Јелена Светличић: Нисам журила да порастем

ПОСЛЕ летњих температура усред јесени, време је одлучило да промени расположење. Првог октобарског дана који нас је приморао да се ушушкамо у топле џемпере и огрнемо капуте, екипа "ТВ новости" кренула је у шетњу по центру Београда. У тмуран и кишовит дан осмех ауторке и водитељке емисије "Лице и потпетице" Јелене Светличић унео је дозу ведрине, те смо разговор започели у бајковитом простору породичне радње "Каприц", која у строгом центру града постоји од 1998. године.

- По повратку из Италије овде сам започела каријеру. Сећам се да сам размишљала да ли ће се гардероба коју сам донела са собом допасти Београђанима и хоћу ли успети да потрефим "жицу" - присећа се Светличићева. - Убрзо је ова радња постала једна од најпознатијих у престоници.

Док седимо у Јеленином омиљеном кутку - за столом у централном делу просторије одакле кроз излог може да се посматра град у покрету, препричава нам анегдоте из "Каприца".

- Било их је милион! Сећам се да смо морали да закључавамо радњу јер су се испред стварали редови оних који су желели да уђу. Током бомбардовања овде смо се окупљали и ћаскали уз кафу - прича нам.

У одевној комбинацији која изражава дамски стил и приказује њену префињеност, отвореност и смиреност, ауторка популарне модне емисије одлучује да наставимо шетњу по стази поплочаној сећањима. Пут нас је одвео у оближњу основну школу "Краљ Петар Први", где се Јелена присетила дана кад је седела у клупи и стицала нова знања.

- У трећем разреду сам дошла у Београд. Била сам уплашена и опхрвана неизвесношћу, али сам из ове велелепне грађевине понела сигурност и у њој се изборила са првим страховима - каже водитељка.

Прича нам како није журила да порасте већ се облачила у складу са својим годинама, иако су многе другарице увелико стајале на високим потпетицама и улепшавале лице слојевима шминке. Била је одличан ђак и наклоњена друштвеним предметима, док природне науке нису биле у сфери њеног интересовања. У основној школи стекла је пријатеље са којима је и данас у контакту.

- Жао ми је што због пословних обавеза не успевам да пронађем време за друге битне ствари у животу, као што је виђање са друговима из разреда. А кад се састанемо препознам оно дечје у њима. У тим тренуцима присећамо се догодовштина из школских дана, а најчешће се поведе прича о тадашњим сипматијама и о томе ко се са ким дружио - кроз осмех прича Светличићева. - У једног Вука сам била заљубљена пуне три године. Сећам се да сам била очајна кад је завршио школу, јер више нећемо моћи да се виђамо, а данас се повремено срећемо по крају.

Док разгледамо познате излоге у околним градским улицама опет се враћамо на место где је све почело. Трг испред "Каприца" са ког се протеже поглед на зграду у којој је провела детињство место је на ком се лепа водитељка и данас састаје са мајком и сестром. Тада радо сврате у оближњи кафе да на миру проведу заједничко време. На овом месту је показала умеће сналажења пред објективом и признала да се, ипак, много лагодније осећа испред камере. Причу смо наставили у њеном омиљеном локалу, где нам је уз топли напитак говорила о ТВ пројектима у којима се опробала.

- Емисија "У ходу" ме је у потпуности испуњавала и радећи је научила сам многе ствари. "Лице и потпетице" је за мене мање захтеван формат, јер су ми теме познате - тврди Светличићева. - Бирам саговорнике који су оставили трага и у модном смислу имају препознатљив печат. Непрестано причамо о шунду и кичу на телевизији, али је до уредника и водитеља на који начин ће се гост представити у емисији. У мојој покажу какви су у своја четири зида.

Нова сезона емисије "Лице и потпетице" је спремна и чека тренутак кад ће угледати светлост дана. Док ауторка овог формата не уплови у нове воде и прикаже нам се у другачијем светлу наставићемо да упознајемо српске модне дизајнере и учимо како да постанемо људи од стила.

УЖИВАЛА БИХ И УЗ "ЗНАЊЕ-ИМАЊЕ"

НАША саговорница каже да не размишља о новим пројектима и да се радује предстојећим изазовима.

- Важно је само да се нешто ради. Дајте ми задатак и ја ћу да га решим. Важно ми је да ствари учиним бољим, превазилазим утврђене границе и доказујем да увек могу више. Да радим и "Знање-имање" уживала бих - тврди Јелена.