Нела Михаиловић: Мој успех је - бити свој

Нела Михаиловић је архетип уметности. Отелотворење дара у наизглед обичној, једноставној жени, комплексној до те мере да свака улога коју одигра мења ток размишљања и осећања, остављајући позоришта и екране пуним, и онда када се спусте завесе и искључе пријемници. Њена глума остаје. Траје. Не бледи. Упућује. Опомиње. Значи. Прелама аплаузе. Плаче. Њена глума тражи тишину. А после те тишине остаје дубина. И истина. Својствено одабранима. Нела Михаиловић је Глумица! Пише се великим почетним словом. Као и њено Име. Траг. Живот. И Моћ.

* Веома стабилно, поносно и чини се, бескомпромисно, корачате путем уметности пуних двадесет пет година. Шта вам је највише помогло да истрајете и успете?

- Никада нисам била нестрпљива. По природи сам таква и нисам прерано очекивала неке ствари. Одавно ми се потврдило, како у послу, тако и у приватном животу, да је стрпљење моја огромна врлина, као и истинска вера да ћу доћи до онога што сам себи давно зацртала. Некада је тај пут веома дуг, неко би вероватно одустао, али не и ја, зато што дубоко верујем да ћу остварити све што желим. С годинама ми се веома изоштрила интуиција, осећање када треба да послушам себе. У послу се то, пре свега, односи на улоге које не прихватим. Сада сам у стању да одбијем улогу код редитеља са којим двадесет пет година желим да радим, што сам недавно учинила. Интуитивно сам се одлучила на тај корак. Улога ми није била инспиративна, редитељ јесте, али сам одбила и нисам се покајала. Мени је сада олакшано много тога, али то не може да има млад глумац, то можеш да носиш са педесет година, после великог искуства. Неко то не понесе ни са осамдесет, не испрати себе, не препозна знакове. Ја много размишљам о свом послу, о себи и животу. Сматрам да је то неопходно, јер смо сви склони грешкама. Докле ме је нешто довело, ако сам погрешила, због чега ми се то десило, где је та грешка. Верујем да једино тако можеш да се развијаш и напредујеш.

* Колико су стрпљење, вера у себе и прави знакови поред пута утицали на то да останете своји? Одликује вас веома стамен каракатер, упркос великој емотивности. Да ли је у тој доследности суштина трага који, као уметник, остављате за собом?

- Стојим иза тога да је то што сам остала своја, таква каква јесам, моја велика предност. Успеси и неуспеси у послу ме нису мењали, у смислу да поверујем да сам нешто више и боље од онога што јесам. Трајем двадесет пет година на начин који, када се осврнем, никада не бих мењала, што је најважније. Сад да се вратим и да ми неко понуди улогу која ће бити изнад свих мојих досадашњих успеха, и да ми каже: “Имаћеш само то” не бих пристала. Јер, ја имам намеру да трајем још двадесет пет година. И то је једини начин да будем срећна. То је, у ствари, рад на себи који ме је довео довде, до награде “Раша Плаовић”, до тога да месец дана будем међу првим људима који су дигли глас против неправде, до тога да осећам да сам на месту на коме сам желела да будем и да сам, као уметник, призната. Мој успех је - бити свој. Све чешће својим ћеркама, у жељи да буду што боље, говорим да никада не буду део масе, део крда, само зато што сви тако раде. Корачај својим путевима, слушај себе и када ти се учини да се не уклапаш, само буди свој и онда ћеш стићи тамо где си намерио.

* Да ли је све о чему говорите условило да себе прихватите као једну од најбољих и најпризнатијих глумица у овој земљи? Да стојите иза кредибилитета свог талента и имена, без обзира на то да ли неко воли или не воли ваш рад.

- Године су ме ослободиле сумњи и беспотребне скромности. Сумње нас гурају напред, али неке спутају глумца. Често се питам да ли сам нешто добро урадила, али то није пресудно, већ ово што сте поменули - волели ме или не. Тога сам постала свесна. Има оних који ме заиста воле и оних којима нисам омиљена, али ја знам да сам добра глумица и да сам пуно пута то показала, чак и онда кад нисам била задовољна како сам неку улогу одиграла. Све је ствар искуства. Код младих глумаца, рецимо, не гледате да ли је савршено урадио лик, како га је спровео, да ли је у радњи тачан. Ја увек гледам оно што из њега излази.

фото Д.Новковић

Назовимо то глумачком харизмом, која се види врло рано, и често помислим - греши, појма нема, али тако даровито греши. Е, то је то нешто. Чак и када сазриш, то се дешава. Грешим и ја, али као неко ко је даровит. У том смислу сам, данас, мирна пред самом собом, јер волим да будем објективна и у послу и у животу. Носим одређену дозу скромности и никада за себе не бих рекла да сам богом дана, дивна глумица, али да сам тамо где сам желела да будем, то је чињеница. А ја сам себи, да се разумемо, желела најбоље.

