ПУТОПИС ИЗ ТУНИСА: Пустињска ружа Магреба

Прочитајте још - Опет се траже египатске и туниске плаже

Осећај добродошлице, помешан са мирисом наранџи и јасмина, лебдео је у ваздуху када смо стигли у сам центар Монастира, где нас је дочекала његова, вероватно најлепша и најимпозантнија палата, маузолеј чувеног Хабиба Бургибе, првог председника Туниса, који је веома унапредио ову земљу.

Прелепе пешчане плаже, специфична атмосфера и необичан спој традиције и модерног начина живота, с разлогом чине Монастир једном од најатрактивнијих туристичких дестинација Туниса и, како га зову, правом морском оазом, јер је утицај мора изражен на сваком кораку, а уживање у сваком смислу, загарантовано. Дах Оријента, упакован у комфор европског стила, свему даје посебну драж.

Маузолеј Хабиба Бургибе изграђен је по узору на легендарни Таџ Махал. Ово је био наш први сусрет са специфичном арапском архитектуром у њеном најблиставијем издању, коју су скоро нестварном учинили зраци сунца, помешани са сребром кише на белом мермеру и златним куполама. Маузолеј је једна од најсликанијих и најчувенијих знаменитости у целом Тунису, коју је славни председник подигао још за живота. Зелене куполе означавају место где почивају његови родитељи и друга супруга, док централна купола, опточена осамнаестокаратним златом, лебди над његовом гробницом. Импозантан трг испред палате је место где се, сваког петка, окупља на хиљаде верника, који касније, под куполама читају делове из Курана свом омиљеном вођи.

Шарена врева Медине Старог града у Монастиру, скренула нам је пажњу баш у тренутку кад смо, након маузолеја, кренули у потрагу за новим искуствима, желећи да на најбољи могући начин утрошимо сате до поласка у Сус. Сплет уских улица, тајанствени пролази и разнобојни ћошкови са безброј продавница, карактеришу Медину у сваком граду Туниса, али је она у Сусу најпознатија и најјефтинија. Ипак, овде, у Монастиру, наишли смо на предиван, аутентичан призор ручног ткања чувених арапских ћилима и тепиха на старом разбоју, у оквиру једне породичне радионице. Најпопуларнији и најскупљи су они од камиље длаке, мада је ценкање у Тунису апсолутно неизбежно, и ако сте вешти можете оборити цену и до пет пута. Иначе, поред сребра, коже и керамике, ручно ткани теписи, прекривачи и ћилими су најпопуларнији у Тунису.

Вече је запалило наргиле и поспане фењере и опојним мирисима кафе и дувана утопило дан и нас са њим у весео, шарени орнамент традиционалних кафеа, где се Тунижани искрено, добронамерно смеју реакцијама туриста који први пут пробају наргилу или, како их популарно зову, шишу. Уз турску кафу, јер је еспресо у Тунису веома лош, наргиле су неизоставни детаљ који вам се нуди на сваком кораку, што у конкретној употреби, што као најпопуларнији сувенир.

Опет смо на путу, и после неког времена упловили смо у белину Хамамета, подједанко инспиративног, необичног и, међу туристима, омиљеног града, као што су и Сус и Монастир. У самом срцу популарног, монденског Јасмин Хамамета, налази се нова Медитеранео Медина, реплика оригиналне Медине, ништа мање изазовна и егзотична, само модернија и прилагођена захтевима туриста. На самом излазу из Медитеранео Медине, журећи ка хотелу, наишли смо на традиционалног продавца белог јасмина.

Опет широк осмех и поздрав добродошлице, уз пријатан мирис националног цвета Туниса, који представља сyмбол љубазности. Поред тога, јасмин носи посебну симболику, јер је обичај да мушкарци који носе цвет заденут за десно уво, дају до знања женама да траже девојку, поклањајући им мали букет направљен специјално у те сврхе, или огрлицу од белог јасмина.

