ФЕЉТОН - СТАСАВА "БЕЛИ ХАРЛЕМ“: Тријумф у Бормију донео је неописиво славље

ПОБЕДИЛИ смо Американце са великим бројем поена (110:95) што је посебан подвиг. Ако изузмемо тај сусрет, на шампионату им је највише поена (89) дао Порторико. Због читаве атмосфере у Бормију и околини, трибине су углавном биле празне. А после победе против Америке, један од најпознатијих кошаркашких новинара у Европи Енрико Кампана преко "Газете дело спорт" је позвао публику: "'Бели Харлем' је у Италији а нема никога да га гледа!"

Саша Ђорђевић на победничком постољу са капитенима Италије и Америке / Фото Из приватне архиве Светислава Пешића

То се одмах прочуло међу играчима, јер је Рајче добио те новине преко Боре Станковића који је једини говорио италијански и то нам је превео. Од тог тренутка тражила се карта више за наше утакмице. И сви су навијали за нас и наравно за домаћина Италију.

Свакако, нико није могао да планира да ће Кукоч да постигне 37 поена против Американаца и то на такав начин, али шут јесте био наше јако оружје. После сам гледао статистику: имали смо 60,7 одсто шут из игре, од тога 16-19 за три поена, што је у том узрасту врло тешко остварити. Против таквих играча као што су били Гери Пејтон, Лери Џонсон, Стејси Огмон, Кевин Притчард, Двејн Шинцијус, Брајан Вилијамс и остали... Из те америчке селекције десет играча је после отишло у НБА, а неки су учествовали на "ол стар" утакмицама.

ДАН уочи полуфиналог сусрета са Немцима, догодило се нешто што нас је могло коштати титуле. Док друге екипе не излазе из хотела, припремајући се за завршне финалне утакмице, наши играчи користе слободно време за "креативну" забаву на трамбулинама у парку у центру града. Наравно, предводник је био Небојша Илић (садашњи тим менаџер, репрезентације Србије и Црвене звезде), један од наших најбољих играча.

Повредио је скочни зглоб. Играчи су дуго тражили начин како да ми објасне "инцидент", а када су дефинитивно смогли снаге, ја сам био љут и бесан. Сметала ми је неодговорност, иако сам могао донекле да разумем јер су били млади. Илића сам изоставио из екипе са Немачком у полуфиналу. Више је то била казна, него поштеда због повреде. У финалу против Американаца био је са Дивцем и Рађом један од најбољих (постигао 14 поена).

Немачка је била прилично јака, добро организован тим, у сваком случају врло незгодна. У полуфиналу Европског првенства у Гмундену, годину дана раније, победили смо, али смо се мучили до пред сам крај утакмице. Овог пута у Бормију, у полуфиналу, победа 89:64. Сада смо имали далеко већи респект и искуство играјући против њих. Тренер репрезентације Немачке био је Бернд Родер који је касније, када сам преузео немачку репрезентацију, био мој помоћник, али и више од тога - пријатељ. Немци су имали два изузетна талента, међу најбољима у Европи. Хенинг Харниш (203 цм високо крило) и Хенрик Редл (200 цм, играч за све спољне позиције) који је касније са легендарним тренером Дином Смитом на Универзитету Северна Каролина био NCAA шампион.

ФИНАЛЕ је одиграно 5. августа 1987. Била је то наравно другачија утакмица од претходне у групи. Победити два пута истог и веома јаког противника на било ком турниру није нимало једноставно. Они су били веома агресивни у одбрани, поготово на нашим спољним играчима. Притисли су нас по читавом терену пресингом. Имали су изузетне физичке предиспозиције, технички и тактички добро припремљени, у овој финалној утакмици.

Међутим, ми смо имали веома квалитетне спољне играче, играче који су знали да "држе лопту", Ђорђевића, Добраша, Павићевића, а ту је био и Кукоч преко кога смо могли да елиминишемо агресију. На све то смо били припремљени и захваљујући нашој индивидуалној игри у нападу увек успостављали баланс између спољне и унутрашње игре. Прва и основна идеја - играти контранапад увек након дефанзивног скока. Рани напад са циљем да је лопта спуштена на lowpostu. Постигли смо 25 од укупно 86 поена. Од укупно 86 поена, 59 постигли смо из рекет а (Дивац 21, Рађа 20), од тога 13 поена након скока у нападу.

Контролисати ритам игре и резултат никада није могуће без добре одбране. Најбољи стрелац америчке репрезентације Стефон Томпсон постигао је свега два поена, најбољи центар Шинцијус пет, први плејмејкер Пејтон само четири поена. Они су били нестрпљиви, и играчи и тренер, и желели су да добију утакмицу "сада и одмах". Међутим, ми смо били тактички веома добри, и захваљујући ипак већем искуству, одређивали ритам игре.

НАЈВЕЋИ проблем сам направио ја. Мало је недостајало да са неким својим одлукама угрозим нашу победу. После одличног почетка и солидног вођства, почео сам да експериментишем. Ајде зонски пресинг после коша, ајде сада зонски пресинг после слободног бацања. Али они су били припремљени на то, искористили су то тако да смо на полувремену губили са 43:40. По први пут то је била једна нова ситуација за све, и за мене и за играче. Игра се финале, а ми никад до тада нисмо губили па чак ни на полувремену. Дворана је била испуњена до последњег места, сви су дошли да виде "Бели Харлем", аплаудирали су нам на сваком потезу, кошу, стварно смо имали подршку. И одједанпут шок, тајац у дворани.

Био сам љут, можда на играче, али више на себе. Кренем према свлачионици сам. Једноставно сам имао потребу за било коју врсту разговора, а Рајчета нема нигде...

Питам се да ли су ме сви одједанпут напустили. Одједном појављује се Рајче. Пре него што ми је ишта рекао, ја га питам: "И, добро како ти се чини?"

"Знаш шта, било би најбоље када би престао са тим модерним одбранама, те зонски пресинг, те пресинг преко читавог терена..."

БИО САМ свестан тога па сам аутоматски донео одлуку, престао сам са зонским пресингом, не само на тој утакмици већ и касније у клубовима и репрезентацијама које сам водио.

У свлачионици ме је сачекао мук, сви су спустил и главе. Као и свака друга екипа, и ова очекује од тренера да пронађе решење. Ја сам знао шта је решење, знао сам пут до победе. Можда би неки тренери у тој ситуацији били позитивни, бодрили своје играче, спустили лопту на земљу, "само ниско и по земљи", како кажу фудбалски тренери. Не, ја сам изабрао други пут. Наравно није било бацање кошаркашке табле (јер тада је нисмо ни користили), али била је јака, гласна критика. Играчи су ме познавали и знали су да им верујем и била им је јасна порука. Они су веровали у своје могућности, а ја сам мало променио начин вођења утакмице у дугом полувремену. Победили смо као што је познато са 86:76. Та победа ми је сигурно једна од најдражих, не само што смо постали прваци света. Некако ми је пао камен са срца, јер и тада као и сада има оних који све најбоље знају и критикују тренере због донетих одлука.

КОНАЧНО ПРВАЦИ СВЕТА

ТРИЈУМФ у Бормију нам је донео неописиво славље. Југославија је коначно била јуниорски првак света. Много година касније, помислио сам нескромно да смо били нека врста претече америчког НБА дрим-тима из Барселоне 1992. године. Просечно смо побеђивали противнике са 27,6 поена разлике, 111 датих поена по утакмици, са укупним процентом шута 60,7 за два и три поена. У Бормију 1987, било је "само" 86 поена у финалу са Американцима, али су Американци имали неславни рекорд јер су у финалу постигли само 76 поена.

СУТРА: БУЂЕЊЕ НЕМАЧКЕ КОШАРКЕ

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - СТЕПЕНИЦЕ ЗА УСПОН НА ВРХ СВЕТА: Млад играч је као трска - брзо расте, али се и брзо ломи!

21. 12. 2021. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - МЛАДИ ВУКОВИ СА СТАРЕ ПЛАНИНЕ: Пирот је обезбедио идеалне услове за рад талентоване генерације

20. 12. 2021. у 16:15

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - БУЂЕЊЕ БОСНЕ ИЗ ВЕЛИКОГ СНА: Кад преузимаш тим нису потребне велике речи

19. 12. 2021. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ПУКОВНИК АВИЈАЦИЈЕ КАО МЕНАЏЕР: Пешић је био профил играча какав се и данас тражи

18. 12. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације