Зинаида Дедакин: Его је опасна работа

У ГЛУМАЧКИ позив заљубила се давних дана и мада је на том путу стасавања у професионалца наилазила на многобројне препреке, Зинаида Дедакин није одустала од онога што воли. Никада се није борила за улоге, већ су је, како каже, оне увек проналазиле. И сама се често пита како све то функционише, али и не мари много - важно је да је део света којем је одувек желела да припада. Прву прилику да покаже таленат стекла је у Народном позоришту у Зеници, те је као 26-годишњакиња била принуђена да напусти родни Београд у чијим театрима тада за њу није било места, и срећу потражи негде другде. И пронашла је. Симпатична куварица у Језиној кафани из "Породичног блага" с временом је прошетала кроз различита занимања и ликове, где је сваком дала посебан печат. Сада у другој сезони серије "Ургентни центар" (понедељком и уторком од 22.00 на Првој) успешно наставља да стиче симпатије гледалаца у "кожи" медицинске сестре Љиље.

- Ова улога се сама наметнула. Још у првој сезони сам са редитељем Стеваном Филиповићем одредила боју и температуру лика, како би био ненаметљива спона унутар разноразних догађаја и односа. И изгледа да се "примило". Касније уз режију Дејана Зечевића само смо га развијали и потом "пустили" - прича Зинаида Дедакин за наш лист.

* Колико сте свој темперамент уткали у њен карактер?

- Драга ми је Љиља. Верујем да и сама поседујем неке њене особине или бих барем то волела. Знате, увек ми је помало непријатно да говорим о томе како се сам лик догађа или из којих ресурса излази. Једноставно, он је или ту или није.

* Осим у "Ургентном центру" гледаћемо вас и у четвртој сезони "Војне академије".

- Да, опет играм Машину маму. Атмосфера на снимању серије је била незаборавна. Памтим те дане по својеврсној милини која је владала сетом, почевши од сектора режије где све почиње. Било је тренутака када Боки Перић и ја нисмо могли даље од смеха.

* Тада сте имали прилику да сарађујете са млађом генерацијом глумаца. Какву будућност ове професији у Србији предвиђате на основу утиска о њима, као њеним градитељима?

- У друштву младих сам у свом станишту, нема тајни. Покажем поштовање, и биће узвраћено. Не покажем, такође ће бити узвраћено. А у свом станишту сам јер сам мама већ 29 година, па учимо да се разумевамо из дана у дан. Да се не подразумевамо. Феноменални су млади, волим њихово окружење и осећам се сигурно и у позоришту и на снимањима.

Са Немањом Јаничићем

* Припремате ли још неки нови пројекат?

- Будућност не бих ни да предвиђам, ни да претпостављам. Пут не гледа ни напред, ни назад. Идеш, идеш, а када дођеш, то више није будућност него садашњост. То ме једино занима. Нови пројекти су ту. Неки стоје у реду за емитовање, неки чекају да ме пронађу.

* Ваше улоге, али и појављивања ван сцене говоре да нисте од оних што сањају "куле и градове". Који су ваши главни циљеви у глуми?

- Наново прижељкујем сарадњу са људима који знају шта хоће и који су на сличној вибрацији као ја. Самим тим мој циљ је истрајност. Осећам да у упорности и истрајности леже чуда.

* Чиме вас ова професија и данас "купује"?

- Радујем се истраживању. Бавим се откривањем себе саме. Вољна сам да будем боља, нежнија, једноставнија себи, самим тим и другима, а посебно најдражим особама које са мном деле живот.

* Да ли вас је сујета колега икада погодила толико да сте помислили да "баталите" игру под рефлекторима?

- Никада ме није обесхрабрила у кораку напред. Его је опасна работа, а неопходна. Ваља разговарати са собом и склањати замке које сами себи постављамо. Сујета је слаба гранчица, али може да ископа око.

Са Миленком Заблаћанским

СУДБИНУ САМ ПРОПУСТИЛА

* СМАТРАТЕ ли да се у животу све дешава судбински, па и да је ваша аутентичност донекле резултат, између осталог, тога што сте рођени посебног дана - 29. фебруара?

- Судбина?! Јао, не бих о томе. То је област коју сам пропустила. Могуће је, наравно. Живим у складу, и у нескладу, у радости међу тугама прошетам кроз снове, звекне ме јава... Волим. Са тим живим - каже наша саговорница. - Мој рођендан је био доживљај туге кад сам била клинка. Није фер, сваке четврте године! После сам порасла. Прихватиш. Нема друге.