* Улога у представи “Балкански шпијун” је веома комплексна и тешка. Градите је, условно речено, од првог корака до тријумфа. У чему је био највећи изазов, шта највећа стрепња, а шта доказ да сте, као глумица, дорасли том лику?

- Кад ми је понуђена улога Данице у “Балканском шпијуну” била сам одушевљена и одмах сам је прихватила. Пуно тога сам одиграла, али сам само два пута у животу изговорила: “То је моја улога!”. Први пут за мајка Стану у филму “Лед”, а онда за Даницу. То не значи да је нека друга глумица не би, можда, урадила боље од мене, али је моје осећање да припада баш мени било непогрешиво, јер док сам је само читала, ја сам знала ту жену. Имала сам неки диван предосећај да ће то бити важно за мене и Даницу, заиста, сматрам својом најбољом улогом у позоришту. Чини ми се да никад лакше нисам урадила неку улогу. Слој по слој се отварао и стапао у један веома комплексан лик. Осећала сам лакоћу и радост игре, што ми је потврда да сада, што је и природно кад радиш на себи, имам добар темељ, грађен годинама, са ког брзо скочим у простор поигравања. Освешћење тог осећаја ми је донела ова улога.

Прочитајте још - Нела Михаиловић: Када се распала породица, распало се све

* Даница вам је донела и значајну награду “Раша Плаовић”. Шта, пре свега, у вашој личној категоризацији успеха, представља ово велико признање?

- Ништа није случајно. Давно сам прихватила чињеницу да мени све у животу иде полако, али се увек деси оно што треба, упркос протоку времена. И то се још једном потврдило. Награда “Раша Плаовић” је велика и важна, прижељкује је сваки глумац. Нисам знала ни да сам номинована, јер се не бавим тим стварима, али када су ми јавили, доживела сам потпуни шок и огромну срећу и радост, и тај 22. новембар 2018. године ћу памтити заувек. Био је то леп завршетак једног бурног периода, али и потврда мог рада. Све се те вечери поклопило и био је то један од најлепших момената у мом животу. Двадесет пет година рада, моје упорности и жеље да трајем, да будем све боља, у чему сам некада успевала а некад не, али без обзира на то, ову награду, пре свега, доживљавам као потврду свог уметничког пута.

фото Н.Фифић

* О који камен сте се, на свом уметничком и животном путу, саплели, можда и пали, а шта вам је помогло да устанете и наставите даље, на свој начин?

- Била сам у неким моментима врло љута на себе, јер одређене људе из посла нисам проценила на прави начин, иако сам одувек имала ту вештину да препознам ко је какав. Генерално, људима прилазим оптимистички, верујем им и, по мом мишљењу, то је исправан став, јер ми је, углавном, први утисак био тачан. Међутим, неколико пута сам се саплела о своје погрешне процене и разочарења су била велика. Али ми је и то донело искуство више, због ког ћу, у будућности, мање грешити. Тренуци суочавања са тим су били веома емотивни, јер мене разочарење у људе дубоко погоди и рани, али из тога мораш научити где си погрешио. Чињеница је да сам годинама уназад прилично затворена за нове људе, вероватно зато што правих пријатеља нема много. Ја сам своје изборе још у младости направила, јер сам, пре свега, везана за пријатеље које сам стекла на Академији, а онда и за неке које сам упознала као млада глумица. Мени је то довољно. С друге стране, итекако памтим ко ме је како дочекао и опходио се према мени. Памтим и дивне колеге и оне који то нису били, али се никада не светим јер ми то није у природи. Не желим себе да трујем лошим мислима и поривом да некоме, на било који начин, враћам мило за драго, али не заборављам.

* Мудрост је, поред стамености коју смо поменули, још једна ваша карактеристика, коју, чини се, с годинама надограђујете. Успех вас није издеформисао, своју популарност носите, готово, неприметно. Колико је то ослобађајуће за уметника?

- То је избор. Никада ме то није привлачило, посебно из разлога што је код нас све плагијат неког света у коме је тај гламур потпуно другачији и где је много већи новац у игри. Друго, овде су, некако, сви на гомили. Са многима од тих људи, који се појављују на црвеним теписима, не бих била, не у истој просторији, него од таквих појава бежим и склањам се. Наравно да има и глумаца који воле популарност и превелику медијску пажњу и то не осуђујем. Свако има легитимно право да живи и да се понаша како хоће. Ја сам се са тим суочила као зрела особа, са тридесет и нешто година, и још тада сам била дубоко свесна да је то кратког даха. Било ми је много важније што сам у тим серијама, које доносе велику популарност, имала континуитет, као и у позоришту. Мислим да људи сами, ако су склони томе, поверују да су много битни, па онда намаштавају, жељни славе, јер мисле да су важни. Мени је веома стало да имам своју приватност, иако нисам од оних који нешто крију. Сви знају да сам удата и да имам две ћерке, али, ипак, браним свој микросвет, своју породицу. Браним, пре свега, Марту и Петру, јер су оне најважније. Глума јесте јавни посао који подразумева и интервјуе о приватном животу, али у свему треба имати меру.

