Зоран Пајић: Само један минут среће је довољан да осетиш шта је живот и зашто вреди живети

ЗОРАНА Пајића смо сви добро упознали. Велики успех серије „Истине и лажи“ учинио га је једним од најпопуларнијих глумаца у Србији, који је, готово свакодневно, у центру медијске пажње.

Безбројни интервјуи, насловне стране, сензације, усијане друштвене мреже. Ипак, оно што се никада нисмо запитали је - да ли је све то истина? Лаж сигурно није, али, да ли нам блистава слика улоге каријере, скоро филмске љубавне приче и склоност да поверујемо у телевизијске истине, дозвољава да сагледамо реалан портрет овог човека, који у себи носи много више од онога што видимо на екрану и што нас, углавном, интересује, када је реч о његовој каријери и животу!?

А тај портрет не само да је дубоко истинит, већ и изненађујуће разоткривен кроз речи које ћете прочитати, а које осликавају другу страну лица које мислимо да знамо, осенчену истином и избраздану неким лажима. Он је глумац на прагу уметности, а ово је његова истина.

* Због чега су, и на који начин, ваши први кораци ка свету глуме били значајни, а шта их је претворило у ваш животни пут?

Лјубав према глуми је проистекла из моје породице. Родитељи, али и бака и дека, допринели су томе да почнем да се бавим овим послом, јер са њима никада није било досадно и моје детињство је, у том смислу, било врло креативно. Свашта се дешавало, прошли смо и кроз лепе и веома тешке тренутке, али је мој деда највише заслужан за то што сам кренуо овим путем, јер је у души остао дечак који се увек се играо. Одмалена је у мени развијао радост игре и емпатију према људима, учио ме да их разумем, да саосећам са њима и да прихватим њихове емоције. Када сам први пут отишао у позориште, помислио сам да је сцена место на коме све те ликове из свог живота, могу, на неки начин, да одглумим и тако ослободим из себе све накупљене емоције, са којима, до тада, нисам знао шта ћу. Тако је планула та искра. Онда ми је тетка купила камеру па сам стално сам снимао људе, догађаје, разговоре. Тако се родила и љубав према филму. Бављење људима, њиховим емоцијама, трагичним и лепим животним искуствима ме је највише интересовало и интригирало. То је био окидач.

фото: Александар Крстовић

* Да ли сте кроз та посматрања, интересовања, поступке, размишљања и емоције дошли и до себе и спознали своју суштину, као човека и уметника?

Мислим да се још увек тражим. У почетку сам, можда, и избегавао да дођем до себе и управо због тога сам сву пажњу усмеравао на друге људе. Никада се и нисам превише бавио собом, више сам желео другима да учиним и помогнем, да им се посветим и потрудим да им буде лепо. Себе сам остављао по страни, али најбитније је то што мислим да полако долазим до онога за чим трагам целог живота, а то је унутрашњи мир и хармонија. Носим једну врсту урођене стабилности и увек сам ја тај који покушава да смири ствари. Нисам од оних који плану и веома ретко показујем емоције. Чувам их за себе и покушавам сам да се носим са њима.

* Зашто сте толико затворени, у емотивном смислу, и да ли то вашем животу, можда, додаје терет који је постао саставни део вас?

Има више разлога, али ни за један не могу да кажем да је прави. Можда због тога што сам јединац, па сам навикао да будем сам. Можда зато што не желим да будем повређен, па не исказујем своје емоције, своја стања и проблеме. Такав сам одмалена. Не желим да оптерећујем људе својим бригама и да покажем слабост. Не дозвољавам да ико види кад ме нешто мучи. Можда је разлог и у томе што се од мене увек очекивало да, као син јединац, будем савршен и најбољи у свему, и онда, кад покажем неку слабост, појављује се и стид.

* Да ли је штит којим браните своју рањивост, слабост и стид, утисак који остављате у јавности? Често делујете као строг, дистанциран, чак и арогантан човек.

Сигурно. С једне стране је и то урођено, а с друге, свесно остављам такав утисак. Они који ме познају знају да сам далеко од било какве ароганције, али понекад желим да изазовем такав први утисак код људи да би ме схватили озбиљно и имали поштовање према мени, у смислу да не могу лако да ми приђу и допру до мене, већ да, на почетку, одређена дистанца мора да постоји, а онда, када се упознамо, то је сасвим друга прича. Нисам од оних који одмах отварају све карте, јер желим да ставим до знања да до мене треба доћи и заслужити моје поверење.

фото: Александар Крстовић

* Због чега је пут којим се долази до вас и стиче ваше поверење, очигледно, онај којим се ређе иде?

Код мене је проблем то што мало тога може да ме фасцинира да доживим неко усхићење. Зато се ретко разочарам, али и немам много пријатеља. Имам неколико великих пријатеља, којима сам се у потпуности дао, и мени је то довољно, јер мислим да је у животу најважније, у свему, имати меру. Немогуће је имати двадесет правих пријатеља и са свима бити добар. У неком тренутку ћеш сигурно бити повређен. Моји пријатељи су за цео живот, много се трудим око њих и желим да то пријатељство траје. То су људи слични мени, који су обазриви и нису на прву лопту, имају ширину мишљења и односа према животу, сличан нам је сензибилитет и поглед на свет, на људе и друштво, а најбитније ми је да осетим њихову доброту и племенитост, да осетим њихову душу која, као ни моја, није отворена, него треба да се освоји.

* Како се осваја ваша душа? Који кључ је отвара и шта се крије иза њених капија?

Мени су топлина и емпатија најбитније. Није ми важно да ли ће неко рећи да сам добар, поготово у данашње време, у коме се доброта сматра маном, јер, ако си добар, или си будала или си наиван, и сигурно ће неко да те изигра и превари. Систем вредности је толико поремећен да, ако покажеш трунку доброте, мање вредиш, бићеш изигран и самим тим ћеш, сигурно, бити повређен и патити. А ја желим да гајим праве емоције у себи, јер сам тако васпитан. Деда ме је научио да су доброта и племенитост, ма шта ко мислио и говорио, увек на цени и у неком тренутку ће се исплатити. И не очекујем да ми то буде узвраћено. Савршено функционишем и у друштву и када сам сам, али та топлина је, поред осталог, нешто због чега се и бавим глумом, јер желим да изазовем ту емотивну повезаност међу људима. Да покажем да бахатост и безобразлук нису пут успеха, него позитивне емоције, које треба неговати. Увек се трудим да ми је лепо у души, да осећам лепоту живота и да то преносим на друге. Можда то звучи архаично, али је истина и драго ми је да људи то препознају. Зато мислим да је серија “Истине и лажи” постигла огромну популарност, јер се та топлина вратила у домове.

* Да ли су и ваше самоће, такође, архаичне и какву истину откривају о вама?

Као што сам и рекао, одлично функционишем када сам сам. Ноћни сам тип и највише волим да се посветим себи кад сви спавају. Тада проналазим свој мир. У тишини, када ме ништа не ремети, када могу да размишљам, да читам, да будем креативан. Одувек је тако било. Тада се најбоље осећам и свој сам на своме. Дешавали су се тренуци када ме обузму црне мисли, поготово кад није било посла, али ми је породица тада давала огромну подршку. Веома је битно да свако младо биће, свако дете, поред себе има родитеље, учитељицу, баку или деку, који ће му увек говорити да, као особа, вреди, да је вољено, да није само, да не одустаје и да после свих тешких, долазе лепи тренуци. Само тако и кад си сам нећеш бити усамљен, имаћеш сигурност. Због тога се ја осећам добро у својим самоћама и кад је тешко, могу из себе да извучем и пружим оно најбоље. То су ми усадили родитељи. Осећај да вредим и да могу напред.

* Да ли сте, као глумац, доживели потпуност тог осећаја и шта је донело то искуство?

Мислим да је то било на премијери представе “Црвена”, коју играм у Битефу, а која се бави насиљем у породици и питањем абортуса. Током премијере нисам био сигуран у себе, иако сам добио потврду публике, али је неописив тренутак када, док говориш свој текст, осетиш као да летиш, да си изнад свега, да си „ухватио“ целу сцену, чујеш публику како дише, осећаш да то више није позориште, да више није живот, него нешто много више, нека друга димензија. Тада сам поверовао да је то што радим добро и да сам досегао оно чему сам тежио. То је онај тренутак када се поистоветиш са публиком, када сте једно, а ти си изазвао да то добије неки виши ниво. С друге стране, и дан-данас сумњам у себе, то је проклетство глуме и уопште уметности, да никада не можеш да кажеш, упркос свим успесима, да си добар глумац. Као што још увек не могу за себе да кажем да сам уметник. Тренутно сам неко ко се бави глумом, али мислим да време када ћу спознати уметност тек треба да дође.

