“ОТРОВНЕ И БЕСРАМНЕ ИНСИНУАЦИЈЕ”: Отац Радомир Никчевић о скандалозним изјавама Мила Ђукановића

В. К.

14. 12. 2020. у 17:45

ПРОТОЈЕРЕЈ ставрофор Радомир Никчевић, архијерејски намесник херцегновски и бивши секретар Митрополије црногорско-приморске реаговао је на интервју председника Црне Горе Мила Ђукановића.

“ОТРОВНЕ И БЕСРАМНЕ ИНСИНУАЦИЈЕ”: Отац Радомир Никчевић о скандалозним изјавама Мила Ђукановића

Фото. В. Кадић

Он је Српску православну цркву ставио на оптуженичку клупу „у својеврсном телевизијском „велеиздајничком процесу", у коме су он и његова „монтенегринска" идеологија били уједно и тужилац и пресудитељ овој најстаријој и најдобротворнијој установи нашега народа."

-Масовно присуствовање сахранама, поготову знаменитих људи, обичај је Црногораца, који су остављали и најспрешније послове, када је требало ићи на „покајање" и погреб. Историја не памти да се у Црној Гори икада десило да, када се упокоји неки владика наше Свете Цркве, ако не рачунамо време богоборног комунизма и атеизма, у његовој сахрани са највећим страхопоштовањем, поред свештенства и народа, нису узели учешћа и највиши црногорски главари. Први пут се овог 2020. лета Господњег догодило да један од највиших државних главара, сам председник Републике Црне Горе, Мило Ђукановић, иако ничим није био спречен, не дође да ода посљедњу почаст блаженопочившем митрополиту Амфилохију. Покушај да се овакав аморалан гест према једном од највећих архијереја наше Цркве, са којим се по службеној дужности често сретао и са којим је редовно комуницирао током свих тридесет година своје владавине, оправда речима да је СПЦ послао телеграм саучешћа те да је слање телеграма „довољна мера његовог односа" према покојнику, ружан је до крајности. И као што је својим недоласком на сахрану настојао да омаловажи блаженопочившег Митрополита и верујући народ, тако се на четрдесети дан од митрополитовог упокојења, председник Црне Горе грозничаво потрудио да нам се наруга и „почасти" нас новим нападима - поручује Никчевић.

Према његовим речима, “Српска Православна Црква оклеветана је и оптужена да, у само Милу Ђукановићу знаним „кључним националистичким документима којима се промовише идеја Велике Србије", тобоже фигурира као „један од стубова таквог пројекта, задужена да промовише српски национални и верски идентитет на просторима изван Србије" и да врши „агресивно посрбљавање Црне Горе и потирање њеног верског, државног и националног идентитета". И да је, наводно, након укидања црногорске државне самосталности 1918. г, СПЦ превратнички заменила тобожњу „аутокефалну Црногорску цркву", која је, по убеђењу незнавених, наводно била и остала „неупитна тековина" сваке „црногорске државне независности" и на чијој обнови председник од почетка стрпљиво ради, наилазећи на „агресивну опструкцију" припадника наше Цркве“.

Отац Радомир додаје да, “наступајући са позиције некога ко је Српској Цркви апсолутистички великодушно „пружао шансе" и, вели, показивао стрпљење и толеранцију према њеним „застрањењима", председник Ђукановић је за нашу Свету Цркву бестидно изјавио да је извор „канцерогених утицаја у црногорском друштву", будући да, са једне стране, одбија да се покори ћуди државе и „региструје, као и сви други" на њеним шалтерима.“

Foto AP

- Притом је Мило Ђукановић чињеницу да је управо наша Црква као најстарија народна установа породила црногорску државу прогласио за „ноторну неистину" оних који би, тобоже, да „врате Црну Гору у позицију средњовековне теократске државе, заробљене догмама". Са друге стране, овај острашћени ум, у суштини сам будући тако еклатантно заробљен и окован догмама комунистичког агитпропа, тај „канцерогени утицај" види у тобожњем „узурпирању државне имовине", тј. цркава, манастира и других црквених добара насталих и од добротвора народних наслеђених до 1918. године, која су са државе тобоже преварно преписана на Цркву. У земљи Немањића, Црнојевића и Петровића који су најбоље што су имали, даривали својој Цркви, на узор читавом народу, вековима, вечна Добротворка свога народа клевеће се да је „опљачкала државу", отимајући од ње сопствена богослужбена места и монашка обиталишта и имања. И притом Ђукановић, под којим је Црна Гора фактички раскрчмила сву своју највреднију имовину, без имало нелагоде изушћује да "живи за онај дан", када ће лицу правде бити приведени сви они који су наводну Црквену узурпацију државних блага омогућили и спровели у дјело, изушћује то, Бога се не бојећи и људи не стидећи - поручује отац Радомир.