фото В.Данилов

* Може ли се имати мера у емоцијама, у ономе што човек пусти из себе кад остане сам? Чини се да се, понекад, борите са великим тугама, види се то и у вашим улогама. Та немушта бол. Да ли је то оно што осликава ваше самоће?

- Некад су ми неопходне. Умем и те како да будем затворена и према најближим људима. Кад имам неке сопствене немире, једини начин да то превазиђем и савладам је да будем сама. Тек кад одболујем до те мере да више нисам рањива и да се осећам сигурно, делим са другима, што, можда, није фер, али једино тако могу. То не значи да мање волим људе са којима живим, то је само мој начин да се најбрже вратим на праву меру себе. То није ствар мог избора, то је у човеку, и као такво треба и прихватити. С друге стране, неко мора да дели. Имам веома добре пријатеље који, кад им се нешто догоди, морају исте секунде све да ми кажу. И онда они, уз мене, као што ја сама са собом, дођу до решења, али морају да изговоре, да чују нечије мишљење. Зато кажем да то није ствар избора, већ питање карактера, материјала од ког си саткан.

* Колико без свега наведеног, али и без ваше оштрине с једне, и благости с друге стране, не бисте, ни као особа ни као уметник били то што јесте? Без тих контраста који су толико изражени у вашој личној и глумачкој експресији.

- Не бих сигурно. Мислим да, и у глуми и у животу, једностраност и само једна боја нису добре, јер онда ништа није узбудљиво. Ни на слику не можеш ставити само једну боју, и ма колико то неко сматрао уметношћу, ја то не признајем. Једна боја у глуми није глума, јер градити лик је, стварно, као кад сликар ствара слику. Тако је и у животу. Не можеш ићи само једним путем. Има разних скретања, има путељака у које некад мораш ући, па се и вратити ако треба, или наћи заобилазни пут према циљу. Све је то једна мрежа живота и уметности коју плетеш и која јесте мрежа твог постојања, а онда и трајања. Тако градиш темеље, не можеш бити једностран. И у животу и у глуми мораш имати контрасте, мораш имати више слојева. Ја могу бити и блага и врло затворена и груба, само увек мораш знати, да би био тачан, кад шта из тебе излази и то мерити, без да се бојиш тога. Не могу бити блага на силу, ја то јесам или нисам у датом тренутку, док сам у другом моменту потпуно другачија, што и јесте богатство једног лика, богатство једне личности. Само је важно кад и шта од себе узмеш и пружиш.

фото З.Јовановић

Прочитајте још - Нела Михаиловић: Комедија је друга страна трагедије

* Поменули сте да је Даница у “Балканском шпијуну” синоним мајке. Ваша каријера обилује таквим ликовима, том исконском улогом над улогама. Како је градите у приватном животу?

- Још увек сам на том путу. Деца су моја највећа радост и највећа брига, као што су свакој мајци. Моја мајка и данас брине о мени, без обзира на то што сам зрела жена на прагу педесете и што имам своју децу. Ја сам њено дете. Имам дивне, васпитане ћерке, али мислим да смо тек на почетку. Надам се да је темељ добар, почев од гена а онда и свега што супруг и ја у њих усађујемо. Трудимо се да им никада не правимо лажну атмосферу живота и породичне љубави. Оне су увелико у школи, неминовно је да на њих има утицај спољни свет, који је, посебно данас, прилично суров, али кад год размишљам о својој деци, о васпитању и себи као родитељу, мислим да је најважније поверње које градим. Много разговора, много понављања, па чак и кад нешто тренутно не разумеју, није важно, њима ће то негде остати. Ја ћу понављати, као и свака мајка, једног дана ће схватити и надам се да ће им то помоћи.

* Јесте ли успели да стекнете поверење у срећу?

- Јесам. Заиста. Све је ту. Ваљда ме и године воде до тога да све више разумем шта је срећа. Само да је здравља, јер здрав човек може да се подигне и победи све што наизглед делује тешко и трагично и да иде даље. Једино болест може да те, заиста, заустави, а за све друго само треба бити стпљив и веровати. То даје снагу да идеш напред, а спотицања и искушења ће увек бити. Зато је живот леп и узбудљив.

* Како вам, са ове временске дистанце, изгледа све што се прошле године десило у Народном позоришту? Због чега су та борба и победа биле важне?

- Када човек остане сам са собом и сумира све што се догодило, схвати колико је то било велико, колико смо, у том тренутку, исписали једну страницу историје Народног позоришта. Ја сам у Народном двадесет пет година и од почетка осећам да сам део те куће, коју сам увек, заиста, сматрала својом матицом. А матица значи центар, језгро, завичај, дедовина, постојбина, срце, душа, земља, мајка. Прошле јесени су се, после много година, уједнили глумци и то је најбитније. Изборили су се и многима дали наду и веру да је, кад имаш храбрости, кад си истрајан и упоран, и кад имаш заједнички циљ, могуће да се све промени, да те чује неко ко треба да те чује. Сви ће, у будућности, имати у свести шта се десило и да постоји група људи чији се глас чује и који неће дозволити да се све то понови.