ХОДИО ПУТЕМ И БЕСПУЋЕМ: Никшићани се опростили од Вита Лекића, симбола града

Велиша Кадић

17. 01. 2021. у 07:13

ХОДИО ПУТЕМ И БЕСПУЋЕМ: Никшићани се опростили од Вита Лекића, симбола града

Неиспијена чаша испред слике Вита Лекића / Фото Приватна архива

СЛАВИЛИ су га Никшићани за живота, али и након његовог преласка у вечност. Ходио је Витомир Вито Лекић путем и беспућем, остављао велика дела као наставник ликовног или мајстор шаха, био је хуманиста, родитељ.

Тражио је спас код добрих људи, пио љуту, мезио приче и стихове - јетко, топло, занимљиво... Био је боем најфинијег нерва. Уважаван и цењен, свуда радо виђен. Ходио је од Никшића до родне Андријевице путем и беспућем, умиривао тако номада у себи. Пријатељ кафеџија, усмених приповедача, шахиста, сликара, вајара, резервних војних старешина, тумач живота у разговорима с врсним интелектуалцима, којих у Никшићу никада није недостајало. Човек у чијем друштву су кафански часови неосетно текли, дочекујући зоре у друштву драгих пријатеља у задимљеним просторијама, преврнутим шаховским фигурама по столовима, исцртаним хартијама...

Чаша из које овај мераклија више никада неће повући цуг стоји крај његове слике у просторији Резервних војних старешина Никшића, и то код председника Бранка Павића. И данас, када ту сврате његови пријатељи, отворе дуге приче, сећања на Вита, згоде и незгоде, попије се и наздрави човеку који, иако није рођен у Никшићу, постао симбол овог града.

- Увек када овде уђем успем чашу ракије мени и Виту. Наздравимо један другом, проћакуламо мало, прекорима га што је отишао без поздрава. Ово овде је био његов други дом. Увек радо виђен. Уносио је ведрину. Ех, само кад се сетим колико смо као ноћобдије испијали чаша и флаша. Ма какви, океан би нам био мали. Два Вита - Николић и Лекић, направили су Никшић митским градом. Да, стварно тако мислим - прича Павић. - Надам се да ће генерације Никшићана наћи места за нашег Вита, можда нека улица, школа или шаховски клуб понесе његово име. О Виту ће се тек причати.

ВИТОВ одлазак осиромашио је још једног његовог пријатеља и другара. Публициста Војо Мијушковић каже:

- Постоје људи што на ризницу личе. Споља - тиха, ненаметљива појавност, унутра - право богатство. Само, допри унутра, мајковићу! Још не сретох раскошнију, а "себичнију" сликареву руку, од његове. Не одваја се од оловке, сем кад се рукује или држи чашу. Минијатуре - цртежи, портрети, пејзажи, разне импресионе варијације, само њему знане мини-композиције. А тек разноразни красописи, илустрације, илуминације... Подсети на славне мајсторе црквених књига. На обичним папирима - папирићима, најчешће, на разним подлогама, чак и на обичној салвети. И увек је то вредан уметнички рад - осликава речима Витов портрет Мијушковић. - Фасцинантан цртач. Раскошна машта. Фотографска фиксација детаља и линија. Као код Димитрија Поповића или Ратка Шоћа. И после свега, ни једном свом раду није дозволио да постане "велики", да изађе у културну и грађанску јавност?!

ЈОШ један од симбола града, Милорад Мидо Дрекаловић, дугогодишњи председник Црвеног крста Никшића, делио је добро и зло са Витом.

- Сви који су га познавали, знају да је из његових очију увек избијала нека чудна топлина за све људе, а децу посебно. Није онда ни чудо што је читав свој радни век провео у школи "Олга Головић", као изузетан ликовни педагог, широког образовања, са бројним међународним и домаћим признањима (за којима никад није трчао) - каже Дрекаловић. - Такав један човек није могао да заобиђе Црвени крст, који му је последњих тридесет година био друга кућа. У Црвеном крсту опет рад са младима, а деца и омладина су га безгранично волели, како и не би, па он је био "чика Вито", онај што лепо црта и још лепше пише. Иако родом из Андријевице, Никшић му је био све, и кућа и дом, и лука спаса и срећа и на крају усуд, град који му се никада није на прави начин одужио, а да он то није ни тражио.

ОПРОШТАЈ У СТИХОВИМА

ОД Вита Лекића стиховима су се, у читуљи, опростили његови другари из Друштва "2. јануар" и Резервне војне старешине Никшића.

"Када човјек драг некуд оде

Душом се тиха туга буди.

Мисли вјечној истини воде -

Како је мало добрих људи

Трепери драги лик, тихо, тихо,тихо све тише.

Магла се влажна прикрада виду.

Опет кренуше јесење кише.

А добри људи - иду ли иду."

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (2)