Као посебно отровне и бесрамне председникове инсинуације протојереј Никчевић наводи оне на рачун блаженопочившег митрополита Амфилохија, које би да представе како је он тобоже пристајао на икакав разговор о стварању неке лажне „аутокефалне Црногорске цркве".

- Још док се на челу Митрополије налазио митрополит Данило Дајковић, када се већ размишљало о његовом наследнику, кога су људи у Цркви видели у личности тадашњег епископа банатског Амфилохија, УДБА је његов долазак у Црну Гору покушала да спречи, знајући да њега не може инструментализовати за своје циљеве. У архиви Митрополије сачувани су записници који показују колики је притисак „служба" вршила на старог митрополита да, како зна и уме, спречи да на трон цетињских владика дође епископ Амфилохије. Знамо да је у више наврата долазио код старог митрополита тадашњи државни секретар за вере Тадић, настојећи да утиче на Синод СПЦ, да за новог црногорског митрополита прихвати Мираша Дедеића, који је очигледно био пројектован од УДБЕ, али и од страних, православљу непријатељских фактора, несумњиво на трагу Франческа Паловинетија, папског изасланика, који је још 1969. крећући у „борбу" да се Црна Гора покатоличи, у свом познатом писму митрополиту Данилу објавио „рађање новог народа".

Фото: Принтскрин

Премда нису успели да код старог митрополита прогурају Мираша, удбаши су наставили свој нечасни посао - стварање неке нове Цркве за Паловинетијев „нови народ". Звала се она Црногорска или само Православна,како је, како тврди, својевремено митрополиту Амфилохију предложио Ђукановић, са приземно-политикантске тачке гледишта таквих умова у суштини је свеједно, јер им је, било и остало битно само то да она не носи своје изворно име, којим се именује још од времена Немањића као „Српска Црква", како сведоче и чувене Теодосијеве молитве Св. Сави из 13. вијека: „Словес Твојих ученије, Србска Црква украси се... „Србска великаја Црква са свештеними и са кнези људи и са васеми верними празнујуштими ва памет добрују пастиру и учитељу и веселешти се зовет..." Притом, треба и овде подсетити и нагласити да именовање – „Српска" у првом реду представља ознаку језика, освештаног светопедесетничког достојанства, на коме наша Света Црква богослужи и мисионари из покољења у покољење на многовековним просторима свога деловања свима који тај језик разумју, без обзира на народност.

Сада, када митрополит о томе више није у прилици да сведочи, Мило Ђукановић тврди како у једном незваничном разговору његов предлог да се наша Црква у Црној Гори одрекне свог изворног имена „није одбијен, није одбачен, нити потрвен". У суштини, то може само да значи једно, да је од стране митрополита та непристојна понуда дочекана са ћутањем, без одзива. Само онај ко не познаје нашег митрополита, који је увек, када би о нечему значајном расуђивао и одлучивао, говорио – „ јутро је паметније од вечери, хајде да се помолимо Богу и Светом Петру Цетињском", само такав може помислити да је његово ћутање могло значити слагање са недоличним предлогом.

Ћутање код митрополита није било знак одобравања, што не зна наш председник, јер га заправо никада није ни упознао. Такво ћутање митрополитово било је ћутање из мудрости а не из одобравања или неког страха. Није се он плашио да каже оно што мисли, него је ћутао да би онај који чује то ћутање схватио да је на погрешном путу и да погрешну ствар ради.

Фото: Архива

 

Митрополит је последњи човек који би прихватио да направи компромис око назива Цркве, и који би пристао да се наша Света помесна Српска Православна Црква назове другачије него што се звала вековима, још од времена Светога оца нашега Саве. За њега компромиса између: истине и лажи, добра и зла, правде и насиља, невиности и разврата, скотства и човештва и, у крајњој линији, између Бога и ђавола, није могло бити. Свеколико митрополитово дело, животно, књижевно и теолошко јесте чисто светосавско исповедање Праве Вере Христове. Зар би један толико уман теолог, исповедник и заточник вере Светих Отаца могао да пристане да се око Цркве погађа и договара са човеком некрштеним, слушајући његова често нецрквена и политиканска мудровања.

Потоњи, већ сасвим беспризорни напади председника и људи из његовог кабинета и на преосвећеног владику будимљанско-никшићког Јоаникија, администратора Митрополије и члана Епископског савета у Црној Гори, који су уследили након поменутог интервјуа, представљају скандалозни континуитет Ђукановићевог односа према Православној Вери у целини. Уместо да кривца за овакву драстичну промену у односима Цркве и државе тражи у себи, у томе што је, прекорачивши границе које одвајају државу од Цркве и ступивши у простор који му не припада, покушао да уређује Цркву по својој мери, он не престаје да напада оне који стоје на путу његовим злим намерама - закључује протојереј ставрофор Радомир Никчевић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (2)