато што нема доктора бегунца да му помогне. Својим одласком са фронта, он шири и убрзава путеве одласка других у смрт. Доктор у рату једна је посебна врста свештеника. Док онај у мантији вида духовне, онај у крвавом, бијелом мантилу лијечи физичке ране. Зато је краљ Александар Карађорђевић забранио свим докторима бјегунцима из Првог свјетског рата повратак у Србију на рок од 50 година.

Доктори у рату су понекад цијели батаљони спаса: они у ратној џунгли, без икаквих компаса, проналазе путове живота, одгонећи од рањеника насрћућу смрт, која у тим бојевима немилосно узима свој данак. Доктор у рату нема радно вријеме, право на одмор, миран ручак, дубок сан, одсуство и равнодушност на туђу несрећу. Они у рату спознају да је њихова издржљивост већа него што су то икада могли у миру и да претпоставе. Рат од доктора прави хероје, а њихово херојство се тек увиђа након рата, када се преброје они који су избјегли смрт само захваљујући божијој, докторској руци. Сва људска ратна мука паралелно тече и кроз тијело доктора и кроз тијело рањеника-мученика. Понекад на лицу, рукама и мантилу ратног доктора има више туђе крви него што у том тренутку струји кроз тијело онога ко пред њим лежи на операционом столу.

У РАТНОМ паклу и тој људској кланици доктори су и рука анђела и божије око, они једини могу поломити нокте том опаком ђаволу кога зовемо смрт. Доктор у рату је ходајући мали бог у бијелом мантилу; као добри дух живота, самом својом појавом плаши и одгони смрт од људи.

Сваки рат је одвајкада био страшан и крвав, али без доктора у њему он би био незамисливо гори и тежи. У сваком се рату некако може без свакога војника, само никако не може без доктора. Он је чувар унутрашње стране људскога живота, на чију вањску људи обострано и слијепо насрћу, одвајкада.

Пред читаоцима "Новости" је фељтон о једном таквом доктору у рату, о проф. др Славку Ждралу, коју је он сам написао о себи, а све само описујући како је спасавао друге, написан његовом руком, проживљен његовом душом и опцртан његовим годинама живота. Ово је сведочанство о докторском рату и миру Славка Ђорђовог Ждрала, и о томе какав доктор и човјек треба бити и кад плане рат и кад засија мир.

* * *

Мени, као љекару, убрзо постаје јасно да је очево здравствено стање веома тешко и да су мале шансе да се може излијечити. Љекару је болест његових најближих велика лична драма. С једне стране, боли вас бол и несрећа члана најуже породице, а с друге стране вас раздире сазнање да му не можете помоћи. Мој добри отац Ђорђе је оболио од рака желуца.

Сви клинички и дијагностички параметри његове болести нису ми улијевали оптимизам. С тим оптерећењем, сваког дана и лијежем и устајем и идем на посао.

На Клиници за грудну хирургију Болнице Кошево, гдје сам запослен, поред радних обавеза, свакодневно слушам разне дневно-политичке коментаре запослених. На мојој клиници ради и др Драган Калинић који је активно укључен у политичка дешавања у БиХ. Често се код нас појављују људи из политичког живота Сарајева: Мирко Пејановић, Ненад Кецмановић, Иван Цвитковић, Абдулах Коњиција и други, тако да, поред личне борбе за очево здравље, нисам био поштеђен "морања слушања" коментара о свему што се тада дешавало у земљи.

А ЧИЊЕНИЦА је, да сваким даном, постајало је све узаврелије. Но, посебно једна појава нама запосленим била је изненађујућа и почела нам је задавати страх. Неки наоружани младићи појавили су се у болничком кругу. Једни су били у маскирним униформама са береткама на глави, а други у патикама, фармеркама и са калашњиковима у рукама.

У почетку повезивали смо то са лијечењем познатог сарајевског криминалца Јуке Празине на Трауматолошкој клиници. Мислили смо да је то неко његово обезбјеђење. Након неког времена, они се премијештају на главну капију болничког комплекса гдје заустављају запослене или друге грађане и легитимишу их. У свим тим немилим догађајима, ја сам, још оптерећен и болешћу свога оца Ђорђа. Након проведених одређених дијагностичких поступака, једини избор био је да му се покуша помоћи оперативним захватом. Такав захват се радио и на нашој клиници, али Драган Калинић и ја одлучујемо да се обави у Београду.

Након свих потребних припрема, операција је урађена у КЦ Србије, 27. јануара 1992, али неуспјешно. Борим се, да колико је то могуће, не прихватим ту истину, иако добро знам шта доноси сваки наредни дан и да је оцу крај веома близу.

Његово стање се прогресивно погоршава, што изискује поновни оперативни захват, који би само дјелимично ублажио тегобе. Та операција урађена је 16. марта на нашој клиници, и отац Ђорђе се уредно пробудио из анестезије. Операцију је водио др Драган Калинић.

Смјестили смо га на одјељење. Неколико часова послије, разговарам с њим: он упорно говори да не бринем о њему, него да идем кући, како бих пажњу усмјерио према породици и мајци. Још ме и савјетује да будем обазрив.

СУТРА: Велики животни ломови и безнађе

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - НАЈБОЉИ СЕ НЕ УМАРАЈУ ОД УЧЕЊА: Лидер зна да резултати зависе највише од њега, а не од среће

06. 01. 2022. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ЖИВОТ ТРЕНЕРА НИЈЕ БАЈКА: Овај посао треба радити док има смисла и завршити га на време

04. 01. 2022. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ДА СЕ НИЈЕ РАСПАЛА... Нисам сигуран да и Југославија не би добила ту утакмицу

08. 01. 2022. у 18:00

Фељтон

2 0

ФЕЉТОН - ПРОМЕНА "КРВНЕ СЛИКЕ" БАНКАРСТВА: Већина великих банака је у рукама странаца, у државним рукама остала Поштанска штедионица

12. 12. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације