ДОКТОРКА СПОМЕНА МИЛАЧИЋ О СУОЧАВАЊУ СА ТЕШКИМ БОЛЕСТИМА: Када је болестан један члан - болује цела породица

В. Н.

05. 09. 2021. у 11:00

ТEШКА болест, са свим припадајућим и неизвесним третманима, индивидуално је искушење али је то, у већини случајева и искушење за читаву породицу. Ово значи да патњом због, рецимо, повећаног броја карцинома у Србији, нису обухваћени директно само оболели - већ и сви чланови њихових породица, каже клинички психолог Спомена Милачић.

ДОКТОРКА СПОМЕНА МИЛАЧИЋ О СУОЧАВАЊУ СА ТЕШКИМ БОЛЕСТИМА: Када је болестан један члан - болује цела породица

FOTO: Depositphotos

 - Оболела особа трпи својеврсну личну трансформацију, између осталог и унутар породичних односа. Оболела мајка више не успева да контролише домаће задатке или да кува као раније. Чак више не успева ни да попуни место које је за њу било резервисано одувек. Не успева да буде главна породична подршка. Оболели отац више није узор у фудбалу дечаку, не разговара са њим са уобичајеним доскочицама и шалама. Па чак ни оболела бака више није подршка и вечита утешитељка унуцима - сада је обично депресивна и резигнирана.

Кроз какве промене пролази породица?

- Промена здравственог стања код драстичних болести значи и промену на тасу породичних односа. То су обично нагле промене и у породицама увек настају турбуленције, дуже или краће. Потребно је извесно време да се новонастала ситуација преточи у нову породичну динамику. Једноставније и суровије речено, у случају теже болести унутар породице, потребно је извесно време да породица изнађе нове начине да преживи. Многе то не успеју. Болест једног члана, најчешће онога који је био психолошки стожер, нажалост врло често води до тога да читава породица постане дисфункционална или се распадне. Ово је нарочито драматично унутар породица самохраних родитеља.

У ком смислу?

- Ова домаћинства су ионако врло психолошки повредљива. Многобројне невладине организације нимало нису допринеле ојачавању те категорије. Традиционално поштовање и подржавање овог типа породице у неолибералном моделу је напуштено. Ту се очекује да свако за себе само узима колико год може - а овај тип породице је у том смислу најмање способан. Зато тешко оболели самохрани родитељ не успева да своју улогу расподели на још некога и деца драстично трпе, као и мајка или отац сами.

Спомена Милачић

Спомена Милачић

Кроз које све фазе пролазе оболели и његова породица?

- Тешке болести најчешће почињу сумњама. Сумње изискују анализе, које опет трају и везане су са напетим ишчекивањима и обично ангажовањем најближих. Чак и у случају да оболели не живи са породицом, родбина је у овој фази уз њега, као заинтересована подршка. И добро је што човек може да подели са неким период тешког ишчекивања. Колико год да је неповољна дијагноза већ дуго слућена, сама фаза изрицања тешке дијагнозе (најчешће канцера) увек је шок, како за оболелог, тако и за чланове породице. У нашем народу се рак често и не именује већ људи кажу само: Задесило га "оно најстрашније".

Али, прогнозе нису увек "црне"?

- Наравно, ова дијагноза не значи данас исто што и пре 20 година, али у великом броју случајева то је дијагноза која је, нарочито у узнапредовалим фазама или код одређених форми - фатална. Неке друге тешке болести такође имају тешке прогнозе и улога оболелог члана сада је већ утврђена унутар породице - као улога болесника. Авет високе смртности надвија се над све, свако може неког да изгуби: супругу, мајку, сестру... Са оболелим сви се такође суочавамо са сопственом смртношћу и неизвесношћу живота генерално. У овој фази породица обично пролази кроз блискост, премда је она на граници са скрханошћу и није нарочито ефикасна. Људи су примили тежак ударац и дају подршку једни другима не би ли некако ову фазу премостили.

Какве могу бити реакције деце, а какве осталих одраслих?

- Ово је период када деца неизоставно траже објашњења везано за болест и смрт, те, уколико им то није раније речено, сада свакако треба објаснити шта значи тешка болест. Показало се да се она најбоље носе са ситуацијом уколико су оспособљена да преузму део послова и одговорности, те да тако заправо науче како треба имати активан однос. Свако склањање у другу собу и "чување" не чини их јачим у животу, напротив. Након шокантних сазнања о здрављу обично следе терапије које дуго трају, праћене су здравственим тешкоћама и неретко доводе до промењеног изгледа болесника. При том, предузете терапије не гарантују увек излечење те је све праћено неизвесношћу и стресним контролама.

Које су последице?

- Породица је сада већ дефинитивно или прилагођена на новонасталу ситуацију или напросто све слабије и слабије функционише. У случају прилагођености, то оболелом много значи јер онда може да се фокусира на себе и евентуалне промене које могу помоћи излечењу. У нефункционалним породицама и оболелом је много теже, депресивне епизоде су много дуже и само подношење лечења је све мукотрпније. Многи пацијенти након лечења од тешких болести имају врло дуге периоде побољшања, тзв. ремисије, и те годишњице од појаве последњих симптома или од последњих лоших маркера, у функционалним породицама се заиста обележавају са посебном блискошћу и као врста заједничке победе.

Лакше је са онима у "истој кожи"

Колико ситуацију у породици може да олакша повезаност оболелог са онима који имају исту болест?

- Време које оболели члан проведе у комуникацији са члановима удружења оболелих, нас сајту "своје" организације добродошао је предах породици, као што је и њему самом добродошла и незаменљива комуникација са неким ко је "у његовој кожи". У случајевима дугих ремисија или коначног оздрављења, ова удружења пружају могућност човеку да своје способности изрази и изван породице те да, будући често већ пензионисан, опет постане радно активан. Таквих удружења и радионица за децу оболелих нема, и она су код нас, практично, препуштена снази и бризи другог родитеља.

Шта може помоћи породици у ситуацијама са којима се суочила?

- И најбоља породица не може у потпуности да разуме оболелог. Тешка дијагноза значи мноштво недоумица, безброј питања. Оболео човек готово свему је склон да придаје пажњу, а поље интересовања му није исто као што је то здравим људима. Зато тешка болест заиста може да уништи односе које је оболели до јуче имао. Једна од ствари која ту заиста може да помогне јесу удружења оболелих од исте болести. Тамо су људи са сличним искуствима, који деле исте бриге, исте дилеме и често имају драгоцене информације. При томе је могуће комуницирати од куће, не оптерећивати чланове породице својом болешћу, упознати нове људе. Ово је такође и значајна помоћ лекарима. Оболели члан се упознаје са својом болешћу, као и могућим третманима и уз помоћ других пацијената, што значи извесно психолошко, па и временско растерећење за лекара.

Функционише ли то код нас?

- У Србији постоји известан број оваквих удружења, али она, једном основана, обично даље нису нарочито активна. Ова би удружења морала бити далеко боље организована и више донирана област невладиног сектора.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)