Када је Томас Ман пророковао да ће роман Роберта Музила "Човек без својстава" надживети своје време и да ће се постати водећа парадигма новог доба, није ни сањао да ће се то догодити на телевизији. Данас је "човек без својстава" главни јунак ТВ творевина широм планете: обезличити сва људска својства и свести их на прозрачну и безначајну последицу околности услов је без кога нема ни популарне ТВ забаве, с тим што се доња граница овог спуштања застрашујуће примиче дну дна. То је, истовремено и у најкраћем, тематска окосница Павићеве франшизе "Јунаци нашег доба", која само насловом и неприкривеном иронијом асоцира на романтични роман Љермонтовљева. Она збиља приказује "дно дна" наших дана у духу "социјалне комедије" нешто појачаних критичких тонова, по којој је Павић још давно постао класик овог ТВ жанра, тачније успео да му (жанру) наметне низ препознатљивих списатељских особина. Иако оперише углавном стереотипима, Павић је успео да их установи "без протеста", као део конвенције по којима се лако и брзо препознају социјални контекст, локални колорит и владајућа ментална схема његових наратива. Дотичне клишее аудиторијум лако прима и вари; тако ће, без сумње, бити и овога пута (према подацима РТС, удео у гледаности свих до сада емитованих епизода је 33,3%, што је сваки трећи гледалац телевизије, а серију у просеку прати 1.361.000 грађана Србије и прва је на листи најгледанијих емисија у земљи).

Прочитајте још - Ускоро серија "Јунаци нашег доба": Пратићемо судбину породице Чичановић

Човек без својстава је овде неки "Чучко Чучковић" из миљеа "круга двојке", личност збиља неважна и слабо видљива, "јапи" надомак средњег доба, задужен и очајан. Заплет почиње када га политичка партија, за коју се ухватио као за сламку (да у њој "придржава кишобране"), из писоара извиче за председника једне београдске општине само зато што се овде није нашао ико други "без путера на глави" (речени цинизам је појачан чињеницом да је лик толико смотан да није успео да себи створи иједан "реп"). Шта ће се даље догодити са "Чучком" и његовом општином, слутимо, јер је веома добро познајемо, као и све редовне атрибуте београдске средње класе у пропадању, што се види из излизаних ентеријера са каминима, стилским намештајем, серванима, бержерама, гобленима и ламперијама. Типски су и становници ових амбијената: адвокати, чиновници, јавни тужиоци, професори, углавном у пензији или пред њом, фосили бивше номенклатуре и миљенице садашње, размажена деца из бољих кућа, очајне бединерке и лутајући париски сликари. Све већ виђено и апсорбовано још у доба Нушића, прежвакано код Срећка Шојића (чији вакат, међутим, још траје); све добро познато и истрошено. Глумци без нарочитих својстава лако се уклапају у предвиђене режијске и друге калупе из фундуса РТС-а.

Има једна новост: прави јунак нашег доба! То је пензионер Бранко Цвејић, који је, стицајем околности, постао главни баја. Пошто су се његов салонац и редовна пензија на крају испоставили као једине опипљиве вредности у пропасти овдашње социјалне и политичке лудорије, он стиче право да врати у игру логику и аритметику, два и два четири, (што је цео живот предавао, а што смо сви ми, услед заморног отварања бог-те-пита којих виртуелнх поглавља, потпуно сметнули с ума). Он и (нешто мало другачија) Ева Рас једини су забавни актери овог пропалог света, који сада мора да их бренује. Кад би само извукли неку добру штапину...

И још једна важна ствар. И такве какве су, Павићева ТВ драматургија и Вукобратовићева ТВ режија боље су од премоћне већине онога што нам је у прошлих неколико сезона понудио врли, нови свет РТС-а и других наших вајних ентертејнера. Ту мало шта пада испод стандарда (који су још изван домашаја већине "младих снага"), све се ипак некако држи и комуницира са гледалиштем. Прави одмор за уши представља релаксиран, свакодневан, сочан дијалог, лишен сувишних псовки и непотребних простаклука сваке врсте. То нас поново уверава у потребу обуздавања нападног ружења језика, што је постао манир неталентованих и неуких извођача ТВ радова откад су са телевизије прогнани прави уредници и лектори.