Јасмин Хамамет је најелитнији део овог града, ако не и читавог Туниса, поред луке Порт Ел Кантауи у Сусу. Ради се о релативно новој туристичкој зони, насталој пре нешто више од двадесет година, грађеној по узору на монденска летовалишта на Медитерану. Јасмин Хамамет називају и тунижански Сен Тропе и овде се луксуз од пет звездица продаје у свом најексклузивнијем облику. И што је најбитније, цене вас неће запрепастити, напротив. Зато је ово место синоним за одмор из снова. Фантастичне пешчане плаже, кристално море, невероватни хотели, мирис јасмина, лета и летњих авантура.

У Јасмин Хамамету смо, прве вечери, уз карактеристичне тунижанске и, уопште, афричке специјалитете, као што су кус-кус, брик и макруд, уз одлично вино и безброј других ђаконија, у сјајном расположењу и неизвесности, очекивали почетак специјалног програма, и неколико тренутака касније, “Зулу шоу” је отворен чудесним афричким плесовима, који су се, после неког времена, претопили у традиционални тунижански фолклор. Упознавање нових култура, другачијих израза и симболике далеких земаља и на овај начин, стварали су посебан доживљај. Мислили смо да је фолклор крај програма, али као и увек, оно најбоље долази неочекивано, и таман када се атмосфера умирила и двораном пронела весела симфонија разговора у којој су се размењивале импресије, у секунди се све претворило у причу из “Хиљаду и једне ноћи”, обојену љубичастом, златном и црвеном свилом, пожаром свећа, ритмом Оријента и, до тада, недоживљених емоција, када крв узаври од слободе, магије вина и омамљујуће интриге трбушног плеса.

Ноћ је већ далеко одмакла у сусрет јутру и новом дану, који смо с нестрпљењем очекивали, јер је био планиран за полазак ка највећем изазову афричког континента - величанственој Сахари и њеним тајнама.

Име Сиди Бу Саид је, од самог почетка путовања, лебдело у ваздуху као нешто што се не сме пропустити, посебно ако се узме у обзир његова специфичност, лепота и слава, па смо нестрпљиво, током пута из Хамамета ка Тунису, очекивали долазак у ово чувено место, желећи да сазнамо све његове тајне. А оне су биле саткане од фантазије белих фасада кућа и великих плавих тераса, прозора и врата, које су блиставе нијансе неба и мора, чиниле бајковитим, топећи их на сунцу, које је својим најватренијим бојама, целој слици давало контраст, јарким нијансама палми, поморанџи и цвећа.

Сиди Бу Саид значи “место лепог погледа”, јер одавде можете уживати у једној од најлепших панорама највећег полуострва Кап Бон, и представља такозвану уметничку колонију коју радо посећују сликари, песници, књижевници и уметници из целог света, тражећи нова надахнућа у хиљадугодишњој историји и мешавини различитих култура. По легенди, Сиди Бу Саид је настао тако што је Свети Луј, водећи рат, дошао овде, заљубио се у прелепу берберску принцезу, прихватио њену веру, променио своје име у Сиди Бу Саид и заувек остао на овом месту, живећи у миру и срећи. Плаво-бело село је елитни део града Туниса, јер овде сви имућни Тунижани имају своје виле и палате, а у непосредној близини, у древној Картагини, налази се и председничка резиденција.

Све куће су у маварско-андалузијском стилу, без изузетка обојене у бело док су прозори, врата и терасе азурно плави и сви су затворени, тако да је немогуће чак ни наслутити њихову унутрашњост. Густе решетке служе да заштите интиму од радозналаца, много више него имовину од лопова. Карактеристичан ружицасти цвет, бугенвилија, украшава сва дворишта и већину зидова према малим, уским, преплетеним улицама, препуним тезги и радњи са сувенирима, од којих су посебно карактеристични филигрански кавези за птице у различитим величинима. Неки су толико велики да у тунижанским хотелима у њима чувају пошту.

Омамљујућа белина овог уникатног места, проткана плавом чипком, довела нас је и до заштитног знака Сиди Бу Саида - најстаријег, надалеко чувеног кафеа “Де Нат”, где смо, опет, у толико аутентичном амбијенту, пронашли предах уз наргиле, кафу и незаобилазни, традиционални чај од менте са семенкама јасмина или бора, који морате пробати.

Слику кафеа “Де Нат” наћи ћете на свим разгледницима Сиди Бу Саида и туристичким проспектима Туниса. Овде је сниман филм “Чај у Сахари”, а нат је име ћилима на којима се муслимани моле. Ову плаво-белу причу, заиста, вреди доживети.

У наредним минутима, пожурили смо у сусрет још једном светски познатом симболу Туниса, ектравагантном музеју Бардо, чији сводови чувају највреднију колекцију римских мозаика на свету, поред оних у Равени у Италији. Музеј Бардо се налази у некадашњој палати бегова тј. краљева, у оквиру које је био смештен и харем, па његова унутрашњост одише посебном атмосфером раскоши и никада до краја испричане бајке о тајнама његових дворана. Бардо на маурском језику значи “врт” и од1957. године представља Национални музеј Туниса. Садржи непроцењиво вредне мозаике и кипове из римског доба, а поред римске, феничанска, византијска и арапска култура преплићу се под једним кровом. Укратко, Бардо представља историју Туниса од праисторије до почетка двадесетог века, брижљиво сакупљену у преко педесет дворана и галерија ове величанствене палате. Сви експонати су пронађени и ископани на територији Туниса и зато не чуди што овај музеј представља национални понос Тунижана.

Величанствени Ел Џем био је један од незаобилазних и незаборавних призора на путу ка Сахари. Чувени римски амфитеатар је својим жутим и црвеним бојама пркосио плаветнилу неба, горд, раскошан и монументалан као и прохујали векови историје, који су у његовим зидинама и катакомбама оставили неизбрисив траг великих владара, војсковођа и њихових узбудљивих подвига, уосталом као и многи, који су у овој арени мешали своју крв са пустињским песком, у увек атрактивним гладијаторским борбама. Ел Џем је по величини трећи на свету, након римског Колосеума и Арене у Верони, а по мишљењу стручањака, најбоље је очуван. Изградио га је славни император Гордион, како легенда каже, у инат Риму, желећи да створи лепши и колосалнији амфитеатар. Сматра се једном од најграндиознијих грађевина изузетно хармоничних пропорција.

Предели кроз које смо пролазили након обиласка Ел Џема, опет су потврдили изразите разлике и контрасте Туниса, у коме је на једној страни жива, блистава, модерна и шарена разгледница луксузних хотела, плажа и уживања уоквиреног морском пеном, кроз посебну атмосферу Суса, Јасмин Хамамета или Монастира, док је на другој гола и пуста земља, сиромаштво и живот маргинализован до крајњих граница. Сјај и беда, по свему судећи, укорењени вековним навикама. Ипак, све има своју драж када долазите издалека и то вам неће представљати никакав проблем. Чак се и примитивизам може претворити у врло исплативу туристичку атракцију, као што је Матмата, троглодитско насеље бербера, једино ове врсте на свету, које представља уникатну представу у толикој мери да, просто, не можете да поверујете.

Уколико вам се пејзаж Матмате учини познатим, нисте погрешили, јер је управо на овом месту чувени Џорџ Лукас снимио свој легендарни спектакл “Ратови звезда”, и верујте, осећај да уживо посматрате култни месечев крајолик је неописив. На овом месту, заиста, имате утисак да сте на другој планети. Лунарни пејзаж, месечеви кратери, брежуљци и врела тишина, а ако мало боље погледате, може се уочити и понека рупа, која представља улаз у земунице. Љубазност мештана је чак и овде, на крају света, безгранична.

Матмата је једино место на планети где, како кажу, живи живе испод мртвих. Насељена је берберима, првобитним становницима Северне Африке, који су склањајући се од исламизације, изградили своје, условно речено, куће, дубоко под земљом и за њих се није ни знало све до 1967. године, када их је ерозија земљишта случајно открила. Данас, врло мали број људи живи на овај начин, јер је додир савремене цивилизације и туризма учинио своје, али нису ретки они који и даље живе готово исконским начином живота, не одричући се природе, скромности и отпора према модернизацији. Ипак, многи мушкарци су, у циљу напретка и зараде, напустили Матмату тражећи посао у градовима, док су жене са децом остале у кућама и оне су најзаслужније за очување берберског језика под називом “селха” и њихових обичаја. Узгајају стоку, имају мало маслина и палми, паприке од којих праве традиционални зачин “харису”, а од траве под називом “алфа”, плету простирке, ужад и корпе. У Матмати температура достиже и до педесет степени, док је у земуницама и лети и зими око двадесет. Ето предности, али судећи по њиховом благом и срећном погледу није једина. “Фатимина рука”, која доноси срећу, налази се на улазу у сваку кућу, мада има и оних где вам је приступ строго забрањен.

Пусти, непрегледни, жути хоризонти, напукло небо и земља, као барут сува прашина у ваздуху и дах живота у вечној усамљености дивљих камила, бојили су наш пут ка Дузу, граду познатом као “врата Сахаре”, одакле смо кренули у незаборавну авантуру јахања камила, па је узбуђење заједно са врелином сунца постајало све јаче.

Непрегледне пешчане даљине украшавале су само камиле и понека палма заробљена у врелом загрљају пустиње и неба. А камиле су посебна прича. Генерално сјајне, питоме животиње, које, помирене са својом судбином, мирно уживају на песку, чекајући нови круг радозналих туриста, стално нешто гунђајући, а понекад имате утисак да направе израз као да се смеју. Имају веома тужне очи, под густим трепавицама које их штите од песка, и једну грбу, јер у Тунису нема двогрбих камила.

Тешко је поверовати, али свака од ових пустињских лађа, како их Арапи називају, има своје име и њихови водичи им знају и годиште, па чак и сродство. Јахање камила и вожња џиповима у пустињи је врхунска туристичка атракција и нешто што, вероватно, оставља најачи утисак, како у Тунису, тако и у осталим афричким земљама, где постоји могућност за исте пустоловине.

Кратка пауза за фотографисање на пешчаним динама, означила је скори повратак на место одакле смо пошли и убрзо смо нестали у пешчаној олуји, коју је само пет минута по уласку у аутобус, пустиња ослободила из свог ватреног кавеза, како би имали могућност да видимо и њено другачије, опет фамозно лице. Са олујом је дошла и ноћ у којој је све доживљено постало сан.

Ледено јутро у Сахари. Нећете веровати, али заиста је тако. Имали смо утисак да сан још траје када смо се у сребрној измаглици нашли на месту које је, у тренутку када је зора успављивала ноћ, било толико бајковито да смо имали утисак да само ми постојимо на свету. Око нас кристално бело, недокучиво пространство исушеног сланог језера “Сот Ел Џерид”, без дилеме чуда природе, које је током зимских месеци право језеро, док лети вода испари, остављајући за собом слојеве соли.

Осим тога, на једном делу постоје подземне воде које минералима кроз које протичу “Сот Ел Џерид” боје фасцинантном палетом дугиних боја. У близини овог места настаје најчувенији сувенир Сахаре, пустињска ружа, односно кристал калцијум-сулфата или гипса који, због заробљеног песка у себи, има браон боју, а подземне воде га обликују тако да изгледа као расветали цвет руже. А онда се Сахара пробудила и пламен са неба је својом лепотом отопио лед, бескрај и снове, запалио нас и пустињу, а чинило се и остатак света.

Плаво пре подне је увелико летело над Сахаром, када смо џиповима кренули у још један авантуристички филм, који оставља без даха, па ако до тада нисте очекивали да вам се у животу може десити да се, при брзини од преко 100 километара на сат, буквално сурвавате са пешчаних дина у провалије, и то много пута узастопно, док вам се од адреналнина врти у глави, ево још једног доказа да никад не треба рећи никад. Иначе, на овим стазама вози се чувени рели Париз-Дакар. Нисмо ни знали колико дуго смо се борили са огромним златним таласима, када је одједном пред нама, готово ниоткуда, из песка изронила оригинална сценографија филма “Ратови звезда”, једног од највећих хитова у историји Холивуда . Ако сте заљубљеници у седму уметност, онда ћете сигурно препознати место где су снимани први и четврти део ове фантастичне саге. Иако је део филма сниман у Матмати, ипак је осећај на овом месту много упечатљивији, а утисци потпуно фасцинантни.

Дуги километри нашег авантуристичког похода по Сахари одвели су нас и до Кристалне пустиње, у којој се најчешће може видети фатаморгана, коју смо доживели, али је тешко ову необичну појаву на адекватан начин дочарати речима. Имате утисак као да видите језеро и караван камила који пролази кроз њега, да би само секунд касније схватили да, у ствари, гледате сув, празан хоризонт од неба и песка. Овај део пустиње је добио име по кристалима соли који, у одређеним моментима, стварају ефекат као да је земља од стакла.

Касно поподне је наговештавало кишу и још једну олују, али смо без обзира на то, у невероватном расположењу кренули натраг ка градовима, одвајајући још само један моменат уживања на фантастичном видиковцу, у незаборавном погледу на планине Атлас, кањон, тајанствену пустињу и црвено небо. На само километар одавде налази се граница са Алжиром, а ова задивљујућа лепота природе означила је наш растанак са Сахаром која остаје непоновљива, непревазиђена и, као и она сама, незаборавна успомена којој ћемо се, без дилеме, једног дана опет вратити.

Егзотични Сус нас је поново дочекао у пуном сјају, отворивши нам врата своје чувене Медине, па смо се, за трен ока, нашли у огромном вртлогу шарене гужве, уз старински шмек базара, у веселој атмосфери каква може да буде само на оваквим местима. Море прекрасних ћилима и тепиха, кожа, накит, наргиле, керамика, зачини и гардероба, сви могући и немогући сувенири смештени у стотинама живописних радњи, а у једној од њих чак и српска новчаница од десет динара, ситнице, грнчарија, бубњеви, мирис дувана, мора, кафе и колача, широк осмех и искрена добродошлица навалентних продаваца који, када чују да сте из Србије, спуштају цену и до пет пута уз образложење да смо из пријатељске земље. Изненадило нас је да знају пуно наших речи, али је без обзира на то ипак битно да будете квалитетан, бескомпромисан играч када је ценкање у питању. Препустите се разнобојној стихији препуних улица, пронађите омиљени сувенир и уживајте у специфичном и другачијем шопингу у Тунису.

Наше путовање је завршено. Посебан, али не тужан осећај растанка у срцу, јер смо знали да нас Тунис поново очекује и радовали смо се новом сусрету. У једној руци поклони из Медине, у другој златни џак успомена, препун али нимало тежак, иако смо на његово дно сакрили мало песка из Сахаре и понеку пустињску ружу, а преко њих прегршт фантастичних успомена са овог дивног путовања које смо, надамо се, успели да вам дочарамо на најбољи могући начин. Уз искрену препоруку да на свом чаробном ћилиму полетите у сусрет овој прелепој земљи сунца и мора, пустиње, јасмина, авантура и оријенталне егзотике, осликане додиром Медитерана и француске раскоши, до наредних путовања, поздрављамо вас.