Српски јунак који је ратовао против Турака, после 210 година биће сахрањен

ПОСЛЕ тачно 210 година земни остаци Јанка Гагића, заборављеног јунака бојева за ослобођење, биће ове недеље, на Сретење, достојно сахрањене у порти нове велике цркве у Болечу. Изнад гробнице биће подигнут споменик са кога ће љути ратник из буна против Турака, исклесан у љутом камену, поново мотрити на Цариградски друм.

Крајем 18. века управо овај део данашњег Смедеревског пута, који је контролисао Гагић са својом дружином, био је страх и трепет за окрутне јаничаре који су убијали, пљачкали и нападали српску нејач, у времену „кад су живи завидели мртвима“.

- Јанко Гагић био је један од највиђенијих Срба свог доба и зато је међу првима страдао у сечи кнезова. Дахије су несумњиво стрепеле од искусног војсковође, фрајкора-добровољца у аустро-турским ратовима, јунака Кочине крајине, у којој су српски војници обучени у Аустрији нанели страшне поразе Турцима - каже Жика Милошевић, из удружења грађана „Мој Болеч“, које је иницирало премештања земних остатака Јанка Гагића у црквену порту.

Јанково тело су његови саборци или јатаци сахранили у фебруару 1804. у густој шуми која је тада покривала Шумадију.

- Нису хтели да дозволе да му Турци скрнаве гроб. Не знамо да ли је ту сахрањено цело тело, или је међу седамдесет српских кнежевских глава које су дахије истакли на кочеве на Калемегдану била и Јанкова. Показало се да су погрешили, као и многи други који су на тај начин покушали да умире Србију. Те главе су је позвале на устанак - каже Владимир Лукић, из удружења грађана „Мој Болеч“.

У ослобођеној и васкрслој Србији више нису биле потребне густе шуме за устанике већ куће и оранице. Храстови око Јанковог гроба су посечени, али једноставни надгробни споменик и круг земље око њега поштовани су као светиња. Плугови ратара су га пажљиво обилазили, а Болечани су се крстили и палили свеће око стене која је као подигнут кажипрст подсећала колико је висока цена слободе.

Данас се стари, сиви надгробни споменик, на коме су кише и снегови у протекла два века Србије избрисали натпис налази на њивици, на крају неасфалтиране улице, између кућа Болечана досељених у урбанистичком буму седамдестих година прошлог века. Од њих нико није знао ништа о Јанку Гагићу, осим да једна улица и чесма у селу носе његово име.

- Премештање земних остатака Јанка Гагића у достојну гробницу и подизање споменика овом јунаку, изазавало је огромну пажњу не само овдашњих мештана, који сада у великом броју долазе да виде и стари гроб. Имамо најаве да ће на Сретење људи из целе Србије доћи да му укажу пошту. Овај догађај превазилази локалне оквире, ово је прича о хероју Србије и доказ да смо добили једну битку против нашег највећег непријатеља - заборава. Јер, ако не знамо од кога потичемо, како да знамо ко смо и куда ћемо - пита се Зоран Лукић, из удружења грађана „Мој Болеч“, иницијатор премештања земних остатака Јанка Гагића у црквену порту.

Болечани признају да је погубна послератна идеологија узела тежак данак у Србији. Комунистички режим после Другог светског рата избрисао је потресну епску песму о Јанку Гагићу из читанки за трећи разред основне школе. Песма је из неког разлога била и остала неподобна за читанке, али није заборављена међу љубитељима традиције и редовно се изводила на гусларским вечерима и фолклорним приредбама.

- У 20. веку предање и гуслари поново су одржали сећање на српску прошлост. Гостујући с фоклором у Рибници крај Рибарске Бање пришао нам је човек и рекао: „Болечани, знате ли да је Јанко Гагић из нашег села?“ Испричао нам је причу о његовој сестри Теодори коју су јаничари отели, а Јанко их је са браћом сустигао и посекао. Потом је дошао у Болеч, где га нико није познавао и овде се скућио. Истражујући судбину Гагићеве породице открили смо да су му оба сина преживела и да њихово потомство живи данас широм Србије - каже Милошевић.

ОЧЕВ ЗАВЕТ

Искусни ратник на време је сазнао да Турци долазе по њега и склонио се у шуму. Јаничари су ухватили његовог нејаког сина желећи да га погубе за пример. Тад се Јанко појавио из шуме и понудио Турцима свој живот ако му ослободе сина. Народни песник у је овековечио очев завет:

- Стан’те Турци,

стан’те вуци

Не грешите руке своје!

Не дирајте соколића,

ево русе главе моје!

Па нејаком збори сину:

Иди сине, иди надо,

иди птићу у планину!

Па кад света ора дође

Те се поклич гором вине,

Ти се сети баба свога,

што за тебе сада гине.

Ти се сети да он за те

даде Русу главу своју,

да ти њега замењујеш

у крвавом светом боју!