* Изгледа да сте лишени егоизма и сујете у оној мери која се, обично, везује за глумце. Да ли вас скромност понекад спутава или је, ипак, врлина?

Тако сам васпитан и, вероватно, такав по природи. Када осетим да сам некоме у публици изазвао сузе, не желим ја да будем битан. Мени је важан тај човек у коме сам пробудио емоцију и увек размишљам због чега је он дошао на представу, да ли ће да промени мишљење о нечему, да ли му је лакше, да ли се прочистио кроз те сузе. Нисам ја ту важан. Глума је колективна игра, сви смо допринели томе, а тај моменат када сам доживео магију на сцени је мој лични осећај, који чувам и који ми је веома драг. Можда никада нећу ни моћи, управо због своје скромности, да кажем да сам одличан у својим улогама, али ми је увек било битно да код људи изазовем то прочишћење кроз сузе или кроз смех и драго ми је да сам у томе успео.

* Дозвољавате ли себи то прочишћење и шта остаје после тих суза?

Поменуо сам да ретко шта може да ме одушеви и изазове да доживим неку катарзу, али када су се дешавале, то је било или у позоришту или у биоскопу. Када се поистоветим са неким ликом, када ме филм, представа, глумац или редитељ, доведу до тога да се препознам у нечему и дођем до неког закључка. То су моји моменти прочишћења, када заплачем, јер осетим да сам тада ближи животу, ближи истини. Онда схватам и да носим дубоку трагичност у себи. Тешко могу да доживим велику радост, можда управо због тога што више уживам када је изазовем код других. Суштински сам оптимистичан човек, али умем да будем велики песимиста. Представа „Црвена“ је веома тешка и извлачи из мене то црнило. Зато и желим да се бавим друштвено ангажованим филмовима, представама и серијама, да, као глумац, уђем у оне најскривеније поре људског бића, да на сцени или испред камере доживим те своје катарзе, које ће да изазове неки лик. Јер ја не могу да побегнем од себе ни у једној улози. Свој мрак желим да покажем на сцени. Волим, не да шокирам, него да изненадим. Лјуди ме доживљавају као доброг, племенитог глумца, пуног позитивне енергије, а онда се деси моменат када публика у мени препозна то црнило, ту моју другу страну. У овој представи то може да се види.

* Колико сте, у том смислу, далеко или близу лику Николе у серији „Истине и лажи“?

Има сличности, зато што је Никола „трпни“ лик, што и ја умем да будем у животу. И он ће пре да удовољи другима него себи и да смири ситуацију, а не да се избори са њом. У томе смо слични, а и Никола је позитивац који се бори за љубав и хармонију које су му врло битне. Та мирна лука, мир у себи и са људима. Разлика је у томе што ја, када су неке личне, емотивне ствари у питању, као и међуљудски односи, све желим брзо да решим, без да било шта гурам под тепих. Понекад брзо одустанем, ако мислим да неки људи нису вредни мог времена и мојих емоција. Знам да пресечем и да се никада не враћам, а Никола није тај тип. Он ће пре да ставља проблеме под тепих, да прихвати ствари онаквим какве јесу и да увек буде на другом месту.

* Које истине вам је открила ова серија, пре свега о себи, а онда и каријери и животу?

Серија је доживела невероватан успех и ја сам постао препознатљив, али ми је много важније што сам себе, као глумца, спознао боље него раније, када је у питању перцепција људи према мени и коментари типа - колико си племенит, позитиван, насмејан. Нисам у овој мери био свестан тога. Постоје фантастични глумци који, у позоришту, могу да те дотакну до сржи, али, испред камера, то не могу да досегну. Мени је ова серија показала да спадам у категорију оних глумаца који руше ту рампу и допиру до гледалаца. С друге стране, упознао сам сјајне људе који су ми постали велики пријатељи, а донела ми је и велику част да отворим овогодишњи Фест, који сам одувек обожавао, и то су неки тренуци у којима схваташ да се коцкице полако слажу и обистињује се све оно што желиш, ако довољно верујеш у себе. Популарност може да буде опасна, али нисам кренуо странпутицом, већ идем ка неким пројектима у којима видим себе и можда ћу, једног дана, стати на сцену Феста као глумац који представља свој филм, што ми је велика жеља. Завршили смо снимање треће сезоне серије и ја не знам да ли ће ме ова улога одредити и утицати на све будуће улоге, али оно што знам је да су се неке моје жеље, које су ме водиле кроз живот, оствариле. И једино то ме води. Та енергија, моја хтења, вера у оно што желим да будем у будућности.

* Шта ту веру чини оправданом, а хтења реалним?

Не знам да ли сам драмски глумац или комичар, и не желим да размишљам о томе, али, иако је, можда, за неке, ова серија лака, ја сам кроз њу постао бољи глумац, јер сам кроз одређене сцене и реплике извлачио из себе неке своје емоције, бол и трауме, да бих био што уверљивији и да би то допрло до публике. Веома је тешко овако брзо, а добро радити. Волим да прихватам изазове у глуми, али они морају да буду оправдани и да их добар редитељ води. То ми је најважније. Најтеже сцене су ми увек ишле најлакше, зато што сам им се потпуно посветио, имао сам огромну жељу за тим месом, где ћу моћи да копам по себи, да истражујем и доводим себе до неког стања када више не видим ни камере, ни људе, него постајем тај лик и постајем истинит у тој улози. Такве ствари су ми увек биле најдрагоценије и такве улоге прижељкујем.

* Колико сте отворени и истинити по питању признавања сопствених мана, погрешних корака, речи или поступака?

Умем да будем лењ. Немам амбицију да се покренем и остварим оно што желим, него пуштам да све дође само од себе и то ме, често, нервира. Од најбаналнијих ствари, да три месеца не позовем мајстора да нешто поправи, до оних када сам, можда, пропустио неке шансе због мањка амбиције. Замерам себи и то што у неким ситуацијама нисам подигао глас, јер ћутање, понекад, ипак, није злато, него треба јасно и гласно рећи своје мишљење. Још увек нисам научио да кажем не. Што сам старији све више ми смета то што, у неким ситуацијама, не умем да се изборим за себе.

фото: Александар Крстовић

* Које истине и лажи могу више да вас повреде? Сопствене или туђе?

Повређује ме немоћ. Сопствена или немоћ деце и старијих људи. Некад може да ме повреди људска глупост, али највише издаја блиских људи. Када те особа којој си пружио пуно поверење и за коју мислиш да је твоја крв и месо, изда и постане потпуни странац. То много боли. С друге стране, могу да схватим људску душу и онда ми истина, генерално, не пада толико тешко, али понекад за себе мислим да сам непогрешив, и када ми се укаже на то да нисам баш толико исправан, буде ми тешко, али брзо увидим своје грешке и схватим због чега ми се дешавају. Умем да будем реалан и да објективно посматрам ствари и код других и код себе, али управо због тога што сам навикао да од људи могу свашта да очекујем, не разочарам се превише када сазнам неку лаж.

* Колико је срећа истинита у вашем животу?

Код нас се људи плаше да кажу да су срећни, јер одмах мисле да их, кад то изговоре, нека несрећа сачека иза угла. Кроз живот нисам имао неке велике ломове, осим смрти мог деде, и то је била највећа бол коју сам, до сада, доживео. Могу да кажем да јесам срећан, иако умем да будем врло песимистичан, али све је онако како треба да буде. Како ме је живот водио, а ја се нисам много трудио, баш због своје неамбициозности, верујем да ме је, до сада, наградио.

* Рекли сте на почетку да сте све ближи унутрашњем миру за којим трагате целог живота. Као епилог ове исповести, шта мислите да ће бити епилог тог трагања?

Првенствено у себи нађем тај мир и онда сам добар и за друге. Чим се код мене створи неки немир, бежим и склањам се, јер не желим да људи то осете, да их не бих оптерећивао. Уметност је та у којој увек проналазим мир и смисао, небитно је да ли су у питању слике, књиге, филм или серија, али ме увек смирује и никада ме није изневерила, за разлику од људи. С друге стране, она ми показује да кроз живот не можеш да идеш тако што ћеш стално мислити да ће све бити у реду. Кроз живот тежиш тренуцима мира и среће, а све између су трагања, копања, бол, сузе и туга, и да би дошао до тог тренутка среће, мораш да цениш и тугу. Само један минут среће и испуњености је довољан да осетиш шта је, у ствари, живот и зашто вреди живети. То су веома ретки тренуци, између којих се трудим да у себи нађем спокој, да помогнем другима што више могу и учиним их срећним.